Osnovni imenitelj ta dva sajta je transparentnost u javnim finansijama. Javno je započeto kao jedna otvorena baza podataka a Skockajte Budžet kao klasična novinarska platforma. To su ustvari dva brata blizanca ali smo radili na tome da se integrišu i da to bude jedan sajt na kome ćemo imati priče i baze podataka. Početna teza je bila da Javno sadrži samo baze ali sad je to preraslo u sajt na kome će biti i istraživačke priče.

 

Baze podataka su se prvenstveno odnosile na javnu potrošnju ali nismo samo orjentisani na javne finansije. Naša najveća baza su diskrecioni troškovi ministarstava Vlade Srbije o kojima već dve i po godine skupljamo podatke. Tu smo prepoznali najnetransparentnije troškove koji se odnose na specijalizovane usluge i usluge po ugovoru. To su velike stavke u budžetu koje nemaju jasno definisanu svrhu zašto se novac troši, tako da kroz to može da prođe bilo šta. Npr. kroz te specijalizovne usluge je Ministarstvo životne sredine platilo jednom mediju 70 miliona dinara za istraživanje. To je bilo klasično finansiranje medija provučeno kroz usluge istraživanja životne sredine. Imamo bazu podataka o putovanjima bivšeg ministra spoljnih poslova koja u sebi ima jako dobru vizualizaciju. To su baze podataka koje su pretražive, u kojima su sadržani osnovni podaci o tome ko i koliko troši novca, za koju namenu i kada. Za neke baze prikupljamo podatke po nekoliko meseci. U redovnom novinarskom radu to je jako puno vremena, tako da osim što su početna tačka za naša istraživanja, one su otvorene i dostupne svima.

 

 

 

Baze su dosta pažnje privukle u javnosti. Ali uglavnom se izveštavanje na osnovu tih infomracija završavalo na tome da se napravi samo jedan opšti presek, retko ko je išao korak dalje pa istraživao zašto je neko doneo odluku da se za nešto potroši novac. Ali neki put tebi prosto bude nelagodno zato što to stave u kontekst ili formu za koju nisi u startu imao nameru. To se najčešće dešava sa tablodinim medijima koji uz bazu ili istraživanje stave neke skandalozne epitete: bitange, lopovi itd. To je stvar koju ne volimo, koja umanjuje značaj priče i daje neki totalno drugi kontekst. Ali ne možeš na to da utičeš.

 

 

Da li su mediji uzrokovali tabloidizaciju društva ili obrnuto - mislim da je to povezano. Ne bih uopšte opravdavao medije i novinare. Ono najgore što se dešava u zadnje vrijeme je da su mediji ustvari instrumenti centara moći, da li političkih, da li finansijskih. Uglavnom se izgovor traži u lošoj finansijskoj situaciji, ali mislim da to ne može biti izgovor za nepoštivanje profesionalnih normi. Naša najnovija priča odnosi se na objašnjavanje uzroka neslobode medija u Srbiji, gde smo otvorili temu tržišta oglašavanja u Srbiji. Time što glavni politički igrači kontrolišu tržište oglašavanja - mediji ili urednici tu nemaju puno zablude kako i šta treba da izveštavaju. Ono što smo u toj priči predstavili je da je promenom vlasti došlo i do promena ključnih igrača, tako da i ove nove strukture vlasti sve više imaju upliva u tom poslu. 

 

 

 

To je najveći izazov. Pre svega se rukovodimo onim što je javni interes. Druga kategorija je ono što smatramo da nije dovoljno zastupljeno u javnosti i onda ulažemo svoje vreme i resurse da bi do tih podataka došli. Treći, ne manje bitan faktor, je da to ljudima bude insteresantno i da ih se tiče. I četvrti faktor je koliko je uopšte lako doći do tih informacija jer neki put utrošiš dosta vremena a onda se na kraju ispostavi da one nisu toliko bitne. Baze nisu same sebi svrha, nego su deo nekog istraživanja. Tako da se dešava da mi radimo na nekoj istraživačkoj priči a baze su tu kao propratni element ili sastavni deo. 

 

 

Neke podatke nalazimo na online bazama koje postoje ali nisu dovoljno pretražive. Tako da uspevamo da iz tih baza izvučemo podatke, da ih stavimo u neki pretraživiji oblik. Ali najčešći izvor informacija su zahtevi za pristup informacijama. To skoro nikad ne bude u zakonskom roku od 15 ili 40 dana, pa dobijemo odgovore uz mnogo pritiska, što naših, što uz pomoć poverenika. Mislim da postoji blagi napredak kada se radi o državnim organima vlasti, pre svega ministarstvima i lokalnim samoupravama. Dok se npr. javna preduzeća u velikoj većini ne obaziru na zakon i otvoreno ga ne poštuju. Telekom ni na jedan zahtev nije dao odgovor. Jednostavno kažu da neće. Dešava se često, da li je to njihov predumišljaj ili jednostavno neinformisanost ljudi zaduženih za davanje odgovora, da odgovori budu nepotpuni. Nekad ima i namera da se odgovori ne daju u lakše pretraživom obliku. Neki put je potreban samo jedan papir a teže ti je da ga dobiješ nego veliku količinu podataka. Najsvežiji primer  - u pokušaju da dođem do određenog dokumenta obratim se jednom ministarstvu. Oni mi nisu dali odgovor da nemaju dokument nego su me uputili na javno preduzeće koje ga prema njihovom saznanju ima. Tu su mi rekli da nemaju oni nego neko treće javno preduzeće. Kada sam došao do trećeg javnog preduzeća oni su rekli da imaju dokument ali ih čudi što ga nije dalo ministarstvo s obzirom da su oni u obavezi da ministarstvu daju svaki dokument koji izrade. 

 

 

 

Mislim da oni imaju dobru volju i da je ta institucija jako korisna ali i sami kažu da nemaju dovoljno resursa. To ide dosta sporo, na odgovaranje na neke naše žalbe čekamo po nekoliko meseci, što je ogroman period. U slučaju telekoma ceo taj proces traje već godinu dana. Tako da mislim da je ta institucija dosta korisna, dobro komunicira sa novinarima ali mislim da nisu u mogućnosti da rade brže i bolje. Problem je u tome što poverenik može da naloži nekome da odgovori na zahtev a ovaj to može da odbije. Ako ceo slučaj završi na sudu, često se dešava da taj na koga se odnosi zahtev jednostavno odluči da plati kaznu od 200 hiljada dinara umjesto da dostavi podatke.

 

 

Mere Vlade je sajt koji je počeo u prošloj predizbornoj kampanji gde je BIRN radio monitoring Vlade – u kojoj meri su obećanja ispunjavana u odnosu na ono što je rečeno u predizbornoj kampanji,  u odnosu na predizborne programe stranaka i eskpoze premijera. To je jako dobar alat i jedinstven slučaj da neko toliko dugo i sistematski prati svaki korak Vlade, ne na osnovu političkih programa nego isključivo na osnovu datih predizbornih obećanja. I koji se odnosi pre svega na praćenje oblasti koje smo mi prepoznali da su ključne:  zdravstvo, prosveta, privreda... Pratiš rad stranaka, Skupštine i Vlade, usvajanje zakona i objave u medijima. Recimo, na nivou zdravstva i prosvete skoro da nijedno obećanje nije ispunjeno.