Umesto istine Trump govori ono što bi moglo da deluje kao istina

Foto: Gage Skidmore/Wikipedia

Što je neka onlajn rasprava duža, to verovatnoća poređenja s Hitlerom ili nacistima teži jedinici. Ovako glasi „Godvinov zakon“, koji predviđa da će u burnoj raspravi – bila ona o veganima, demografiji ili ratovima – u jednom trenutku neko zasigurno potegnuti argument poput „Tako je i Hitler mislio!“ Rasprave o Donaldu Trampu i njegovoj retorici traju toliko dugo da su rezultirale ne samo svakodnevnim poređenjima s najmračnijom figurom 20. veka, već i čitavom knjigom pod nazivom „Tramp i Hitler: komparativna studija laganja“.

Henk de Berg, autor ove knjige, ograđuje se na samom početku: naravno da Tramp nije „novi Hitler“ i da ne treba preterivati u etiketiranju njegove politike, ali primećuju se mnoge sličnosti u javnom nastupu ove dvojice, u njihovoj zapaljivoj retorici, toksičnom jeziku, traženju žrtvenih jarčeva i laganju. Trampova bivša žena Ivana izjavila je 1990. da njen muž „s vremena na vreme čita zbirku Hitlerovih govora Moj poredak sveta“, dodavši da ovo izdanje drži kraj svog kreveta.

Hitler, na primer, nije tvrdio da su „Protokoli sionskih mudraca“ (zloglasna podvala o navodnoj jevrejskoj zaveri) autentičan dokument, ali je smatrao da suštinski odražavaju namere Jevreja, pa da je u tom smislu pitanje autentičnosti gotovo irelevantno. Na sličan način i Donald Tramp umesto istine koristi ono što deluje kao da bi moglo biti istina. Njegove tvrdnje su, u tom smislu, vrlo često otporne na proveru. Uzmimo za primer izjavu da „imigranti u Springfildu jedu pse… jedu mačke… jedu kućne ljubimce“. Budući da je Tramp ovo izgovorio tokom debate s Kamalom Haris, voditelji programa su odmah reagovali i rekli da nema dokaza da se tako nešto zaista dešava. Ovaj primer instant-fektčekinga postao je viralan: mnogi su na trenutak pomislili koliko bi bilo sjajno kada bi svaka manipulacija u političkom diskursu mogla tako brzo da bude poklopljena. Međutim, da li je „poklapanje“ bilo dovoljno delotvorno? Ne – i upravo u tome je stvar. Problem je dvostruki.

Pod jedan: Trampova izjava o migrantima koji jedu pse i mačke formulisana je tako da je nemoguće je proveriti do kraja, s obzirom na to da je mnogo teže dokazati da se nešto nije desilo nego da se desilo. Pokušajte i sami: da li biste lakše izašli na kraj s tvrdnjom „U mom gradu postoji osoba koja svako jutro doručkuje čokoladni kroasan“ ili „U mom gradu ne postoji osoba koja svako jutro doručkuje čokoladni kroasan“? Ako se vratimo na američke imigrante, možete reći da „nema dokaza“ da su doručkovali pse, ali to i dalje (koliko god suludo zvučalo) ne znači da neki imigrant negde nije pojeo kućnog ljubimca. Dakle, postoji dovoljno manevarskog prostora da se ovakva priča proda biračima, uprkos tome što je gotovo potpuno neverovatna.

Pod dva: Kao što je već rečeno, za veliki broj Trampovih birača postaje nebitno da li je neki imigrant zaista doslovno pojeo psa. Bitno je da to deluje kao da je moglo da se desi. Građani određenu priču ne procenjuju na osnovu činjenica, nego na osnovu drugih priča – kaže De Berg. Tramp je, samim tim, u poziciji da samog sebe potkrepljuje. Kada se prvi put kandidovao za predsednika, rekao je kako su većina meksičkih imigranata kriminalci: „Oni donose drogu. Oni donose kriminal. Oni su zlostavljači. A neki su, pretpostavljam, dobri ljudi“. Kako se argumentima suprotstaviti ovakvoj generalizaciji? Stiven Kolbert ukazao je na jednu veoma važnu komponentu prihvatanja sumanutih teza: „nije bitno samo to što ja – osećam – da je nešto istina; još je bitnije što – ja – osećam da je nešto istina“, a to bi značilo da u prihvatanju budalaština imamo, osim emocionalne, i egocentričnu, narcisoidnu komponentu problema.

Cvetan Todorov, bugarsko-francuski istoričar i filozof, kaže kako „uvek rizikujemo da nivo superlativa naprosto pripišemo akcijama koje nas direktno pogađaju. Svako od nas se centrira oko samoga sebe i ono što ga dotiče prosuđuje kao važnije u odnosu na sve ostalo“. Donald Tramp je profesor emeritus u ovoj disciplini: „Posedujem Gučijevu prodavnicu koja je vrednija nego Mit Romni“, „Imam šestoro ljudi kojima je posao samo da sortiraju moje mejlove“, „Oduvek sam imao sjajan odnos sa crncima“, „Imam najveću vinariju na istočnoj obali“, „Ja sam veoma empatična osoba, s visokim koeficijentom inteligencije“, „Imam najbolje pamćenje na svetu“… Ovakav niz Trampovih samopohvala zazvučao je Robu Sirsu prilično lirski, pa ih je skupio, organizovao i objavio u vidu antologije pod naslovom „Prelepa poezija Donalda Trampa“. Autor kaže kako je u Trampovim obraćanjima prepoznao „sonete i haiku“, a pogotovo refrene: refreni su ono što je najbitnije, što je programirano da bude ubojito i zapamćeno. Ključne reči pojavljuju se u gotovo dadaističkom formatu, do nivoa u kom gube nijanse svog značenja i postaju blistava armirana ljuštura.

Kamala Haris nije toliko lagala kao Tramp

Tokom predizborne kampanje često se moglo čuti da je demokratska kandidatkinja Kamala Haris napustila neka svoja levičarska stanovišta, ili je makar odlučila da o njima ne govori previše. Drugim rečima, napravila je nekoliko koraka ka centru ne bi li privukla neodlučne birače, shvativši da joj baza progresivnih demokrata nije dovoljna, pogotovo u ključnim saveznim državama. Ako je Tramp svojim nastupima povukao Haris udesno na ideološkom planu, da li je promenio pravila igre i kada je reč o odnosu prema faktografiji? Od Kamale se ni izdaleka nisu mogle čuti tvrdnje poput Trampovih, ali su fektčekeri imali posla i kada je reč o timu Haris-Valc.

Demokratski kandidat za potpredsednika našao se u veoma neprijatnoj situaciji tokom debate s Džej-Di Vensom, nakon što su ga voditelji zamolili da objasni da li je zaista bio u Hong Kongu za vreme protesta na Tjenanmenu 1989. godine, kao što je prethodno tvrdio. Umesto „da“ ili „ne“, Valc je započeo odgovor rečima „Moja zajednica zna ko sam ja“ i „Dao sam srce svojoj zajednici. Trudio sam se da dam sve od sebe, ali nisam bio savršen“. Nakon ovakvog ne-odgovora, voditelji su ga zamolili da decidno saopšti da li je tada bio u Hong Kongu. Valc je, konačno, rekao da se „pogrešno izrazio“. BBC je utvrdio da je tokom ove debate Vens izneo netačne ili neutemeljene tvrdnje o broju ilegalnih migranata, o odmrznutoj imovini Irana i o američkoj ekonomiji kao „najčistijoj na svetu“. S druge strane, Valc je pričao o navodnom registru trudnoća iz „Projekta 2025“ – koji se tamo ne pominje – a izneo je i netačnu tvrdnju da je Tramp izgradio samo 2% zida na granici SAD i Meksika.

U medijima i na mrežama su se, za to vreme, širili tipični formati dezinformacija, uglavnom na štetu demokratske kandidatkinje. Novost u odnosu na prethodne kampanje predstavljale su sofisticirane tehnike AI manipulacije, kao i transformacija Tvitera (X-a) u propagandnu platformu Donalda Trampa. Mogli smo da pročitamo da su Simpsonovi predvideli atentat na Trampa (nisu), da je Kamala Haris rekla kako mladi ne treba da imaju decu zbog klimatskih promena (izjava je izvučena iz konteksta), da je Kamala Haris radila kao poslovna pratnja (čovek s kojim je uslikana bio je njen tadašnji partner), da mašina za glasanje automatski bira Kamalu Haris (nije reč o mašini za glasanje), da Kamala Haris podržava legalizaciju svih droga (netačno), da se Kamala Haris slikala sa ozloglašenim Džefrijem Epstinom (u pitanju je AI ilustracija)…

Ishod znamo: “Najempatičniji i najinteligentniji čovek Amerike, s najboljim pamćenjem na svetu”, postao je nesumnjivi pobednik izbora, osvojivši 312 elektorskih glasova i 50,2% ukupnog broja glasova. U pokušaju da odgovore na pitanje „Kako je moguće da jedan osuđeni kriminalac i osvedočeni lažov ubedi većinu birača da je on dobra opcija?“, mnogi su se prisetili… Hitlera. (Da, Godvinov zakon je opet na delu) „Kako je moguće da je toliki broj Nemaca bio ubeđen da Hitler radi ispravnu stvar?“ Odgovor tražimo u De Bergovoj knjizi: „Ljudska bića su homines narrantes. Um razmišlja u pričama, ili je to barem njegova podrazumevana pozicija. Priče nameću strukturu haotičnom, nepredvidivom i često zastrašujućem svetu“. A kada procenjujemo takve priče, više nam je stalo do toga da budu ubedljive i lepe – nego tačne.

___

Želite sedmični pregled vijesti, analiza, komentara i edukacija za novinare u Inboxu Vašeg e-maila? Pretplatite se na naš besplatni E-bilten ovdje.