Ko su izvori koji sami nude informacije novinarima? Šta su njihovi ciljevi i kako ih postižu? Kako regrutuju novinare? Da li je profesionalno koristiti njihove informacije? Šta se sme, a šta ne sme u kontaktu sa ovakvim “izvorom”? Ko snosi odgovornost za ovako pribavljene informacije?

Iskustvo rata, krize i njihovih posledica, nestabilna ekonomija i osiromašenje, nekompetentne i korumpirane vlasti koje medijima ne dozvoljavaju da dođu do informacija, doveli su stanovništvo balkanskih država do stalne gladi za ekskluzivnim vestima koje im stvaraju kakav-takav osećaj obaveštenosti i spremnosti na budućnost. Ovo je na pleća medija istovarilo ogroman teret stalne pomame za ekskluzivnim informacijama. Takvu situaciju iskoristile su poslovne, obaveštajne, političke, kriminalne i druge grupacije, stvarajući ponudu lako dostupnih, instant izvora usmerenih, selektiranih informacija koje služe njihovim interesima i, češće, nanose štetu njihovim oponentima. Urednik ili novinar ne smeju ni pod kojim okolnostima da postanu zavisni od bilo kakvog izvora, a posebno ove vrste. Da li je, međutim, moguće iskoristiti ovakve informacije, a da se novinar i medijska organizacija ne kompromituju?

1. S KIM IMAMO POSLA?

Šta su “ medijski operativci neformalnih informativnih grupa i pojedinaca”?

To su osobe koje diskretnim plasiranjem informacija u medije (bez objavljivanja imena izvora), zastupaju interese i formiraju imidž političkih, društvenih, poslovnih, kriminalnih ili javnih grupa i ličnosti, te obaveštajnih i para-obaveštajnih službi i nanose štetu njihovim oponentima.

Kako organizuju pristup medijima?

Osim što zatrpavaju elektronske medije “stavovima gledalaca” u vidu telefonskih poziva u emisije koje idu uživo, SMS poruka i glasanja, pisama i e-mailova čitalaca u štampi, neformalni informativci pre svega nastoje da na najvišem nivou razviju interesno zavisne odnose sa vlasnicima ili rukovodstvima najvažnijih medija. Kako to nije lak ni verovatan plen, realističnija operacija je neprestano u toku: pokušavaju da u svakom bitnom mediju najpre upoznaju, druže se uz kaficu “bez obaveza”, a zatim i pridobiju “svog” urednika ili novinara.

Primer: Kao urednik Telegrafa, veoma tiražnog izvora ekskluzivnih informacija, poslat sam u opozicionu stranku da pokupim informacije o novim automobilima koje je kupila vlada Srbije, uprkos izuzetno teškoj situaciji u zemlji. Kada sam objavio samo ono što se moglo i proveriti, sa izjavama ljudi iz preduzeća uvoznika te tehničkog osoblja Vlade, ispostavilo se da su vladi stvarno trebali novi automobili i da su kupljena dobra, a ne najskuplja vozila. Ipak, pokrenuo sam priču o tajnosti nabavke, procesu odabira, tajnim dogovorima sa uvoznicima... Nisam odmakao daleko, jer dokaza nije bilo, ali sam dobio – poziv od drugarice iz srednje škole! Ispostavilo se da je ona u opozicionoj stranci iz koje su informacije potekle, ali tek kada smo se treći put sreli. Posle mesec dana čestih kafica i dugih, najsrdačnijih telefonskih razgovora, Miloševićev režim je lansirao priču vezanu za drogu i istaknutog člana stranke moje stare-nove drugarice. Zvala me hitno na kafu, a onda, kao “drugarica s drugom”, kao gotovu stvar, krenula da nas organizuje: “Znaš šta ćemo? Ti ćeš da vidiš šta pričaju ovaj-i-ovaj i onaj-i-onaj, a ja i ova-i-ova ćemo...” Kada sam joj ukazao na činjenicu da političar u problemu meni nije ništa u životu, kao i da su naše unutarredakcijske informacije naša stvar, te da sam lično video dotičnog političara pod uticajem droga mnogo “težih” od marihuane, brzo se prebacila na argumente o neophodnosti borbe protiv režima zbog dobrobiti nacije. Pao je i predlog o pristupanju stranci, sa garantovanom materijalnom korišću. Nismo se dogovorili. Iznenada smo prestali da budemo “drugovi”, da bi šest meseci kasnije, u novoj krizi, ponovo postali “drugovi”, pa prestali. Pokušala je još jednom. Danas je ona važan funkcioner ove stranke na gradskom nivou. Više nismo “drugovi”.

Grupe kojima je to u interesu šalju i svoje ljude koji predstavljaju građane koji žele da u javnost iznesu svoj individualni problem. Kao poslednja mogućnost, ostaje jednostavna dostava informacije resornom novinaru ili uredniku.

Primer: U redakciji Dnevnog Telegrafa, 1998. godine, pojavio se stariji čovek sa obimnom dokumentacijom o nadgradnji zgrade u atraktivnom delu Beograda. Bio je fini i nenametljiv. Nadgradnja je bila opravdana svim ključnim dokumentima, ali je put do dobijanja tih dokumenata očigledno ponegde bio jako sumnjiv. Priča je uzeta u razmatranje, a dokumentacija fotokopirana. Iako je novinarka zadužena za rad na tome provela dosta vremena tumačeći komplikovanu proceduru, tek je sekretar redakcije, nanovo kopirajući dokumentaciju, slučajno primetio da građanin koji je doneo dokumenta, uopšte ne živi na toj adresi, već u susednom kraju grada. Kako, suočen sa ovom činjenicom, nije imao validno objašnjenje za to što se bavi nečim što nije u njegovom direktnom interesu, sve je postalo jako sumnjivo i redakcija, i tako opterećena tužbama, je digla ruke od priče. Ipak, novinarka se raspitivala dalje o čitavoj stvari i došla do pozdanih informacija da je posao sa potkrovljem vezan za jednog beogradskog umetnika, neskriveno opredeljenog protiv režima, a da mu u tome pomaže gradska vlada, koju je formirao opozicioni Srpski pokret obnove, Vuka Draškovića. Sam “pošteni građanin” je dve godine kasnije dospeo u veoma neprijatnu situaciju – došao je, ponovo sa obimnom dokumentacijom, da prijavi slučaj zataškavanja teškog saobraćajnog prekršaja, za koji se sudi po krivičnom zakoniku, u redakciju jednog beogradskog nedeljnika. Prepoznala su ga dva urednika koji su tu prešli nakon što je vlasnik Dnevnog telegrafa ubijen za vreme intervencije NATO, 1999. godine. U ovom slučaju, u saobraćajni prekršaj je bio upleten član glavnog odbora SPO, što je kasnije i objavljeno u režimskoj štampi.

Kako regrutuju “svoje” novinare?

Stariji novinari su dovoljno iskusni da se nose sa ovakvim “izvorima”, neinteresantni za njih, ili već duboko u igri. Mladi novinari su ti kojima se najčešće pristupa, naročito onima čiji je radni resor u sferi njihovih interesa. Slede pozivi na koktele, zabave i ručkove. Početnika će upoznati sa bitnim političkim, poslovnim ili javnim ličnostima. “Častiće” ga, osim blokčićima i rokovnicima, malim, korisnim ekskluzivama. Novac se za medijske usluge uglavnom ne daje, iako ima i takvih primera.

Primer: Godinama sam bio jedan od urednika u veoma uticajnoj i tiražnoj dnevnoj novini u vreme Miloševićevog režima. To je podrazumevalo i sasvim izvestan rizik od neprijatnosti koji je tadašnja vlast mogla da nanese svakom od nas pojedinačno, naravno i kompletnoj uredničkoj ekipi. Iako svesni toga, bili smo jedinstveni u stavu da ćemo se poslom baviti profesionalno, ili ga nećemo raditi. Tiraž je bio “garantovan” nezadovoljstvom čitalaca spram torture koju je režim sprovodio. Materijalni položaj novinara u Srbiji u to vreme je bio očajan.

U vreme kada je tiraž novina premašio 200.000 primeraka, što je za Srbiju bilo gotovo nazamislivo, iz privatnih izvora sam saznao da jedan od novinara sportske rubrike, upravo zahvaljujući našem tiražu, već neko vreme u novinama “promoviše” fudbalski klub koji je ušao u Prvu saveznu ligu. Za tu uslugu, mesečno je dobijao tadašnjih 500 nemačkih maraka, što je bilo dvostruko više od prosečne plate koju su novinari s političke ili drugih podjednako rizičnih rubrika u novini mesečno zarađivali. Iako u svoj izvor informacije nisam imao razloga da sumnjam jer smo se godinama dobro znali i često viđali, a nikakvih sukoba interesa medju nama nije bilo, niti je postajao ijedan razlog da mi saopšti neistinu, taj podatak sam proverio na još jednom mestu i ustanovio da je potpuno tačan.

Dakle, u vreme kada su novinari i urednici u ovoj novini rizikovali sopstvenu bezbednost u pokušaju da profesionalno učine što više za opšte dobro, “kolega” kojeg smo svakodnevno viđali i koji se predstavljao kao “član kolektiva”, iza leđa je unovčavao našu muku na najbestidniji način. Tiraž i uticaj novine su mu omogućavali da praktično prodaje svoj deo sportske rubrike, što kolege urednici, u to teško vreme, sigurno nisu kontrolisali, pogotovo što je bila reč o jednom marginalnom sportskom klubu, privatizovanom kapitalom krajnje sumnjivog porekla.

Zahtevao sam od glavnog urednika da mu odmah da otkaz jer takvo ponašanje nema opravdanje, te da ne želim da s takvim ljudima sedim u istoj redakciji. Moj zahtev je u tom trenutku odbijen uz obrazloženje da bi tako drakonska mera možda bila preterana. Usledilo je i nimalo profesionalno, doduše ljudski shvatljivo, objašnjenje: “Teško je danas bilo kome dati otkaz jer je to bukvalno problem egzistencije, a prokazani novinar bi bio neprihvatljiv bilo gde drugo, što bi čitavu njegovu porodicu dovelo do prosjačkog štapa...” Nisam se složio s takvim stavom, pošto znam da pomenutog “kolegu” naše porodice nisu nimalo zanimale, ali je sve ostalo na mojoj javno iznetoj oceni da to nipošto nije dobro za redakciju. Posle nepunih šest meseci, “kolega novinar” je načinio gaf koji mu ovoga puta nije oprošten. Bilo je opštepoznato da, osim što sam otkrio njegov angažman u klubu sumnjivog vlasnika, istovremeno “zastupa interese” i jednog “velikog” fudbalskog kluba. Kada je naš list obelodanio činjenicu da su pojedini igrači takozvanog “velikog” kluba o kojem je ovde reč finansirani novcem poznatih mafijaša, koji su im ujedno i menadžeri, “kolega novinar” je čitav dan izbegavao da odgovori na naše pozive i praktično se skrivao. Sutradan je došao u redakciju i TRAŽIO da demantujemo informaciju. Na pitanje šta da demantujemo, pošto je informacija tačna, nije imao odgovor. Jednostavno je tražio da objavimo demanti pošto su to tražili čelnici kluba koji je “zastupao”, a nisu imali smelosti da pozovu redakciju (zapravo, znali su da posedujemo dokaze o onome što smo objavili). Tog trenutka je dobio otkaz. Verovatno kasnije nego što je trebalo.

I dalje sam uveren da ne postoje razlozi, ma kako teške bile okolnosti, zbog kojih bi takve “novinare” vredelo držati u profesiji u kojoj jedan “zalutali” može da okalja stotine čestitih. Ukoliko je takav u vašoj neposrednoj okolini, nemojte previše promisljati. Kajaćete se ako ga ne odstranite sto pre. (Vojislav Tufegdžić, urednik hronike na TV B92)

Novinarima se, ipak uglavnom nude informacije, sitni pokloni, veze i usluge u zdravstvu, banci, sudu, opštini... Generalno, oko mladog informativnog novinara, spolja se stvara atmosfera sugestije da je zavisnost od sopstvenih izvora i ubiranje dodatnih prihoda ili pogodnosti, nesavršen, ali jedini mogući model profesionalnog opstanka. To je, naravno, netačno.

Šta očekuju od regrutovanog novinara?

Da radi svoj posao – kada mu se dostavi određena informacija, trebalo bi da je obradi i ponudi uredništvu na objavljivanje. Ali, s logičnim poverenjem u pouzdanost “prijateljskog” izvora i s naklonošću prema njima.

Primer: Dosta otvoreno mi je prišao jedan od novinara “Telegrafa” u kojem sam radio, sa predlogom da pišem o slučaju jedne od najstarijih i najlepših manjih kuća u Beogradu. Naime, postojala je namera gradske vlade da nekoj kompaniji dodeli kuću na renoviranje, ali su određene grupe funkcionera socijalističkog režima želele da to zaustave, čuvajući zdanje, zgodno kako za nekakvu galeriju ili muzej, tako i za fantastično atraktivan (i skupocen) komercijalni prostor u centru grada, za sebe. Jedna od zainteresovanih kompanija, finansijki potpuno sposobna i namerna da konkuriše za posao renoviranja, angažovala je mog kolegu da iznese slučaj u javnost. Kolega mi je detaljno izneo čitav slučaj, zajedno sa namerama kompanije sa kojom je bio u nekoj vrsti honorarnog poslovnog odnosa, tražio samo pošteno istraživanje o svemu i ponudio obiman materijal. Zbog njegove otvorenosti, pristao sam da pročitam sve što mi je doneo, ali sam, čim je čovek otišao, počeo da konsultujem i druge izvore. Ispostavilo se da je ono što je kolega govorio istina. Oni koji su u tom trenutku držali zgradu, čak su je i uništavali zabranjenim dograđivanjem groznog potkrovlja, otuđili su mnogo skupocenih predmeta i arhitektonskih detalja... Novac su trpali isključivo u svoje džepove, pa zgrada nije ni održavana. Propadala je. Tekst o neophodnosti konkursa za renoviranje i novu namenu zgrade, napisao sam pošteno i veoma dokumentovano, dodavši i mnoge druge izvore informacija i podataka. Problem je nastao kasnije – kolega se pojavio sa kovertom: “U kompaniji postoji mali fond za naše prijatelje”, rekao je. Kada sam ljubazno odbio da primim novac, nije bio preterano iznenađen, ali je rekao da uvek mogu da računam na pomoć i prijateljstvo tog preduzeća. Preduzeće je vodio kosovski Srbin, veoma bogat i vrlo povezan u vladajućim strukturama, pa je obećanje imalo izvesnu težinu. Kasnije sam uredno dobijao pozivnice za njihove skupe koktele, a povremeno bi mi se javio kolega da me pita “kako sam”. Preduzeće je ušlo u ogromne poslove i postalo izuzetno moćno i formiralo čitav tim “svojih” novinara po raznim medijima. Moglo se lepo pratiti kako isti ljudi napadaju i brane njihove neprijatelje i interese. Pokušao sam jednom da iskoristim njihovo obećanje u potrazi za izvesnom informacijom, godinu dana kasnije, ali je moj kolega već promenio sredinu i odricao da može da mi pomogne, a u kompaniji su me ljubazno “otkačinjali”.(B.Č.)

2. HOĆEMO LI DA SE IGRAMO SA NJIMA ILI NE?

Šta se ne sme u kontaktu sa “izvorom”?

Urednik ili novinar nikada i ni pod kojim okolnostima ne smeju da postanu zavisni od bilo kojeg izvora, pogotovo ovakvog. Direktno obavljanje poslova za interesne grupe u društvu diskvalifikuje novinarstvo i osoba koja počne time da se bavi prestaje da bude novinar.

Da li je profesionalno ispravno uopšte koristiti informacije iz ovakvih izvora?

Da, pod određenim uslovima. Ako je informacija tačna i vodi ka dobrom, istinitom, informativnom i profesionalno plasiranom novinarskom materijalu, njeno poreklo je nebitno. To što informaciju nudi jedna politička ili finansijska strana u sukobu, ne znači da čitaoci ne treba da budu tačno i celokupno informisani o nečemu što je važno.

Primer: Prošle godine, u vreme akcije “Sablja” (policijski obračun sa osobama umešanim u ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića) jedan nedeljni list objavio je sadržaj prisluškivanog razgovora između novinara Aleksandra Tijanića (savetnika Đinđićevog političkog oponenta Vojislava Koštunice) i Velimira Ilića (agresivnog političara na Koštunicinoj strani). Kuriozitet je da objekt praćenja zapravo nije bio niko od njih dvojice nego izvesni Radonjić, za kojeg se policija interesovala zbog njegovih navodnih veza sa organizovanim kriminalom. Tokom razgovora sa Ilićem, Radonjić je dodao telefon Tijaniću i tako je nastao ovaj materijal, koji je nedeljnik objavio neintegralno, kao prepričani razgovor. Sama sadržina razgovora ticala se organizovanja nekih političkih protesta i nije bila inkriminišuća ni za koga od sagovornika, mada je kontekst bio takav da se impliciralo kako je onaj ko je protiv vlade istovrmeno i u dosluhu sa mafijom koja je stajala iza atentata na Zorana Đinđića. Autentičnost dokumenta pokrepljena je faksimilom prve stranice dokumenta na osnovu kojeg se moglo zaključiti da je reč o policijskom dokumentu.

Slučaj je otvarao nekoliko dilema vezanih za objavljivanje ovakvih materijala. Najpre, reč je o, ipak, privatnom razgovoru, i to razgovoru ne onog koga policija prisluškuje, nego sasvim drugih lica. Drugo, moglo se odmah pretpostaviti da je reč o nezakonitom prisluškivanju (tada važeća procedura za dobijanje dozvole je bila vrlo restriktivna i podrazumevala saglasnost Vrhovnog suda), a to se kasnije i potvrdilo, jer je predsednik Vrhovnog suda izjavila da dok je bila na tom mestu nije potpisala nijedan takav zahtev. Treće, iz načina na koji je prezentovan materijal, ne vidi se ni da li su uopšte imali uvid u celinu dokumenta, ili su podatke dobijali “na parče” i iz druge ruke. Najzad, i najvažnije, čitava stvar je sasvim očito inicirana iz jednog centra moći unuitar vlade Srbije, nije teško odrediti ni kojeg, sa ciljem da se iskompromituje Tijanić, možda čak sa docnijim zakonskim posledicama u smislu hapšenja itd. Pitanje na koje se mora o dati odgovor je da li je javna opasnost od Tijanićeve političke bahatosti iskazane u telefonskom razgovoru veća od nezakonitog prisluškivanja i upotrebe policijskog dokumenta u jednom poluprivatnom obračunu? NIN je, pišući o tom događaju, službeno od MUP-a tražio informaciju o tome koliko je zapsinik o prisluškivanju verodostojan, kao i ko je obelodanio sadržaj koji je po definiciji tajan. Nije bilo nikakvog odgovora.

Pišući o ovoj temi, doznao sam, međutim, da su “anonimni izvori” koji su pustili u opticaj ovaj “materijal”, nudili istu stvar i drugim medijima u gradu, od kojih neki nisu štampani. Međutim, svi su odbili, pretpostavljam iz nekog od razloga koji sam naveo. Objavio ga je samo jedan list, učinivši tako materijal zaista “ekskluzivnim”.

Primer navodim kao ilustraciju da postoje slučajevi kada je informacija verodostojna, kada je i relativno medijski zanimljiva, ali da poreklo ipak nije nebitno i da komplikacije moralne prirode i pored toga mogu da postoje. (Srboljub Bogdanović, nedeljnik NIN)

Da li medij na ovaj način učestvuje u konfliktu kao oružje jedne ili druge strane?

Ne, ako tretira informaciju potpuno profesionalno – proveri je, potvrdi, obrati se ekspertima i svim zainteresovanim stranama i stavi je u onoliko širok kontekst koliko je potrebno da ima značaj i funkciju koji joj pripadaju.

Primer: Počeo sam da radim u gradskoj redakciji “Borbe”. Tokom štrajka u jednom državnom preduzeću, prišao mi je njen šef službe informisanja, pre toga novinar popularne beogradske (državne) radio stanice. Bio je na strani štrajkača i nudio mnogo dobrih informacija iz samog preduzeća. Iz najboljih namera i pun saosećanja sa radničkom klasom, zagrizao sam, jer su informacije trpele proveru. Posle svega, ispostavilo se da je većina podataka bila usmerena protiv direktora, ali ne zato što je ovaj bezočno izrabljivao zaposlene (što je bila istina), već zato što je moj kolega radio za drugog kandidata za novog direktora preduzeća. Bio sam jedini uporan, temeljan novinar, koji nije napustio štrajk drugog dana, nego ostao do kraja, nedeljama i pokrivao ga temeljno, tako da je svako u vezi sa štrajkom čitao “Borbu”, što je dodavalo na odgovornosti. Iako moje informacije sigurno nisu presudile kod odgovornih za postavljanje rukovodstva preduzeća, svakako su, po svedočanstvu radnika, pomogle da štrajkači ostanu jedinstveni, obavešteni i odlučni. Štrajkači su uspeli da uklone direktora, postavljen je pomenuti kandidat. Novi direktor je krenuo u jeftinu rasprodaju atraktivne imovine preduzeća. Firma danas jedva da postoji. Bivši kolega je prešao u drugo javno preduzeće.

Koliko su validne njihove informacije?

Gotovo uvek su tačne, pošto se izvor trudi da sačuva poverenje novinara, ali je u njihovoj obradi neophodan veliki oprez, jer su obavezno i uperene protiv oponenata ili bar afirmativne po sam “izvor”. Ipak, često su izvučene iz konteksta, selektivno odabrane ili saopštene. Ponekad se nudi i kompletna, dobra i istinita priča.

3. ŠTA POČETI S NJIHOVIM INFORMACIJAMA?

a) Problem “brze” konkurencije:

- Da li će vas preteći mediji koji ne proveravaju informacije?

To je gotovo potpuno izvesno. Proces ozbiljne novinarske obrade materijala traži vreme. Drugi mediji, najčešće tabloidi, objaviće informaciju istog trenutka, osim ako je izvor odabrao da je da samo vama.

- Da li to diskvalifikuje vašu priču i obustavlja vaš rad na njoj?

Najčešće – ne. Informacija će u tabloidima biti jednostrana i nedorečena. Korektan, kompletan izveštaj ili tekst o problemu, sa relevantnim sagovornicima, pratećim podacima i u zadovoljavajuće širokom kontekstu, doneće dovoljno ekskluzivnog materijala da premesti fokus publike čak i sa tabloida na vašu stranu. U toku ozbiljnog istraživanja, najčešće se dolazi i do novih ekskluzivnih informacija u okviru teme, ili nove, potpuno zasebne priče.

- Gde se završava rad na priči?

Važno je da se priča, čak i kada je konkurencija ostavljena daleko iza vas, ne napušta dok se ne iscrpu svi dostupni podaci i saznanja. Ovo smanjuje mogućnost od pojave naknadne informacija koje kompromituju vašu priču, što može da bude veoma neprijatno.

Primer: Kao urednik u Telegrafu, prvom uspešnom komercijalnom privatnom listu u tadašnjoj SR Jugoslaviji (danas Srbija i Crna Gora), izgleda da sam prisustvovao prvom velikom plasiranju informacije u srpski medij od strane neformalne (ne državne) interesne grupe. U redakciju je, naime 1994. godine, nakon samo nekoliko objavljenih brojeva Telegrafa, došao aktivan policajac u civilu, sa važećom legitimacijom, predstavio se punim imenom i prezimenom i rekao da želi da pod svojim imenom iznese informacije o tome ko je i u čije ime opljačkao zlato iz zapečaćenog trezora propale piramidalne banke “Jugoskandik”, jedne od niza finansijskih operacija moćnih ljudi u Srbiji, u kojoj su hiljade građana SRJ izgubile svoju ušteđevinu.

Vlasnici Telegrafa su napravili sastanak sa nekoliko urednika i zaključili da je čovek, ako je državi dobar da bude aktivan policajac, dobar i redakciji kao izvor. Priča je objavljena, do tada skroman tiraž je drastično skočio i od tada, podstican nizom ovakvih i sličnih ekskluzivnih intervjua i informacija, neumitno rastao do fascinantnih brojeva, načinivši Telegraf uspešnim preduzećem u vreme potpunog kraha srpske privrede. Istina je da je bilo gotovo nemoguće proveriti autentičnost svedočanstva ovog policajca, ali je isto tako istina da je redakciji bio veoma potreban jedan ovakav informativni prodor. Istina je i da su prva dva urednika-novinara kojima je to ponuđeno, među kojima sam bio i ja, odbila da intervjuišu policajca.

Odbio sam, iako sam bio veoma srećan da kao mlad novinar budem urednik u jednim ovakvim novinama i iako je to bio prvi policajac koji je “progovorio” o zataškanom krivičnom delu u istoriji srpskog novinarstva, bar koliko je meni bilo poznato, i samim tim ogromna senzacija. Verovatno sam zbog toga i bio tako uplašen. Mislio sam: “Tu ne mogu biti čista posla,” a i osećao sam se nedovoljno iskusnim i upućenim da se prihvatim takvog materijala.

Za priču se brzo ispostavilo da je samo delimično tačna i da optužuje mali deo počinilaca, umesto organizatora i ostalih učesnika. Samog policajca poslao je određeni lobi, koji je, izgleda, izrežiranom pljačkom ostao bez plena na koji se i sam namerio.

Policajca su “nepoznati počinioci” pokušali da ubiju samo nekoliko dana po objavljivanju priče. Vrlo brzo smo iz drugog “izvora” dobili “poverljive” informacije da je čovek “lud”, kao i pretnje da će redakcija biti dignuta u vazduh. Srećom, “druga strana” je shvatila da Telegraf može i njima koristiti, pa počeli i oni da ga zasipaju svojim informacijama, umesto da pokušaju nešto destruktivno.

Novinar koji je prihvatio da uradi intervju, nastavio je višegodišnji neprekinuti niz ovakvih “ekskluziva”, postao neka vrsta mini zvezde, ali ne i u profesionalnim krugovima. Zbog automatskog objavljivanja svega što mu ovakvi “izvori” bace u krilo, uskraćeno mu je poštovanje za nekoliko istinski vešto pribavljenih senzacija. Na kraju je dospeo i u istražni zatvor zbog živih veza sa ljudima koji su ubili srpskog premijera Zorana Đinđića. Pušten je bez podizanja optužnice.

Iako svestan da to najverovatnije ne bi donelo nikakve rezultate, danas mislim da je provera svih informacija morala da se proširi, a sama tema ostavi za vreme kada se skupi dovoljno relevantnih informacija.

b) Problem ograničenih sredstava:

- Da li se, u materijalnom smislu, isplati trošiti sredstva na istraživanja ovog tipa?

Poverenje u medij i njegov ugled donose mnogo veće koristi od cene istraživanja. Uspešan informativni prodor, ekskluziva zarađena sopstvenim radom, znanjem i hrabrošću, donose rejtinge, tiraže i ugledne, stabilne poslovne partnere.

- Treba nam ozbiljno istraživanje, ali nemamo novac. Da dižemo ruke?

Neke informacije se mogu istražiti i skromnim sredstvima. Uglavnom je moguće brzo proveriti validnost informacije iz drugih izvora. Među obećavajućim, često je moguće selektirati one koje su brzo proverljive u institucijama, javnim arhivama, dostupnoj dokumentaciji, ili kod kontakata novinara i urednika u grupama iz kojih informacije potiču, protiv kojih su uperene ili nezaiteresovanih, a upućenih strana.

4. ŠTA DUGUJEMO "IZVORU", A ŠTA ON NAMA?

Šta obećati “izvoru”?

Ništa. “Izvoru” u svakom trenutku mora biti jasno stavljeno do znanja da se sa njegovim informacijama neće postupati nikako drugačije do potpuno profesionalno. On mora znati da slede provera, istraživanje, reakcije druge i treće strane, pa tek onda objavljivanje, ako sve to zajedno bude uverljivo i funkcionalno. Tema se u svakom trenutku može odbaciti. Ako se nakog takvog saznanja “izvor” povuče, stvar je sumnjiva. Hladnokrvno prihvatanje vašeg stava, može (ali i ne mora) značiti da u rukama imate validnu informaciju. U svakom slučaju, ako pristanete na sve da bi dobili više informacija, pa ipak istražite i tako “prevarite” izvor, nikada se više neće vratiti. Ovako izvor zna na čemu je u vašem slučaju, ali će paziti da vam ne donosi dezinformacije.

Primer: Pre desetak godina u redakciju je stigao opširan materijal koji je, anonimno, stigao poštom, a koji se mogao radno nazvati “kako su se obogatila braća Karić”. Pošiljalac se predstavio kao “grupa ljudi” koja radi u ustanovi koja po prirodi svog posla dolazi u posed takvih podataka. Vrlo tajanstveno, dalje kontakte je uslovio našim prihvatanjem da materijal i objavimo, a ugovoreni znak je trebalo da bude jedan aforizam Duška Radovića u rubrici “Satirikon”, naznačenog datuma. Nakon što smo poslali ugovoreni znak, stigao je novi kontignet “kompromitujućih materijala”, ali ponovo bez ikakve identifikacije pošiljaoca. Bez razmišljanja smo odmah odustali od svakog daljeg angažovanja na tome pošto, načelno, jednosmerna komunikacija nije prihvatljiva i predstavljala bi zloupotrebu štampe.

Istina, moguće je da se dogodi da određeni krunski važni dokumenti stignu u redakciju poštom, od anonimnog pošiljaoca, ali je to nešto što se mnogo češće dešava u filmovima nego u stvarnosti.(Srboljub Bogdanović, NIN)

Može li se manipulisati manipulatorom?

Neprestano isticanje činjenice da je odluka o objavljivanju ili neobjavljivanju informacije samo urednička i novinarska, može navesti izvor da iznese nove argumente, dokaze i dokumente.

Postoji li opasnost da novinar bude izmanipulisan?

Da. Upuštati se u političko-informativnu kombinatoriku sa profesionalcem može da bude veoma dezorijentišuće. To je posao “izvora”, a novinarov da posmatra, tumači, pojašnjava i o tome informiše javnost. Ipak, ne sme se pogrešiti, pa se pre objavljivanja potpuno ne angažovati na dokučivanju i sagledavanju svih aspekata priče, dok se ne dođe do racionalnog objašnjenja motiva i namera svih osoba uključenih u proces ili slučaj.

Primer: U novembru 2001. magazin Reporter je objavio spisak preko 300 policajaca iz Srbije za koje je, navodno, zainteresovan Haški tribunal zbog zločina na Kosovu. Sud za ratne zločine na teritoriji bivše SFRJ u Hagu je u to vreme, posle izručenja Slobodana Miloševića, bio najzanimljivija medijska tema u Srbiji i Reporter je, preko svog novinara, dobio materijal koji se zaista mogao smatrati medijskom bombom. Spisak je izazvao burnu reakciju javnosti, posebno policije i vlade, koja je njegovo objavljivanje doživela kao udar na novu demokratsku vlast, čak i kao provokaciju oružane pobune u policiji.

Postojanje tog spiska odmah su demantovali najviši državni funkcioneri, na čelu sa premijerom, ministrima policije i pravde, ljudi zaduženi za saradnju sa Haškim tribunalom. Mnogi od policajaca sa tog spiska su tužili izdavača i glavnog i odgovornog urednika Reportera. Glavni urednik je zbog tog spiska saslušavan u policiji, ali do danas nije otkriveno ko je je dostavio ovaj dokument.

Kasniji događaji su pokazali da spisak nije bio autentičan, pošto se niko od tamo navedenih policajaca nije pojavio u Hagu, ali je bilo očigledno da je negde pažljivo planiran, jer je najveći deo policajaca sa spiska zaista učestvovao u ratnim operacijama na Kosovu, a za nekolicinu njih se moglo i osnovano pretpostaviti da su učestvovali u ratnim zločinima nad albanskim civilima.

Odakle je spisak došao, da li iz struktura vlasti koje su sarađivale sa Hagom, bezbednosnih struktura koje su htele da destabilizuju novu vlast ili iz samog Tribunala, nije od presudne važnosti za ovu priču. Bitno je kako su novinar koji je spisak dobio i urednici Reportera reagovali i zašto su doneli odluku da spisak objave? Redakcija je, naravno, pokušala da provere autentičnost spiska kod nezavisnih izvora, posebno u Haškom tribunalu, ali, koliko nam je poznato, u tome nije uspela, bar ne kod nezavisnih izvora koji se mogu smatrati relevantnim.

Bez obzira na poverenje u izvor koji je spisak dostavio, potvrde relevantnih nezavisnih izvora za tako ozbiljan dokument sa tako ozbiljnim optužbama protiv tolikog broja ljudi, koji, jasno je, može izazvati veliku pometnju u bezbedonosnim strukturama države, su apsolutno neophodne. Pitanje je i koliko spisak sa imenima tolikog broja ljudi može da se smatra validnim dokumentom, ukoliko nije na originalnom papiru, sa memorandumom, pečatom i potpisom odgovornih ljudi.

Spiskovi zahtevaju ne samo proveravanje autentičnosti dokumenta, već, ako je bilo šta u njemu sumnjivo, i svakog pojedinačnog imena koje se na njemu nalazi (kod papira koji nemaju vrednost originalnog dokumenta, uvek postoji mogućnost da je neko naknadno dodat ili izuzet).

U svakom slučaju, prištinska Koha ditore, ispostavlja se, postupila je mudrije i odlučno je odbila da posle Reportera objavi ovaj spisak, bez obzira što njegovo pojavljivanje na Kosovu ne bi izazvalo nikakvu gužvu, već bi bilo dočekano sa odobravanjem. U svakom slučaju, odluka da se spisak objavi predstavljala je rizično uplitanje u ozbiljnu političku igru na osnovu poverenja u izvor koji je dokument dostavio. Reporter je čak od u vreme vanrednog stanja u proleće 2003. strane nekih ministara srpske vlade optuživan da je objavljivanjem tog spiska radio na stvaranju atmosfere u kojoj je ojačao tzv. "antihaški lobi" (neformalna, ali veoma brojna i uticajna grupa oficira u vojsci i policiji, nostalgičara za vremenima Slobodana Miloševića), i u nekim nastupima čak povezivan sa ubistvom premijera Zorana Đinđića (što je isto tako zanimljiv slučaj ekstremne reakcije pojedinaca u vlasti, ali to nije tema ovog teksta).

Posle svega, još jednom je potvrđeno da novinar koji do sličnog dokumenta dođe mora ne samo da bude potpuno uveren u pouzdanost svog izvora, već i da razume politički trenutak u kome dobija tako poverljive informacije i da bude u stanju da sagleda sve moguće motive za to što je nekom stalo da takav dokument bude objavljen. Kao i da razlikuje autentičnost spiska bez imena odgovornih za njihovo sastavljanje, od, na primer, ugovora sa potpisima i pečatima overenim u sudu.(Perica Gunjić, bivši urednik u magazinu Reporter)

“Izvor” odbija dalju saradnju. Šta sad?

Činjenica je da je to pokazatelj da ste verovatno na pravom putu, ali onom koji njemu ne odgovara. U gorem slučaju, njegova će grupacija pokušati da neutrališe nepoželjne efekte vašeg istraživanja plasiranjem kontra-informacija u druge medije. Iako je to nepotrebna konfrontacija i ulazak u trku u kojoj su oni u izvesnoj prednosti, a ishod je neizvestan, nastavak rada nije u pitanju. Sa novinarove strane, svaka sumnja u izvor je dopuštena. Sve je dopušteno u inicijalnoj proveri motiva izvora, jer se može desiti da se tada i tu rešava pitanje kompetencije i profesionalnosti vašeg medija i vas kao profesionalca. Može da se desi da vaš prvobitni izvor potegne i “svoje” ljude unutar vašeg medija u pokušaju da neutrališe nastalu štetu, što je komplikovana situacija i u celosti zavisi od prirode odnosa u mediju u kojem radite.

Primer: Prišao mi je moj urednik u “Dnevnom telegrafu” i rekao mi da kolega, koji je honorarno radio za isti list, pokušava od njega da sazna šta pišem o istaknutim estradnim ličnostima iz jedne od partija režima. Odlučili smo da mu ne kažemo, a radilo se o tome da su osobe u pitanju uništavale državno preduzeće. Postojala je jasna sumnja da ga obezvređuju kako bi ga kupili sponzori njihove stranke, a pošto drugih dokaza nije bilo, radili smo na svedočanstvima o očigledno namernom uništavanju inače stabilne i profitabilne organizacije. Kada je tekst izašao, kolega je, prvo, insistirao da se objavi njegovo reagovanje, pošto je tekst povredio njegova osećanja kao estradnog novinara, a zatim je učestvovao i u prikupljanju materijala za sudsku tužbu protiv mene, koja je i podneta, a prvo ročište održano uz bezbroj intervencija kod sudije iz vrha vlasti. Na kraju, kada smo zapretili da ćemo tokom sudskog postupka izneti još neke, dokumentovane informacije o tužiteljima, koje nisu imale direktne veze sa ovim tekstom, ali su bile kompromitujuće u najstašnijoj mogućoj meri, upravo je kolega bio taj koji je preneo poruku tužitelja da se od tužbe odustaje “jer tužitelja zamajavaju advokati i samo od njega uzimaju pare”. Danas kolega vodi TV emisiju na maloj, opskurnoj, gradskoj stanici. (B.Č.)

Javio se “kontraizvor”. Šta s njim?

Informativne grupe “druge strane”, često brzo reaguju i nude kontra-informacije, ili bar pokušavaju da vas ubede da je čitava stvar izmišljena i štetna po vas same. Veoma je dobro (ne i apsolutno neophodno) imati “izvor” i na drugoj strani konflikta, zbog realističnog sagledavanja situacije. Kako novinar ne bi nepotrebno upadao u nekontrolisano prepucavanje podmetanjima i ogovaranjima dve strane, neophodno je i drugoj strani staviti do znanja da vaš medij interesuju pre svega dokazive činjenice.

5. 5. DA LI JE SVE OVO SAMO NOVINAROV PROBLEM I NIČIJI VIŠE?

Koja je uloga uredništva u radu na priči potekloj iz ovakvog izvora?Uredništvo mora da ima potpunu kontrolu i bude neprestano informisano o napretku rada na priči. Osim pružanja pomoći u iskustvu i kontaktima, uredništvo mora preuzeti svoj deo odgovornosti, donositi odluke u skladu sa njom i stati iza svog novinara u potpunosti. Uredništvo ima uvid u odnose sa poslodavcima, ostale informacije koje se prilivaju u medij i odnose redakcije sa raznorodnim grupama i pojedincima u društvu, što novinar nema. Uredništvo može i da pripremi druge teme zbog demonstracije neutralanosti u sukobima, ako to na adekvatan način odražava realne odnose u sferama kojima se navedeni novinski materijali bave.