Edicija „Multimedia“ beogradske izdavačke kuće „Clio” je jedinstvena u izdavaštvu bivše Jugoslavije time što je posvećena temama o društvenoj ulozi, načinu rada, delovanja i organizaciji masovnih medija.  

 

Nagradu za najbolju ediciju dobila je na ovogodišnjem (2012.) sajmu knjiga u Podgorici, zajedno sa edicijom “Sinteze” izdavačke kuće CID iz Podgorice.

 

Ove godine navršava 15 godina postojanja i zahvaljujući njoj možemo doći do dela danas najzanimljivijih priznatih domaćih i svetskih autora od Kanade, preko Amerike, Italije, Velike Britanije, Francuske… Bez nove medijske misli iz ove edicije teško se danas u našem regionu mogu zamisliti studije i proučavanje medijskih tema.  

 

Ovim povodom razgovaramo sa urednikom i direktorom “Clio-a” Zoranom Hamovićem o koncepciji, sadržaju, obuhvatnosti, autorima i značaju ove edicije. 

 

 

Hamović: Ona nastaje krajem devedesetih godina prošlog veka. Sticajem okolnosti pojavljivanje prve knjige poklapa se sa vremenom studentskih protesta  1996-7. godine. Te godine su bile bremenite izazovima za profesiju novinara. Usled društvenih lomova, globalnog kraha jednog političkog sistema i raspada jedne zemlje vladala je velika napetost, profesionalna nesigurnost i životna ugroženost. 

 

Status novinara prelazi iz polja jednog socijalističkog, prilično ušuškanog novinarstva, do jednog napregnutog, istraživački intoniranog novinarstva, u kome je nesigurnost povećana. 

 

U tom smislu je novinarstvo ponovo bilo u fokusu, ali je profesija nestajala i pod teretom neobrazovnih i samozvanih novinara i drugih poslenika koji su naselili ogroman novostvoreni medijski prostor.  Bilo je potrebno određeno znanje iz oblasti medijske teorije, ali i praktičnih aktivnosti, bila je potrebna pre svega odgovarajuća literatura, ali i seminari na kojima bi se takva literatura mogla 'pročitati' onima koji je mogu primeniti. 

 

 

Hamović: U uredničkom smislu za „Clio“ je važno to što smo neprekidno uspevali da proces sazrevanja naše medijske sfere podstičemo dobro odabranom literaturom, a na širem planu što smo dajući doprinos u novim znanjima i jačanjem kapaciteta u ovoj oblasti ohrabrivali socijalne promene. Organizovali smo susrete sa autorima, radionice, razgovore, debate po čitavoj Srbiji ali i Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ti susreti su pokazali nophodnost uvođenja sisitematskog medijskog obrazovanja. 

 

Najvažnijom tekovinom biblioteke stoga smatram projekat „Internest“ koji se bavi medijskom pismenošću, jer je u ovom trenutku razumevanje delovanja i svrsishodna upotreba medija od velike važnosti. „Internest“ je program aktivnosti koji biblioteku transformiše u školsku infoteku u kojoj učenici i saradnici ovladavaju veštinom efikasnog korišćenja svih medijskih resursa. Posebna pažnja poklanja se ekonomičnosti korišćenja interneta i stvaranju kritičkog pregleda raspoloživih izvora znanja na web portalima.

 

 

Hamović: Danas postoji izuzetno velika proizvodnja medijskog sadržaja, jer je medijski prostor ogroman, ali kapacitet publike da apsorbuje tu količinu informacija ne raste podjednakom brzinom.  Paradoksalno je, ali ljudi se sve više klone tog obilja, izbegavaju suočavanje sa informacijama, gase ili veoma selektivno usmeravaju svoju radoznalost, zato što veruju da je dovoljna informacija, a ne znanje. Informacija je, zapravo, sada metafora znanja, iako je ona samo spoljnje obeležje, i, ljudi veruju da su, ako pročitaju naslov u novinama, pročitali ceo tekst. 

 

Naglo stečena sloboda pokazala je svoje naličje, jer su se u medije uselili neprofesionalni ljudi, privatna medijska preduzeća formirale su domaćice i mesari, fotografi ili poslovni ljudi 'neodređenog zanimanja', itd. Oni su naprosto zagadili medijski prostor. Umesto istinske slobode u radu, koja podrazumeva istraživačku radoznalost, hrabrost, nepotkupljivost i objektivnost, profesionalnu etiku, dobili smo strahovit pad kvaliteta. 

 

Podići ponovo kvalitet može se samo neprekidnim stručnim usavršavanjem a to je posao koji se graniči sa misijom neverovatnog. Mi nismo želeli da podlegnemo euforiji da spasa nema, nego smo se opredelili da na različite načine doprinesemo procesu edukacije različitih generacija, kako tvoraca medijskih sadržaja, tako i njihovih korisnika. Mislim da je to bio glavni zadatak koji smo sebi dali devedesetih, ali to je zadatak i danas i sutra.

 

 

Hamović: Mi smo ovim knjigama ponudili izvesnu vrstu demistifikacije profesionalnog medijskog života. Opredilili smo se da ovom edicijom budemo usmereni na tri glavna polja: na srednjoškolce i za njih imamo i projekat „Internest“, zatim, na ljude u medijima (ili one koji su ušli u medije, postali njihovi vlasnici i upravljači, a nisu profesionalci) i na kraju, na one koji izučavaju medije sa teorijskog, naučnog stanovišta. Pokušali smo da povežemo sve ove komplementarne oblasti i da pružimo uvid u najveća dostignuća koja dolaze sa različitih 'geografskih' područja i od autora koji se u ovom trenutku smatraju najmerodavnijim u određenoj oblasti izučavanja medijskog delovanja. Za nas je u perspektivi najvažniji ovaj deo koji se odnosi na mlađe. 

 

 

Hamović: „Medijska pismenost“ Džejmsa Potera direktno odgovara na postavljeni zadatak. Pored te studije spomenuo bih i „Evropske medije u digitalnom dobu“ Ričarda Ruka, „Digitalnu kulturu“ Čarlija Gira, knjigu „Deca i televizija“ Dafne Lemiš, „Uvod u mediologiju“ Režisa Debrea, a posebno zbornik „Knjiga za medije, mediji za knjigu“, koji je priredila urednica edicije „Multimedia“ Divna Vuksanović.

 

Dilema da li da medijsko obrazovanje postane školski predmet u razgovorima o strategiji za reformu obrazovanja još uvek postoji, a nedostatak sistematskog upoznavanja u školama sa medijskim delovanjem postaje ozbiljan obrazovni i kulturni problem. 

 

Međutim, baveći se našim projektom „Internest'“ u srednjim školama pokušali smo da ponudimo jedan od mogućih modela rešenja. Omogućavamo zainteresovanim učenicima i profesorima da kroz predavanja i kreativni rad izučavaju delovanje medija. 

 

 

Hamović: Medijska pismenost je ovladavanje principima za selekciju informacija, to je sposobnost da primimo, razumemo, protumačimo, proizvedemo informaciju. Mi, između ostalog, kod dece sve više možemo uočiti nedostatak osnovne, elementarne pismenosti, jer se sada previše oslanjamo na tehnologiju. Oni moraju biti pismeni u elementarnom smislu da bi mogli da budu i medijski pismeni. 

 

Izborom knjiga koje smo objavljivali uvek smo se trudili da sugerišemo jednu vrstu istorijske ravnopravnosti medija, što znači da nijedan medij ne treba da nestane iz naše upotrebe, da nijedan medij neće nestati, već će dobiti odgovarajuću poziciju u svakodnevnoj upotrebi.

 

I mislim da mlade treba uveriti da ništa ne dobijaju favorizacijom jednog medija, nego da samo treba da znaju kako se svaki od medija upotrebljava i da ekonomišu svojim stvaralačkim vremenom. Na razne načine potvrđeno je da je edicija „Multimedia“ za ovih petnaest godina odigrala važnu ulogu. Jedinstvena u regionu, nema konkurenciju, što mi je veoma žao, ali nigde nije bila koncipiriana edicija sa idejom da se deluje na taj način u tri segmenta - akademski krugovi, profesionalci u medijima i srednjoškolska medijska pismenost. Mislim da kada se pogleda samo citiranost knjiga koje smo objavili već se prepoznaje snaga učinka - nema nijednog magistarskog, diplomskog rada, a da citati nisu najmanje u jednoj trećini naslovi koji su objavljeni u ovoj ediciji. 

 

 

Hamović: Online se knjige ne mogu kupiti jer bankarski sistem to ne dopušta, ali može preko raznih knjižara, preko retkih akvizitera, preko prijatelja koji putuju, preko vozača autobusa... Ono što je zanimljivo je da od knjiga teže putuju informacije o tim knjigama. 

 

Postoji jedna vrsta naklonosti čitalačke publike, posebno na univerzitetu, ali ne postoji medijska naklonost. Istini za volju i u Srbiji novinari najmanje polažu vremena i pažnje ovoj ediciji od gotovo svih naših 17! Slušao sam pojedine komentare i objašnjenja da je reč o još uvek jakim političkim barijerama koje ne dozvoljavaju da se previše ističe nešto što dolazi iz Srbije, u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Nesumnjivo, svestan sam da možda i postoji izvestan animozitet prema knjigama na ekavskom, ali uveren sam da je reč samo o pojedincima i to ne vidim kao neki veliki problem, bar ne u budućnosti. I sam sam često prisutan, a i knjige iz „Multimedie“ zastupljene su i obavljaju svoju misiju u Banja Luci, Sarajevu, Podgorici, Herceg Novom, Zagrebu, Skoplju... Uostalom, i ovo priznanje koje je i povod našem razgovoru, došlo je iz Podgorice. 

 

Najsnažnija 'neprijateljska aktivnost' prema ovoj ediciji u Srbiji, a i u regionu je fotokopiranje i skeniranje i postavljanje celih knjiga na internet strane. Meni je drago da se te knjige čitaju i da one vrše svoju misiju, ali mojim saradnicima nije baš mila ta zlouptreba, jer je to krađa koja zakonski uređeno poslovanje lišava svake ozbiljnosti. Možemo li tako da uđemo u bilo koju prodavnicu i poslužimo se, bez dozvole prodavca, besplatno, onim što nam je potrebno...

 

Odnedavno smo, u pokušaju da nekako rešimo ovaj problem, počeli da potpisujemo ugovore sa Fakultetima kojima bi se regulisalo da studenti plaćaju malu naknadu za elektronski pristup sadržaju naših knjiga kao što bi plaćali biblioteci članarinu, jer su neke od naših knjiga obavezna literatura. Treba reći da studenti ovim putem ne dobijaju verziju koja izlazi kao knjiga - uređenu verziju, već dobijaju samo prevod, bez redakcijskog rada na uređivanju teksta. Dakle, mi na ovaj način ne naplaćujemo redakcijske usluge. Ako hoćete da čitate uređenu knjigu, onda to možete imati u štampanom ili  'papirnom' izdanju.