Svako od nas u karijeri gleda dobre i loše primere novinarske prakse. Evo izbora najvećih brljotina kojima je prisustvovao iskusni beogradski urednik, kao i načina na koji se takve greške mogu sprečiti.

 

U novinarstvu je, kao i u svakoj drugoj profesiji, mnogo bolje učiti na tuđim nego na sopstvenim greškama. Ipak, iz nekog nepoznatog razloga, mada se uvek radi o jednostavnim i svima razumljivim stvarima, greške se ponavljaju iz generacije u generaciju.

 

Kada bi postojalo 10 novinarskih zapovesti, teško bi bilo naći i jednog jedinog novinara koji tokom karijere nije prekršio bar nekoliko. Mnogi i svih deset. Po nekoliko puta...

 

Zašto? Niko nema pravi odgovor.

 

Jedno od objašnjenja je da su novinari zapravo, duhom, veoma slični maloj deci. Žele sve da vide, čuju, pipnu, provere. Žele svuda da stignu prvi. Nadaju se da se nalaze na terenu na kojem nikada, niko pre njih nije bio. Osećaju nerazumevanje na svakom koraku.

 

I ne obaziru se na povike starijih «pazi se, povredićeš se», «pazi, povredićeš nekog», a najmanje na one «ne diraj, to je kakano«.

 

Čemu onda priče o novinarskim i uredničkim glupostima? Da vas zabave, da vas podsete, a ko zna, možda... i da vam budu od koristi.

 

U svakom slučaju, da vam još jednom ponove da su logično razmišljanje i kontrola u novinarstvu gotovo jednako važni koliko talenat, vrednoća i poštenje.

 

Ambicija, špekulacija, brljotina

 

»Sve što mi je u ovom trenutku potrebno je jedna dobra, ekskluzivna priča«, pomislio je verovatno novinar koji je u drugoj polovini devedesetih godina upravo postao urednik rubrike u tek osnovanim beogradskim dnevnim novinama.

 

Nije se prevario, bila mu je potrebna jedna dobra, ekskluzivna priča, kako bi se dodatno nametnuo glavnom uredniku, ali i učvrstio svoj rejting u redakciji koja ga još uvek nije doživljavala kao nekoga ko poseduje profesionalni autoritet.

 

Zaboravio je da bi mu bolje bilo da nema nikakav tekst, nego da umesto dobrog i ekskluzivnog, u »svojoj« rubrici dopusti štampanje sopstvenog lošeg teksta.

 

A upravo to mu se dogodilo kada je iskonstruisao veliki tekst od nekoliko zanimljivih malih vesti (koje je sam otkrio) i nekoliko naivnih špekulacija tipa »šta bi bilo kad bi bilo« i »šta bi sve moglo da bude kada bi bilo ono što bi moglo da bude«.

 

Tekst je, kombinujući komadiće, kao celinu ponudio predviđanje razvoja političke situacije koji je bio ne samo naivan, već i gotovo nemoguć. Kao takav, izazivao je i utisak bezočnog stavljanja lista na stranu jedne od političkih opcija u društvu.

 

Tekst je izazvao nevericu, potom tihi podsmeh u redakciji, a na kraju i povlačenje urednika koji je želeo da prečicom stigne do autoriteta.

 

Poenta: Svaka prečica u napredovanju zapravo je prečica unazad. Jedna, jedina “prava„ priča nikome nije dramatično popravila karijeru. A jedna jedina pogrešna ili lažna upropastila je mnoge.

 

Lek: Između Glavnog urednika i urednika pojedinih rubrika, u mnogim redakcijama ne stoji praktično niko osim osoblja deska. Desk je obično sveden na minimalan broj ljudi, odabranih često i po kriterijumu tipa “ne znamo šta ćemo s njom/njim – baci ga u desk„. Tim ljudima tekstovi na sto stižu gotovo isključivo u poslednjih par sati pred prelom i u takvim okolnostima malo ko je u stanju ili u prilici da radi svoj posao kako treba. Sam glavni urednik nije u situaciji da pročita čitave novine i odobri svaki pojedini tekst. U američkim redakcijama dnevnih novina, recimo, u tom prostoru postoji čitav niz urednika, tačnije onoliko koliko je potrebno da svaki tekst svakoga dana prođe barem tri para očiju.

 

Postoje dva osnovna modela ovakve organizacije.

 

Jedan je »pojačani« desk sa više urednika nego što je potrebno da se tekstovi iščitaju samo zbog slovnih i jezičkih grešaka, opreme, eventualno skrate i smeste na stranice. Naravno, i rokovi su postavljeni mnogo drugačije i poštuju se, što neobično pomaže. Šef deska ima kultni status i ingerencije malog božanstva koje postavlja desetine pitanja novinarima, kojima bi bolje bilo da imaju dobre odgovore.

 

Drugi model je uvođenje urednika hijerarhijski iznad urednika rubrika. Ovi urednici rade samostalno i odgovaraju direktno uredniku koji je zadužen za celokupan sadržaj novina, ali i desku. U svakom slučaju, svaki tekst pre objavljivanja čita onoliko urednika koliko to organizacija sebi može da dozvoli, ali nikada manje od troje. U takvom sistemu, sva je verovatnoća da bi se među to troje pronašao neko ko bi nelogičan tekst skrpljen od vesti u više nego nategnutu tezu prepoznao kao takav i uštedeo svojim novinama puno problema, a preambicioznom kolegi možda i spasao karijeru.

 

Časna reč „poverljivog izvora“

 

Kada novinar poželi da bespogovorno veruje svom sumnjivom izvoru, onda se on vrlo često ponaša kao prevareni muž koji ne želi da poveruje tračevima i glasinama, ali ni sopstvenim očima.

 

Kako drugačije objasniti postojanje teksta o žestokoj korupcionaškoj aferi u Vojsci  o čijoj je istinitosti mogao da posvedoči samo čovek koji je kao dokaz ponudio jedino svoju časnu reč i oficirsku legitimaciju bez fotografije i pečata?

 

I kako je moglo da prođe novinarsko zaklinjanje urednicima da će pomenuti svedok-oficir sa zadovoljstvom svedočiti pred sudom da ništa nije izmišljeno, ukoliko zbog teksta redakcija bude tužena?

 

I na kraju, kako objasniti uredničko nasedanje na čitavu priču?

 

Objašnjenje je jednostavno: svi su oni zaista najdublje želeli da priča bude istinita. Nažalost, nije bila. Legitimacija “oficira„ je bila nevešti falsifikat, adresa koja je u njoj pisala bila je nepostojeća, a ime i prezime izmišljeno. Redakcija nije izgubila sudski spor, jer nije ni vođen, ali ugled je svakako narušila.

 

Poenta: Ne veruj sumnjivim izvorima. Višestruka kontrola i konsultacija više urednika verovatno bi potpuno sprečila ovakve greške.

 

Lek: Notorna je činjenica da novinari, od kojih kasnije neki postaju urednici, nisu institucionalno edukovani za svoj posao. To se najbolje vidi kada dođe do greške koja odjekne u javnosti, pa se odgovorni za grešku i njihovi kritičari sukobe međusobnim saopštenjima ili na kakvom blogu. Količina neznanja, relativizacije profesionalnih i etičkih pravila, a često i nebrige za sve to zajedno koju u takvim situacijama možemo pročitati, veoma je onespokojavajuća.

 

Kada se već na posao primaju ljudi koji nikakve veze sa novinarstvom pre toga nisu imali, ako ne postoje obrazovne institucije koje pružaju praktična znanja važna za novinarstvo, organizovati u sopstvenoj redakciji kurseve za nove kolege (a i za stare, ako im je to potrebno, a svaki je čitalac novina svedok da u mnogo slučajeva jeste) nešto je što se nameće kao neophodno, mnogo pre nego što se dogodi velika greška čije je posledice teško i sagledati, a kamo li sanirati.

 

Na kraju krajeva, ako svoje zaposlene naučite kako se radi sa izvorima i šta se smatra proverenom informacijom, kasnija greška ne samo da će teško proći uredničko čitanje, već će predstavljati svesnu odluku samog novinara, na osnovu koje se može imati uvid u njegovu profesionalnost i karakter, pa u skladu s tim i odlučiti da li vam je takva osoba uopšte potrebna u redakciji.

 

Stidljivost je terminalna bolest u novinarstvu

 

Svako jednom mora da ode na prvi pravi novinarski zadatak, na neki ozbiljan skup, na kojem neke važne čikice pričaju nekakve veoma ozbiljne stvari... Svakome se na takvom zadatku može dogoditi da nešto ne čuje dobro, da ne stigne da zapiše neko ime ili neku funkciju...

 

Ali, samo “najtalentovanijima„ se može dogoditi da na prvom pravom ozbiljnom zadatku ne stignu da zabeleže ni ime, ni prezime, ni tačnu funkciju čoveka koji je pričao na večernjoj konferenciji za štampu, pa da potom nemaju petlje da o tome pitaju nijednog od kolega koji su se tu okupili istim povodom...

 

A kada nekog sreća neće, onda ga neće do kraja: po povratku sa zadatka novinara je sačekalo obaveštenje da tekst zbog skraćenih rokova za prvo izdanje mora da napiše odmah, ne čekajući eventualnu agencijsku vest iz koje bi mogao da prepiše podatke koje nije stigao da prikupi.

 

U nastupu potpunog očajanja mladi novinar je obišao čitavu svoju pospanu redakciju pokušavajući da sazna da li neko slučajno zna ime, prezime i funkciju čoveka koji je držao konferenciju za štampu u lokalnom kongresnom centru, nakon završenog simpozijuma o turizmu. Umesto odgovora dobio je samo začuđene poglede i uvredljive komentare.

 

U sutrašnjim novinama, izveštaj o simpozijumu nije bio odštampan, a novinar koji je za to bio zadužen nije se više nikada pojavio u redakciji.

 

Poenta: Novinar koji se plaši i stidi da postavi pitanja i razjasni sopstvene nedoumice uopšte nije novinar. Da je neko na vreme pažljivo razgovarao sa našim »junakom« verovatno bi otkrio u njemu neki drugi talenat koji bi mogao biti koristan u redakciji.

 

Lek: Početnici se ne šalju sami po materijal za tekstove od bilo kakvog značaja dok se redakcija ne uveri u njihove sposobnosti. Ne postoji dobar razlog da početnik prvo ne radi kao neko ko prikuplja podatke, čita arhivske tekstove i radi druge poslove koji potpadaju pod opis posla koji se u medijima razvijenih zemalja zove »researcher«.

 

Nakon toga, ili istovremeno, mladi kolega bi stekao mnogo dobrog iskustva tako što ide sa starijim kolegama na teren i događaje, pišući »makete«, odnosno tekstove koji služe samo tome da nauči kako se to radi, te da urednici i ostale kolege steknu uvid u njegove sposobnosti.

 

Tek kada prođe tu školu, koja za sposobne i obrazovane početnike može trajati i srazmerno kratko, možete se pouzdati da vas početnik neće ostaviti bez neophodnih informacija formulisanih u prihvatljiv tekst. A početnik neće ostati bez mogućnosti da možda postane novinar.

 

Propušten „zicer“

 

Od novinara koji precenjuje svoja novinarska dostignuća gori je samo onaj koji ih podcenjuje.

 

Uredništvo novopokrenutog srpskog mesečnika dobilo je u leto 2001. godine priliku da ekskluzivno objavi delove ratnog dnevnika generala Nebojše Pavkovića, kontroverznog načelnika generalštaba Vojske Jugoslavije, čoveka koji je učestvovao u svim ratovima na tlu bivše Jugoslavije, i koji je bio optužen za ratne zločine na Kosovu.

 

Mesečnik je na osnovu pomenutih dnevničkih beležaka objavio veliki, ekskluzivni tekst na desetak strana u kojem, doduše, nije bilo odgovora na najzanimljivija pitanja iz bliske prošlosti, ali je bilo puno pikanterija i prvorazrednog novinarskog materijala za dalja istraživanja. Od Miloševićevih zahteva da se raketiraju aerodromi u susednim državama kada na njih sleti predsednik neke od država koja je učestvovala u bombardovanju Jugoslavije, do priča o sukobima vojske i policije oko nadležnosti na Kosovu.

 

Tekst, međutim, nije bio odgovarajuće najavljen na naslovnoj strani mesečnika, nije bio ponuđen agencijama i dnevnim novinama da ga prenesu i praktično nije imao nikakav odjek u javnosti. Iz različitih razloga (pre svega profesionalne indolencije i straha od efekata povezivanja imena generala Pavkovića i režima kojem je pripadao sa mesečnikom) niko se iz pomenutog mesečnika nije ni iz daleka dovoljno bavio promotivnim aktivnostima, tako značajnim u prvoj fazi probijanja na surovo tržište.

 

Par meseci kasnije, gotovo istovetnu priču je kao »svetsku ekskluzivu« objavio dopisnik iz Londona jedne beogradske novinske agencije i sa njom postigao zavidan novinarski uspeh i zaradio podosta novca...

 

Poenta: Još jedan dokaz da pronalaženje dobre teme, pisanje o njoj, pa čak i objavljen dobar tekst nisu dovoljni da bi se kompletan posao mogao smatrati kvalitetno obavljenim. Dobra organizacija svih službi u redakciji, povezanost novinarsko-uredničkog i PR i marketinškog sektora postali su apsolutna nužnost. Uzalud vam je i najbolji proizvod ako potrošače niste obavestili da postoji.

 

Lek: Situacija u kojoj odeljenje marketinga utiče na sadržaj medija nije u skladu sa profesionalnim načelima, ali je gotovo jednako loše odsustvo bilo kakve komunikacije između redakcije i ljudi zaduženih za reklamiranje. U ovom kontekstu, nadležnosti redakcije često se mistifikuju do razmera u kojima se stvara čak i netrpeljivost, neka vrsta prezira između novinara i ljudi iz odeljenja za PR i marketing. Činjenica je da jedni drugima mogu mnogo da pomognu ne narušavajući nezavisnost uređivačke politike i unapređujući reputaciju, prodaju i finansijske efekte rada redakcije.

 

Stalno ili barem povremeno prisustvo ljudi iz marketinga tera urednike da razmišljaju i o reklamiranju sopstvenog rada i proizvoda jer su stalno suočeni sa pitanjem: »Šta imate u novinama što će odjeknuti u reklami?« S druge strane, za urednika koji objavi udarnu priču tako što je zakopa u feljtonsku formu na poslednjim stranama svojih novina ne obavestivši o tome nikoga, ma iz kojih razloga, teško je smisliti lek.

 

Igranje vatrom u pogrešnom trenutku

 

U novinarstvu je često uspeh povezan sa odgovorom na pitanje »koliko daleko novinar/urednik sme da ode«. Oni koji prvi probijaju barijere svih vrsta, najčešće dugo posle toga uživaju u blagodetima sopstvene hrabrosti/ludosti. Oni koji preteraju, koji prvi kukuriknu, pre zore – najčešće neslavno završe.

 

Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića u Srbiji je proglašeno vanredno stanje tokom kojeg je bilo zabranjeno izveštavanje o razlozima koji su doveli do njegovog uvođenja, kao i svako dovođenje u sumnju načina na koji se ono sprovodi.

 

Opozicioni dnevnik, koji je već bio »na nišanu« vladajuće Demokratske stranke zbog konstantnog kritikovanja vlasti, nekoliko je dana nakon uvođenja vanrednog stanja veoma pažljivo i uzdržano izveštavao o svemu što se dešava. Suprotno očekivanjima uredništva, ovaj potez je značajno, a možda i presudno doprineo padu tiraža i narušavanju imidža lista.

 

Šestog dana, uredništvo nije izdržalo: vest o hapšenju folk zvezde Svetlane Ražnatović objavljena je na naslovnoj strani (kao i u svim drugim novinama), ali uz krupan podnaslov da ju je uhapsio policijski oficir koji je zapravo otac njene glavne konkurentkinje Jelene Karleuše.

 

Iako je vest bila istinita, vlast je iskoristila činjenicu da niko drugi o tome nije izvestio, pa je to proglasila kršenjem vanrednog stanja i zabranila dalje izlaženje tih dnevnih novina.

 

Kasnije je dokazano da je zabrana bila protivzakonita, ali šteta je već bila nepopravljiva: sudska presuda o nepravdi nije uspela da oživi list koji je materijalno potpuno uništen neizlaženjem.

 

Poenta: U presudnim trenucima odlučuju nijanse, milimetri i delovi sekunde. I u sportu i u čitavom životu, pa i u novinarstvu. Ponekad se učini da treba preuzeti rizik i napraviti odlučujući korak unapred. Ponekad, međutim, pokaže se da je rizik bio preveliki...

 

Lek: U ovom slučaju, radiolo se o (veoma) vanrednim okolnostima, ali srpske redakcije su u desetak godina koje su prethodile ovom događaju gotovo isključivo i radile u takvim uslovima. Problem je bio, između ostalog i u tome što su ovo bile dnevne novine koje su postojale relativno kratko i nisu stigle da razviju ne samo osećaj za granicu do koje smeju da idu, već upravo suprotno – ovaj politički tabloid konfrontirao se sa tom istom vladom od početka svog postojanja, često uopšte ne birajući sredstva. Bilo je veoma osetljivo nastavljati tu konfrontaciju u vreme kada su toj vladi ubili premijera (što je moglo značiti da se to može desiti svakome od ministara, pošto su počinioci bili još uvek na slobodi) i moglo bi se reći da su državni organi samo čekali da tabloid napravi grešku, čega su urednici morali biti svesni.

 

Ima mnogo dobrih naslova koje možete da objavite, ali su novine u kojima radite samo jedne. Zbog toga, ako ćete da rizikujete zatvaranja svojih novina, makar bilo i nezakonito, potrudite se barem da to bude zbog nekog spektakularno velikog i krucijalno važnog otkrića, a ne zbog konotacije o konkurenciji između dve turbo-folk zvezde koju ste povezali sa istragom zbog ubistva Predsednika vlade, čiji atentatori još uvek lutaju gradom.

 

Sve se vraća, sve se plaća

 

Novinarski bumerang efekat (»sad ću da te zeznem preko novina«) osetili su gotovo svi koji se bave novinarstvom. Oni koji nisu, ne treba da brinu, osetiće ga najverovatnije. Jer, pre li kasnije, sa razlogom ili bez njega, gotovo svako poželi da svoju novinarsku/uredničku »moć« upotrebi da bi nekoga »naučio pameti«. Na kraju, po pravilu, takva se svojevrsna zloupotreba novinarstva otrežnjujuće vraća onome ko je pokušao da je iskoristi.

 

Urednik tiražnog beogradskog tabloidnog nedeljnika poželeo je da nauči pameti svog prijatelja i kolegu (ranije odličnog novinara) koji je zapao u malu »stvaralačku krizu« i nekoliko meseci otaljavao posao.

 

Zapravo, izgledalo je kao da je pisao reportaže izmišljajući likove i događaje i mada su svi u to sumnjali, on je uporno terao po svom, tvrdeći da je sve o čemu piše – istina i samo istina.

 

Kada je doneo reportažu o noćnom životu glavnog beogradskog trga (Trga Dimitrija Tucovića, zvanog Slavija) i kada je u njoj brzopleto napisao da se na njemu nalazi spomenik Svetozara Markovića, urednik je rešio da ga ponizi pred kolegama.

 

»Slučajno« je baš stranu sa tim tekstom i tom greškom otprintao u nekoliko primeraka i podelio ih nekolicini urednika i novinara tražeći od njih, navodno, mišljenje o nekom novom grafičkom rešenju koje je na toj strani bilo primenjeno. Istovremeno, crvenim flomasterom je (sasvim slučajno, zar ne) zaokružio jednu jedinu novinarsku grešku na toj strani, upravo onu koja spomenik jednog čoveka smešta na trg drugog...

 

Smeh i ne baš prijatne šale na račun novinara pretvorile su se dan kasnije u noćnu moru urednika koji je do te mere uživao u ruganju da je zaboravio da tekst ispravi u verziji koja je otišla u štampu.

 

Mala novinarska nesmotrenost tako se pretvorila u ogromnu uredničku grešku koja našeg »junaka« umalo nije koštala i ugleda i radnog mesta.

 

Poenta: Kontrola, kontrola, kontrola. Da je u redakciji postojao neko ko se bavio kontrolom i odobravanjem završenih strana, greška bi najverovatnije bila izbegnuta.

 

Lek: Pre svega, novinara u kojeg se sumnja da izmišlja trebalo je odavno zaustaviti na neki način, poželjno pokušajem da mu se pomogne, nađu dobre teme (novinari kojima se desi da izmišljaju, često pribegavaju ovoj nedopustivoj praksi kada dugo nemaju o čemu da pišu, a pritisak redakcije koja uvek insistira na produktivnosti nikada ne prestaje), pošalje ga se na odmor uz objašnjenje zašto se to čini ili, na kraju, ako ništa ne pomogne, zahvaliti mu se na saradnji i uputiti ga da potraži posao negde drugo.

 

Međutim, u korenu opisane greške i razloga iz kojih ništa osim nezrele, podmetačke šale nije preduzeto, pre svega stoji u srpskim redakcijama veoma raširen neformalni, »burazerski«, mangupski odnos prema novinarstvu, koji uredničke timove često čini privatnim drugarskim ekipama koje se »dobro zezaju« jer i tako čitav posao »drže u malom prstu«. A to o »malom prstu«, najčešće, ne može biti dalje od istine.

 

Na kraju, da pomenemo i da u nekim američkim redakcijama još uvek postoji institucija »proof editor«. To je urednik koji čita makete stranica, prelomljenih i dizajniranih, pre nego što odu u štampu, upravo »loveći« ovakve greške. Nekada je ta pozicija bila uobičajena, ali danas polako izumire, zajedno sa »filling editorom« (urednikom zaduženim da, pored drugih dužnosti, u fioci ima i gomilu raznorodnih malih i velikih tekstova za popunjavanje »rupa« na stranicama koje se pojavljuju u poslednjem trenutku pred štampu), jer novca u dnevnim novinama ima sve manje i manje. Ipak, njihov posao rade drugi ljudi i ovakve greške se retko događaju.

 

Ako vas interesuju slučajevi u kojima se ipak događaju, posetite internet prezentaciju američkih kolega urednika zaduženih za ovakve situacije i pogledajte dugogodišnju hronologiju najgorih grešaka i ispravki u njihovoj štampi. Osim što je utešno videti da se to i njima dešava, povremeno je i veoma zabavno.

 

Manipulacija izvorima sa drastičnim posledicama

 

Šta se dešava u redakciji opozicionog dnevnika u momentu kada opoziciona koalicija preuzima vlast u gradu u kojem novine izlaze? I to nakon nekoliko meseci građanskih protesta zbog očigledne krađe kojom je izborna pobeda opozicije privremeno osporena?

 

Da li opozicioni dnevnik naprasno postaje naklonjen novim lokalnim vlastima ili nastavlja sa kritikom svih onih koji se dočepaju narodne kase? I ko o tome uopšte može da odluči u toku jednog jedinog dana dok se čelnici dve najjače opozicione stranke još dogovaraju oko toga kako će podeliti fotelje i »foteljice«?

 

Jedan novinar nema vremena da sačeka da o tome odluče vlasnik i glavni urednik. Koristi odlično poznavanje opozicionih lidera (Zorana Đinđića i Vuka Draškovića) o kojima je do juče pisao kao o junacima borbe protiv tiranije i bezakonja (Slobodana Miloševića), koristi momenat teških pregovora o podeli »plena« u gradskoj vlasti i obojici potura uverljivu priču o tome da onaj drugi želi da ga prevari.

 

Potom od njihovih nesmotrenih, žučnih i sasvim nediplomatskih reakcija na takve provokacije pravi sočan tekst prepun suštinski istinitih slika o tome kako zaista funkcioniše vlast u Srbiji.

 

Tekst pokreće lavinu ruganja i uvreda u takozvanim »prorežimskim« medijima (koje je u to doba kontrolisao Milošević) i bitno povećava tenzije u ionako krhkoj opozicionoj koaliciji, koja se na kraju neslavno raspala i tako dovela do pada prve demokratski izabrane vlasti u Beogradu nakon Drugog svetskog rata.

 

Istovremeno, tekst je drastično narušio opozicioni imidž pomenutog dnevnika i nakon nekoliko dana povećane čitanosti, došlo je do dugotrajnog pada tiraža koji su mnogi urednici direktno povezivali sa skandalom koji je tekst ovog novinara izazvao.

 

Poenta: Zašto je novinaru i uredniku jedne rubrike, bez obzira koliko oni bili značajni i dobri, dopušteno da sami vode i kreiraju uređivačku politiku čitavog lista bez preciznog dogovora sa uređivačkim kolegijumom?

 

Lek: Da li je potrebno naglašavati novinarima i urednicima da je podmetanje neprofesionalno i neetično? Izgleda da jeste.

 

U stvari, ako ne posadimo novinare na stolice, pa ma koliko se bunili, i ne dovedemo im stručnjaka za medijsku etiku da im protumači kodekse i ispravnost postupaka u svakodnevnoj praksi, kad-tad možemo očekivati da neko ode dovoljno daleko da praktično okonča odnos publike i njegovih novina, sruši sa lokalne vlasti prodemokratsku koaliciju koja je narušila režim koji uništava zemlju već godinama ograničavajući i slobodu medija za koje novinar radi i, na kraju krajeva, učini nešto veoma neetično i nemoralno.

 

Možda ne možemo da »izlečimo« profesionalce oformljene u nezgodnim vremenima, u kojima se činilo da glava u torbi opravdava svakojake postupke, ali zato sigurno možemo da obezbedimo da se ovakve stvari mnogo manje dešavaju sa mladim kolegama, koje će jednog dana »nositi« naše redakcije.

 

To što igramo igru sa »prljavim igračima« (političarima, biznismenima...), ne znači da treba i mi da budemo loši. Na duge staze, to se nikako ne isplati. Na kraju krajeva, čak i ako urednici nisu svesni na da je novinar do ekskluzivnog materijala došao na neetičan način, da li o objavljivanju istog treba da odluče samo njih dvojica? Naravno da ne. Preuzimanje rizika je ponekad nužno, ali, najmanje što se može učiniti u takvim situacijama je da to bude urađeno svesno i uz dogovor svih čelnika redakcije.

 

Zajednički imenitelji

 

U nekim od ovih primera svoj posao su loše ili neuko obavili novinari, u nekim urednici, u nekim i jedni i drugi. Očigledno je da je institucionalizacija pravila i principa profesije na opštem nivou bolno potrebna, kao uostalom i intenzivna edukacija novinara i urednika, iako oni u mnogo slučajeva smatraju da to nije tako.

 

Ako je nešto, međutim, zajedničko svim ovim primerima, to je odsustvo rada na organizaciji redakcije koja bi rezultirala sistemom provera i donošenja odluka koji redukuje mogućnost grešaka i brljotina na najmanju moguću meru.

 

Ni mediji iz razvijenih demokratija nisu imuni na takve situacije, ali su one tamo veoma radikalno sankcionisane, mnogo ređe, a kada se dese, redakcije reaguju pitajući se: „Šta možemo da učinimo da se ovo više nikada ne ponovi“? A zatim to i učine.

 

Ne postoji razlog, finansijski ili organizacioni, da i mi ne počnemo da se ponašamo na takav način i tako pomognemo i sebi i svojim čitaocima.