Sportsko novinarstvo se razvilo u tri pravca: preuveličavanje sposobnosti „naših“, potcenjivanje protivnika i raspaljivanje navijačkih strasti. Ni Olimpijada u Atini nije bila dovoljno inspirativna da se sa navijanja (propagande) pređe na opisivanje (novinarstvo).

Voleo bih da grešim i da me što više ovdašnjih sportskih novinara demantuje time što će prvo pročitati ovaj tekst, a potom učiniti napor da ospori moje tvrdnje i “savete” ili se makar zamisli nad sopstvenom pozicijom i praksom.

Na žalost, na osnovu dosadašnjeg iskustva, mogu sa dosta velikom sigurnošću da tvrdim da se nešto slično neće dogoditi, jer sam o ovoj temi često pisao i govorio, ali ni ja, ni kolege iz sportskih listova i sportskih rubrika u dnevnim novinama, kao u onoj dečjoj pesmici “nismo mrdli dalje od početka”. Njihovo “ga, ga, ga” ponavlja se već godinama, jer se veliki sportski događaji ciklično smenjuju, a u njima i pobede i porazi sportista sa ovih prostora.

Kako smo se nadali

Nedavno su (od 13. do 29. avgusta 2004. godine), održane 28. olimpijske igre u Atini, na kojima su predstavnici Srbije i Crne Gore osvojili dve srebrne medalje (Jasna Šekarić u streljaštvu i muška vaterpolo reprezentacija), jedno peto mesto (veslači Nikola Stojić i Mladen Stegić), jedno šesto mesto (atletičarka Olivera Jevtić u maratonu), jedan plasman u finale (Dragutin Topić u skoku uvis), jedno četvrtfinale (muška odbojkaška reprezentacija) i dva izrazito loša plasmana (11. mesto košarkaša i tri poraza fudbalera u tri utakmice, uz gol-razliku 3:14). Sve ostalo vrtelo se oko rezultata dovoljnih da se ispuni olimpijska norma i otputuje u Atinu, ali ne i za zapaženiji plasman na najvećoj svetskoj sportskoj smotri.

Neposredno po svečanom zatvaranju Olimpijade u autobusu gradskog prevoza sam, sticajem okolnosti, bio prinuđen da slušam monolog jednog, po mojoj proceni, sedamnaestogodišnjaka, koji je ovako “sumirao” navedeni učinak ovdašnjih sportista: “Kakvi vaterpolisti, ko ih j... Vodimo tri razlike, a onda oni, k’o p... – izgube. Žao mi, brate, odbojkaša, ali otkuda taj virus samo nas da pogodi. Nikoga drugog, samo nas! Tu nisu čista posla. A košarkaši su gola g...“

Ne znam da li bi, da je bio na mom mestu, neko od kolega sportskih novinara pomislio da su rečenice tog momčića (uzgred, pristojno obučenog i prilično urednog), u stvari, njihovi lični »frankeštajni«, konačni »produkt« svega onog što se i tokom nadmetanja u Atini nazivalo »izveštavanjem«, a posebno naslova koji su sve to »krasili«.

»Atina je bila i prošla. Očekivali smo, kao i uvek, mnogo od mladića i devojaka u plavim dresovima. Nažalost, prošli smo kao 'bosi po trnju'. Nikada gore, ako se računaju Olimpijske igre od Drugog svetskog rata do današnjih dana. Za ponos nacije »delfini« i večita Jasna. Uz njih odbojkaši, mada se nisu domogli pobedničkog postolja, veslači Nikola Stojić i Mladen Stegić, peti na najvećoj smotri, i Olivera Jevtić, najbrža Evropljanka u najtežoj atletskoj disciplini – maratonu. Šta reći o ostalima? Mnogi su bili na prijatnom letovanju o, naravno, našem trošku. Oni od kojih se, možda, i najviše očekivalo – košarkaši, najviše su i razočarali. Iza nas je bila samo Angola, plasman kao u vreme Locija i drugova, koji su počeli da ispisuju prve stranice naše igre pod obučima« - to je doslovan, sve sa stilskim i pravopisnim greškama, citat iz teksta »Laku noć, Atino«, objavljenog u beogradskom dnevnom listu »Sport« 30. avgusta 2004. godine.

Liči li ovakav rezime na razmišljanja nadobudnog tinejdžera iz autobusa GSP? Liči! Kad se izbace psovke i neumesnosti, ostaje upravo to - »očekivali smo mnogo«, a prošli smo »nikada gore«.

U virtuelnom prostoru

Rezultati su takvi kakvi jesu i oni najmanje zavise od načina na koji ih prate sportski novinari i doživljava šira sportska javnost. Izanđala formula da osim u sportu nemamo gotovo ni jednu oblast društvenog života, koja bi nas svrstala među prvih deset u svetu - ma koliko bila tačna – neće moći da zadovolji ni sujete onih koji vode ovdašnji sport, ni apetite umišljene predstave o sopstvenoj veličini, koja na svaku sportsku smotru »nacionalne plave« ispraća sa imperativom uspeha i pobeda. 

»Takav način razmišljanja odavno je izgubio vezu sa realnošću i svima koji na taj način doživljavaju sport jedino je važno to što na nekom sportskom borilištu 'naši' vode odsudne borbe protiv čitavog sveta, koji nas, po njima, mrzi jer smo najbolji i najveštiji, pa se u to ime 'protiv nas' udružuju i svi protivnici na terenu, i sve sudije, i svi organizatori, ne bi li 'nas' osujetili da uzmemo ono što nam pripada« - napisao sam početkom ove godine u »Helsinškoj povelji« (Kad »naši« postanu »oni«, broj 72, strana 32), listu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

Tada sam, prateći sinusoidu očekivanja i razočarenja tokom Evropskog šampionata u rukometu (reprezentacija Srbije i Crne Gore nije osvojila medalju, niti se kvalifikovala među prvih pet, čime bi stekla pravo da se pojavi na Olimpijskim igrama u Atini) – uočio trenutak kad se sa »mi« prelazi na »rukometaši Srbije i Crne Gore«, kad umesto jakog nacionalnog zanosa i patosa – dobijamo »krivce«.

Pošto se nešto slično događalo i tokom avgusta, posebno u pogledu učinka tri muške selekcije (vaterpolo, odbojka i košarka), umesto bilo kakvog komentara, ali i zbog didaktičke prirode ovog teksta (pod uslovom da ga pažljivije pročita makar jedan sportski novinar), u središte pažnje treba staviti novinarske izraze kojima se, posebno u naslovima, podgrevaju neralna očekivanja, raspaljuju navijačke strasti i, sve u svemu, izbegava objektivno sagledavanje sopstvenih i uspeha i neuspeha.

Bilo bi, međutim, pogrešno zbog toga unapred osuđivati samo kolege sportske novinare, a da se prethodne ne ukaže na neke objektivne okolnosti, koje njihov posao čini znatno težim, i prema ovdašnjim kolegama koji se bave nekim drugim oblastima društvenog života i prema kolegama sportskim novinarima iz nekih drugih država.

Naime, oni se, i ovdašnji sportski novinari i sportisti čija takmičenja prate, veoma često nalaze u nekakvom virtuelnom prostoru, čije su granice - zbog nekritičkog pozivanja na sportsku tradiciju prethodne države, selektivnog prerađivanja ovdašnje istorije u poslednjoj deceniji prošlog veka i uzdizanja inata, revanša i osvete na nivo »nacionalnog zadatka« - pomerene gotovo do besmisla. S druge strane, realno stoje činjenice da su i na ovoj Olimpijadi sportisti Srbije i Crne Gore nastupali pod zastavom državne zajednice koja nema mnogo izgleda da opstane i sa himnom kojoj zvižde i vlastiti navijači...

Pridevi postaju "subjekti"

Problem je »rešavan« ukidanjem geo-političkih imenica i prideva, pa se tokom čitave Olimpijade koristila skraćenica »SCG« za rezultate, tabele i »glave izveštaja«, dok su, na drugoj strani, pridevski termini »plavi« i »naši« promovisani u subjekte.

To je moguće zaključiti i površnom analizom udarnih naslova na prvim stranicama oba beogradska sportska lista (»Sporta« i »Sportskog žurnala«):

»Popravni za plave asove« - »Sportski žurnal, 17. avgust, pred drugi nastup reprezentativaca Srbije i Crne Gore, a posle poraza košarkaša i odbojkaša u prvom kolu;

»Pravo plavo lice« - »Sport«, 18. avgust, posle jedinog uspešnog dana za sve tri selekcije (pobeda košarkaša u susretu sa Italijom, odbojkaša sa Francuskom i vaterpolista sa Rusijom);

»Subota kao dan D za naše« - »Sportski žurnal«, 21. avgust, uoči odlučujućih utakmica po grupama, kad su sve tri selekcije imale izglede za uspeh;

»Olivera, boginjo naša« - »Sport«, 24. avgust, posle zapaženog nastupa Olivere Jevtić u maratonu.

Da budem iskren, to je bio jedini način da se izbegnu sve rogobotne, mada daleko preciznije, formulacije: »reprezentativci Srbije i Crne Gore«, »Srbi i Crnogorci«, »reprezentativci državne zajednice«...

Ocenivši da je u ovdašnjoj javnosti stvoreno odgovarajuće interesovanje za ovaj sportski događaj i da se nastup »naših sportista«, odnosno »plavih«, zaista doživljava kao reprezentovanje države i nacije, pri čemu su gurnuta pod tepih sva pitanja koja bi mogla da relativizuju upravo ta dva pojma (koja »država«, koja »nacija«), sportski novinari su se i ovog avgusta upustili u svoju najomiljeniju disciplinu – neumesno preterivanje.

Ono se rasprostiralo u tri osnovna pravca:

- preuveličavanje sposobnosti i rezultata »naših«

- potcenjivanje protivnika

- raspaljivanje navijačkih strasti.

Za sva tri pravca delovanja, koje ja već godinama nazivam propagandom a ne novinarstvom, korišćeni su uobičajeni epiteti, sinonimi i hiperbole, pa u tom smislu ni Olimpijada u Atini, sa svojim rekordima, atmosferom i ukupnim utiskom, nije bila dovoljno inspirativna da se sa navijanja (propagande) pređe na opisivanje (novinarstvo).

Sintagme u službi navijanja

Da ne bi bilo zabune, ja u potpunosti uvažavam Vujaklijino tumačenje navedenih izraza:

epitet - pridev ili prilog koji dolazi uz glavnu reč, kao pomoć da bi predstava bila što življa, potpunija i lepša;

sinonim - reč koja je slična po smislu, po značenju sa nekom drugom reči, ali se po obliku od nje razlikuje;

hiperbola - preterivanje, preterano uvećavanje onoga što treba kazati ili preterano umanjivanje onoga o čemu se govori, u nameri da se na to obrati što veća pažnja.

Takvo tumačenje ovih pojmova odmah nameće zaključak da je delovanje sportskih novinara u ovom periodu bilo, u stvari, hiperbolično u sva tri navedena pravca (i prema »našima«, i prema protivnicima, i prema »navijačima«), jer je veoma teško govoriti o epitetima, sinonimima i hiperbolama u klasičnom smislu. Naime, u sva tri oblika izražavanja, sportski novinari su vremenom uneli neka svoja »pravila«, pa su se tako epiteti i sinonimi pretvorili u sintagme (po Vujakliji: grupa reči koja obrazuje jedan pojam).

Nekoliko primera će to najbolje potvrditi:

»Tajfun zvani Aleksandar« - »Sport«, 15. avgust, tekst o stonoteniseru Aleksandru Karakaševiću, koji je jedini uspeo da se plasira u treće kolo;

»Delfin za medalju« - »Sport«, 19. avgust, uoči nastupa plivača Milorada Čavića na 100 metara slobodnim stilom, što je »njegova najjača disciplina«;

»Zaveslaji do Olimpa« - »Sport«, 21. avgust, uoči finalne trke veslača Stojića i Stegića;

»Spartanska trka Jevtićeve« - »Sportski žurnal«, 23. avgust, posle ženskog maratona;

»Ujed plavih ajkula« - »Sportski žurnal«, 24. avgust, uoči četvrtfinalnog susreta vaterpolista sa Španijom;

»Blok od čelika« - »Sport«, 26. avgust, posle pobede odbojkaša nad Tunisom;

»Plava sila« - »Sport«, 28. avgust, posle pobede vaterpolista u susretu sa Grčkom i plasmana u finale...

Na isti način su ispraćeni i neuspesi reprezentativaca Srbije i Crne Gore:

»Poslednja bruka« - »Sportski žurnal«, 18. avgust, posle trećeg poraza fudbalera;

»Godine prolaze« - »Sport«, 19. avgust, posle skromnog nastupa Dragana Perića u bacanju kugle (eliminisan već u kvalifikacijama);

»Hladan jutarnji tuš« - »Sport«, 20. avgust, posle poraza košarkaša od Novog Zelanda;

»Crna tačka plave čete« - »Sportski žurnal«, 20. avgust, povodom istog događaja;

»Na rogovima bika« - »Sportski žurnal«, 22. avgust, posle poraza košarkaša od Španije;

»Jao nama« - »Sport«, 24. avgusta, posle poraza košarkaša od Kineza i propušetene prilike da se izbori plasman u četvrtfinale (sa naglaskom na ime kineskog reprezentativca Jao Minga);

»Srušili nas Rusi i virusi« - »Sport« 26. avgusta, posle poraza odbojkaša u četvrtfinalu;

»Kraj na početku« - »Sport«, 26. avgust, posle eliminacije rvača Davora Štefaneka u kvalifikacijama;

»Raković prema rejtingu« - »Sportski žurnal, 28. avgusta, posle 23. mesta Aleksandra Rakovića u hodanju na 50 kilometara...

Neumesna potcenjivanja

Pažljiva analiza iznetih primera, i kad se slavi i kad se konstatuju neuspesi, osim već navedene prakse da su uspesi opšte dobro, dakle »naši«, a da se kod nesupeha pojavljuju »oni« sa konkretnim imenima i prezimenima, daje dosta dokaza za ocenu da je u osnovi takvog pristupa najčešće čisto navijaštvo, naopako uverenje da je dodatnim sredstvima potrebno privući pažnju čitalaca.

U tom smislu posebno je indikativan odnos prema suparnicima, za koje su se osim već standardnih fraza (»baćuške« - Rusi, »kauboji« - Amerikanci, »kenguri« - Australijanci, »furija« - Španci, »šahovničari« - Hrvati, »gaučosi« - Argentinci, »petlovi« - Francuzi...) i uobičajenih »dosetki« (»na dnu bazena« - za poražene protivnike vaterpolista, »uragan posle seta fore« - posle odbojkaškog susreta sa Argentinom) u naslovima izveštaja sa atinske Olimpijade korištene i neke druge sintagme:

»Termin teži od rivala« - »Sport«, 19. avgust, uoči utakmice košarkaša sa Novim Zelandom;

»Za ponos i drugi krug« - »Sport«, 21. avgust, uoči utakmice vaterpolista sa Hrvatskom;

»Ajkule spremne za američku tučnjavu« - »Sportski žurnal«, 23. avgust, uoči utakmice vaterpolista sa SAD;

»Ajkule grizu i toreadore« - »Sportski žurnal«, 25. avgust, uoči utakmice vaterpoliste sa Španijom...

Lako je uočiti da su svi ovi naslovi izvučeni iz najava određenih utakmica i da je njihov zajednički imenitelj dvostruko dizanje tenzije, i kroz veličanje »naših« i kroz omalovažavanje protivnika.

Skepticizam, izražen na početku ovog teksta, mogao bih mirne savesti da prepišem za kraj. Ovdašnji sportski novinari robuju mnogim tradicionalnim obrascima ponašanja, među koje, na žalost, spada i odsustvo volje za samousavršavanjem i otklanjanjem slabosti u sopstvenom radu.

Na ovakve i slične tekstove u prošlosti su reagovali uglavnom oni na koje se to najmanje odnosi, retki pojedinci koji su uspeli da se izdignu iznad proseka. Prvenstveno zato što nisu išli slonovskim stazama, koje vode isključivo u puku propagandu i golo navijanje, već su, negujući sopstveni stil, stalno povećavali distancu u odnosu na ogromnu većinu koja misli da o sportu i sportskom novinarstvu »sve zna«, samo zato što ima »punu memoriju brojeva mobilnih telefona«.

(Autor pune tri decenije piše o društvenim, ekonomskim i kulturološkim fenomenima u fizičkoj kulturi i sportu. Ima zavidno redaktorsko i uredničko iskustvo u dnevnim, nedeljnim i revijalnim listovima.)

Prilog Medija centra Beograd