To je čovek koga bira parlament a u Srbiji ima dve nadležnosti: sloboda pristupa informacijama i od nekoliko godina unazad - zaštita podataka o ličnosti. Srbija je 2004. godine donela Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i vrlo brzo nakon toga sam došao u situaciju da budem prvi poverenik. Taj zakon je verovatno jedini zakon Srbije koji je u nekakvoj međunarodnoj utakmici i to od ozbiljnih arbitara iz civilnog sektora ocenjen kao najbolji na svetu. Iako bih mu kao poznavalac mogao pronaći niz zamerki, on jeste izuzetno dobar. Za početak - i vi bi se mogli koristiti zakonom, nema nacionalnu rezervaciju nego je pravo svakog. Osim toga, definiše širok krug subjekata koji su obveznici zakona - oko 11.000 subjekata koji svakodnevno proizvode zanimljive informacije: troše javni novac ili vrše neku vlast.  Vlast može u određenim situacijama da ograniči vaše pravo, ali mora doneti rešenje kojim će odbiti vaš zahtev i objasniti razloge. Ako ste nezadovoljni odbijanjem ili ograničavanjem ili ako u roku od 15 dana ne postupe po vašem zahtevu, vi ste u poziciji da se obratite povereniku. Poverenik će razmotriti vašu žalbu, zatražiti izjašnjenje organa vlasti i doneće odluku koja je konačna i obavezujuća. Organ vlasti je dužan da postupi po tom rešenju.

 

 

 

To je evidentan problem. I neregovanje na taj problem je takođe bez sumnje potvrda političke volje da se ipak ostavi sebi malo oduška za izigravanje interesa javnosti. Ja sam usvojio vašu žalbu, naložili smo da vam neka kuća da dokument, oni vam ne daju. Vi onda možete da zatražite da pristupim prinudnom izvršenju. To podrazumeva mogućnost da izreknem dve kazne u iznosu od 200.000 dinara (op.a. nešto manje od 2.000 eura). On plaća iz budžeta - neće ih to baš teško pogoditi. Kad to uradim onda treba da se obratim Vladi i tražim da prinudnim putem obezbedi izvršenje. Vlada je to dužna. Nije tih situacija bilo previše, nekoliko desetina slučajeva, ali Vlada to nijednom nije uradila. Nepostupiti po rešenju poverenika je i prekršaj kažnjiv po zakonu. Poverenik nije ovlašćen da vodi ili pokrene prekršajne postupke, to bi trebalo da radi Ministarstvo pravde. Ministarstvo za tri godine nije pokrenulo nijedan jedini prekršaj. I jedno i drugo su bukvalno poziv za kršenje zakona.

 

On bi po zakonu trebao da traje mesec dana. To je međutim jedna od zamerki, nemoguće je završiti u mesec dana, imate izuzetno komplikovanih slučajeva. Primera radi - zahtev novinara da dobije dokument o finansijskoj reviziji Ministarstva odbrane. U situaciji u kojoj organ vlasti tvrdi da je sve to tajna potrebno je pročitati dokument od više stotina strana, proceniti, poslati na izjašnjenje, sačekati rokove... Jedan od ozbiljnih problema u razvoju ove institucije je da vlade nisu davale šansu instituciji da se razvija kako je trebalo, gde je broj zaposlenih uvek bio daleko manji od projektovanog, pa je posledica neažurnost. Ono što kompenzuje neažurnost je zanimljiv podatak o efikasnosti – u nekih 93 odsto slučajeva informacija koja je bila uskraćena dobija se nakon obraćanja poverenika. I što je još zanimljivije, u gotovo dve trećine slučajeva čak i ne moram da donosim nalog, nego već nakon mog zahteva da se izjasne povodom žalbe, oni kažu: „Pa dobro, daćemo informaciju.“ Dakle, računa se s tim da se nećete žaliti, da nemate vremena, živaca ili da ne poznajete svoja prava.

 

 

 

Kad je usvajan zakon o slobodnom pristupu informacijama, ja sam ubeđen da je naša vlast to usvojila iz finih kozmetičkih razloga, zapravo nesvesna kakav instrument daje javnosti. Početak je bio neverovatan. Možete zamisliti državu koja izabere visokog državnog funkcionera, državni organ,  ali zaboravi da mu da stolicu, spajalicu, platu... Bukvalno ništa. I to je trajalo više od pola godine. Prvi pečat ove institucije sam poručio i platio svojim novcem. Jako dugo su ti logistički problemi bili održavani. Toliko dugo da je postalo jasno da to nije slučajno. To je trajalo do nekoliko meseci unazad kad je vlast konačno dodelila povereniku prostor u kome sad razgovaramo (op.a. zgrada u kojoj je smješten Ustavni sud Srbije). Mi smo u ovom trenutku negde na ispod 60 posto projektovanog broja zaposlenih – ali na nivou koji je bolji nego je ikad bio.

 

 

Da, to je tužan kontinuitet, dramatično raste. S jedne strane imate izvestan porast svesti i građana i novinara o jednom zanimljivom instrumentu koji je dobar iz različitih razloga. Ali očito je da je drugi razlog nepostojanje svesti o značaju i vrednosti te institucije kod onih koji imaju korisne informacije i koji izazivaju incidente – veliki broj žalbi govori da još uvek postoji mnogo problema. Na ogroman broj zahteva se udovoljava, to jeste dobro, ali činjenica je, primera radi, za prva četiri meseca ove godine, poredeći s prva četiri meseca prošle, za trećinu je veći žalbi.

 

 

U Srbiji se problem evidentno seli u oblast javnih preduzeća. Problema sa klasičnim organima vlasti u pogledu pristupa informacijama sve je manje. Ali priča o prostoru gde je novac, gde su ogromni materijalni resursi, je poprimila razmere koje su  po mom shvatanju nešto što zaslužuje posebnu pažnju. To je u najmanju ruku sumnjivo, specijalno s antikorupcijskog stanovišta ili sa stanovišta racionalnog poslovanja sa ogromnim resursima.

 

 

 

 

Prošle godine sam dobio zanimljivo priznanje koje je bilo rezultat istraživanja Biroa za društvena istraživanja - koje se odnosilo na antikorupcijski kapacitet institucija. Poverenik je ubedljivo pobedio i dobio je nagradu. Ali to je ružno priznanje za moju zemlju. Naravno da laska meni i mojim saradnicima ali sve dok je poverenik uopšte antikorupcijski organ, to govori da nešto u sistemu ne štima. Mi smo institucija koja rešava po žalbama. Da se građani najviše interesuju za životnu sredinu ili kulturu mi bismo bili prepoznati po tome.  Čim se oni nama najviše obraćaju zbog antikorupcijskih stvari, potpuno je jasno da sistem ne funkcioniše kako bi trebalo. Mislim da je najveća stvar to što obični građani, novinari i civilni sektor u ovoj kući prepoznaju nekoga ko dosledno radi svoj posao. Jedan od najvrednijih rezultata je i činjenica da su konzumenti ovog zakona u Srbiji u najvećem procentu obični građani. Dve trećine od ukupnog broja žalbi su građani. Kad su u pitanju javna preduzeća, dakle, za ovim suptilinim informacijama, uglavnom tragaju novinari.

 

 

Ako imate dva organa od kojih jedan štiti pristup informacijama a drugi privatnost, po pretpostavci imate dva konfrontirana organa. Čim imate tu situaciju, treba vam treći – koji će da rešava sve to. Ovakvom institucijom vi naterate državu, izraženu kroz tu instituciju, da ona nađe balans. To je vaga, nema tu pravila. Potpuno opravdano dokument može biti štićen najvećim stepenom tajnosti,  da bi protokom vremena ili nastupanjem određenih činjenica izgubio taj smisao tajnosti. Po meni najpreči, najlegitiminiji način za ograničavanje prava javnosti je zaštita privatnosti građana. Drugi, koji se po logici stvari nameće, je ta famozna tajna - radi ostvarivanja nekih drugih interesa, borbe protiv kriminala, bezbednosti, odbrane... Samo se postavlja pitanje ko tajne kreira, kako ih štiti i čija je obaveza da ih štiti. Ja sam ustajao u zaštitu novinara koji su objavljivali određene dokumente  koje je vlast  klasifikovala kao tajne. Ako tajna procuri, goniti novinara a ne goniti nekog čiji je to posao, to je nonsens. Vrlo je zanimljiva sklonost da se taj teret prevali na novinare.