Ko je bila Ana Politkovskaja i čime je zaslužila desetine međunarodnih nagrada, epitete “savesti ruskog novinarstva” i “izdajnice Rusije” i, na kraju, profesionalnu egzekuciju u liftu svoje zgrade u Moskvi?

Rat u Čečeniji, naročito ovaj drugi, koji je počeo 1999. godine, nakon što su raznorodni čečenski gospodari rata iskoristili povlačenje ruskih snaga za međusobne sukobe, a zatim i napade na članice Ruske Federacije na granicama problematične pokrajine, gotovo je nepoznat van Rusije. Ni u Rusiji pravo stanje stvari u Čečeniji nije opšte poznato. Sedmog oktobra ove (2006.) godine ubijena je žena koja je gotovo samostalno održavala nešto svetla usmerenog ka zaboravljenom ratu, užasnim zločinima, bezbrojnim ljudskim tragedijama i međunarodnoj ravnodušnosti prema Čečeniji. Činila je to nadljudskim naporima, uprkos neprestanoj opasnosti po sopstveni život, etiketi “izdajnika” ruskih interesa i države i ponudama da se skloni na Zapad i “sa distance” nastavi posao. U svemu tome uspevala je da održi vrhunske profesionalne standarde, stvori stotine izvanrednih istraživačkih i drugih priča, tri knjige i dokaže nekoliko ratnih zločina. Ne postoji druga prepostavka o razlogu njene smrti osim njenog rada.

Nakon što je diplomirala novinarstvo 1980. godine, Ana Stepanovna Politkovskaja je radila za više moskovskih štampanih medija kao novinarka i urednica, najduže za Novaju Gazetu, redakciju u kojoj ju je zatekla i smrt. Već godinama je nastojala da, kako je sama govorila, “oživi predratnu rusku tradiciju pisanja o socijalnim problemima” i bavila se sirotištima, staračkim domovima, beskućnicima… Uredništvo Gazete prepoznalo je sedam miliona izbeglica iz Čečenije na jugu Ruske federacije kao problem za Anu, i dalo joj zadatak koji ju je odveo do stravičnih ljudskih priča, za kojima je pošla u Čečeniju. Tako je otpočela serija izvanrednih novinskih tekstova i knjiga, koje su joj donele desetine međunarodnih nagrada, reputaciju savesti ruskog novinarstva, ali i ešalon izuzetno moćnih neprijatelja, među kojima i najmoćnijeg od svih – predsednika Rusije Vladimira Putina.

Rat koji nije mogla da ignoriše

“Mislim da je problem izbeglica iz Čečenije sve pokrenuo,” rekla je Politkovskaja za Time. “Bilo je stravično stajati na otvorenom polju sa izbeglicama u oktobru 1999, dok ti krstareći projektili lete preko glave”. Otišla je pravo u Grozni, gde se zatekla i godinu dana kasnije, u trenutku kada su ti projektili pogodili prestoničku pijacu. Od osam ispaljenih, jedan je eksplodirao u masi žena sa cegerima, drugi je pogodio autobus pun ljudi. Poginulo je 188 osoba, uglavnom žena, više od četiri stotine je ranjeno, javila je kasnije ruska nezavisna TV stanica “NTV”. Šamil Basajev, vođa čečenske gerile, postavio je, prema američkom Human Rights Watchu, štab u blizini pijace, što je ratni zločin jednako kao i raketiranje pijace. Međutim, ruske oružane snage su poricale ispaljivanje bilo kakvog projektila, tvrdivši da su Čečeni sami digli pijacu u vazduh iz propagandnih razloga. Izveštaj koji je Politkovskaja poslala govorio je suprotno od “zvanične verzije”. Nastavila je da neumorno traga za dokazima o ruskim projektilima, u čemu je, zajedno sa drugim kolegama, na kraju i uspela. Tih nekoliko novinara koji su se našli u paklu pijace u Groznom svojim su radom naterali vojsku da pusti u grad ambulantna kola i lekare i izbeglice iz blokirane prestonice Čečenije. Tada je prvi put primila pretnje smrću i obećanja da će je ruske snage ubiti kada se sledeći put pojavi u Čečeniji.

Njen odgovor, prvi u nizu takvih, na niz pretnji koje su u nekoliko navrata prevazišle samo verbalnu konfrontaciju, bio je odlučan - počela je seriju tekstova o otmicama, mučenjima, masovnim pogubljenjima, svedočanstvima ranjenika ruske vojske, intervjua sa snabdevačima ruske vojske trulim mesom… Taj mučni, dugi rat o kojem više niko nije hteo da zna više od zvanične državne priče, a koji su mediji, koje je Putin jedan po jedan dovodio pod svoju kontrolu, ignorisali, počeo je kroz njene tekstove da promalja veoma ružno lice. Jer, Anine se priče nisu svodile samo na dramatične ispovesti. U najtežim mogućim uslovima Politkovskaja je pronalazila dokaze, fotografije, snimke, stotine svedoka, dokumenta… Putovala je između Moskve i Čečenije bez prestanka i objavljivala, kao u transu, nove i nove zapanjujuće izveštaje.

U jami bez vode i hrane

U februaru iste godine u kojoj se dogodilo raketiranje pijace u Groznom (2000.), FSB (ruska tajna policija, bivši KGB) je, po tvrdnjama same novinarke jer drugih (živih) svedoka nije bilo, uhapsio Anu Politkovskaju u Vedeno okrugu u Čečeniji. Pod optužbom špijunaže za samog Basajeva, novinarka je sa nekoliko čečenskih zarobljenika bačena u jamu iskopanu u zemlji i tri dana je držana tu bez hrane i vode, kako je sama kasnije tvrdila. “Bilo je važno da im ne dopustim da me ubiju prvog dana,” rekla je Politkovskaja za Time.

Čim se izbavila iz rupe u zemlji, Ana je počela da prikuplja ozbiljne dokaze o ratnim zločinima, ovog puta usmerene na konkretne zapovednike. To je bio njen odgovor. Više puta joj je prećeno, mnogo puta stavljeno do znanja da će biti ubijena pojavi li se još jednom u Čečeniji, ali je nastavila da putuje po ratnoj zoni. Balansirala je između Čečena koji su stekli veliko poverenje u nju i mnogo članova ruskih oružanih snaga, čak i na veoma visokim položajima, koji su verovali u njen rad i slagali se sa njenim pisanjem. Tako je došla i do oficira OMON-a (specijalne snage ruske policije za vanredne situacije) Sergeja Lapina, kojeg je optužila za učešće u otmicama, mučenje i ubijanje ljudi u Čečeniji. Tada je prvi put počela da shvata da joj neko, i to upravo Lapin, vrlo ozbiljno organizuje ubistvo. Prve priče o Lapinovim pretnjama čule su se 2000. godine, a do 2002. je sve postalo toliko ozbiljno da je Ana najzad morala da se skloni iz zemlje. Provela je neko vreme u Austriji. Lapin je uhapšen pod sumnjom da je nameravao da ubije novinarku, ali je 2003. godine postupak protiv njega obustavljen. Na kraju, 2005. godine, Lapin je uhapšen i osuđen na zatvorsku kaznu zbog otmice i “nestanka” čečenskog zatvorenika, slučaja koji je upravo Ana otkrila u svom tekstu “Nestajući ljudi”. “Ne osećam se pobednički,” rekla je nakon izricanja presude na konferenciji za štampu “Reportera bez granica” u Beču 2005. “Samo osećam da smo svi uvučeni u veliku tragediju”.

Kada je, konačno, predsednik Putin ličnim naređenjem poslao čoveka iz generalštaba, mladog generala Anatolija Pozdnjakova, da ispita situaciju sa ratnim zločinima i drugim nepravilnostima u operacijama oružanih snaga Rusije u Čečeniji, Ana Politkovskaja se u septembru 2001. našla sa njim kod gradonačelnika Groznog. Gradonačelnik je bio van sebe od besa jer su jedinice koje su kontrolisale Grozni potpuno zatvorile grad i sprečile svaki saobraćaj ljudi i vozila, bez jasnog objašnjenja. Naime, razne komande i jedinice ruskih snaga u Čečeniji gaje veliko nepoverenje između sebe i operišu potpuno nezavisno, baveći se kriminalom na veliko i povremeno se čak i sukobljavajući međusobno, objasnila je Politkovskaja za The Guardian. Pozdnjakov Ani nije rekao ništa eksplicitno, ali je sa sobom u Moskvu trebalo za pola sata da ponese kompletan izveštaj svog tima i bilo je jasno da ima isto mišljenje o situaciji kao i novinarka. Sat kasnije, iz centra Groznog, projektil iz stingera oborio je helikopter mladog generala, zajedno sa čitavim njegovim timom i izveštajem. Ruska vojska je odmah ustvrdila da su čečenski gerilci istrčali na ulicu, oborili helikopter i nestali, ali je Politkovskaja u svom izveštaju ustvrdila da bi to, zahvaljujući upravo neobjašnjenom zaustavljanju svakog kretanja u delu grada nad kojim je helikopter oboren, bilo potpuno nemoguće, a da gerilci ne budu opaženi i momentalno pobijeni. Sugerisala je, naime, da su samo ruske snage mogle da obore helikopter, kao i da im motiva za ubistvo mladog generala nije nedostajalo. Deset dana nakon objave tog teksta, Politkovskaja je bila prisiljena da prvi put napusti Rusiju.

Izdajnica Rusije

Zvaničnici FSB odgovorili su na sve ovo 2002. godine tako što su javno nazvali Anu izdajnicom i tvrdnjom da “razmatraju poništenje njene novinarske akreditacije”. Novaja Gazeta je stala u odbranu svoje novinarke, tužila FSB za klevetu, a tadašnji glavni urednik Dmitri Muratev izjavio je za The Guardian: “Oni misle da je Petrovskaja Bin Laden. Nemaju pametnija posla nego da napadaju novine i istražuju donacije koje dobijamo. Sada prete da će povući njenu akreditaciju. Ako pogledate naš ustav, videćete da u njemu ne piše ništa o FSB. Ništa ne piše o njihovom pravu da povlače akreditacije ili zatvaraju novine. To nisu njihova prokleta posla. To je posao sudova i neka samo pokušaju”.

Tokom Anine karijere, čitaoci male Novaje Gazete imali su priliku da pročitaju, na primer, reportažu u kojoj je opisana sudbina jedne porodice u “začistki”, sistemu napada na civilna naselja u kojem ruske oružane snage, objedinjene pod komandom FSB, opkoljavaju mesto, sprečavaju svako kretanje unutar mesta, a onda kupe sve odrasle muškarce i sistematski ih muče, obično strujom, kako bi iznudile informacije o gerilcima. Jednoj porodici mučili su starijeg sina, pa su ga roditelji poslali u inostranstvo. Drugog su, u potrazi za prvim, Rusi mučili i uništili mu strujom i besomučnim batinama bubrege i pluća pokušavajući da saznaju gde je ovaj stariji, a treći ima dvanaest godina i čeka da se svakog trenutka kvalifikuje za legitimnu metu “začistke”, koja se tom mestu dogodila dvadeset puta u prethodne tri godine. (Ovu priču možete pročitati na engleskom jeziku ovde.) Ili drugi izveštaj u kojem novinarka opisuje kako su ruski vojnici trudnu ženu u porođajnim mukama držali nasilno da stoji uza zid, i tukli, šest sati joj nisu dozvoljavali da dođe do lekara uz “objašnjenja” tipa: “Mi smo tu da ubijamo žive, ne da porađamo nove.” Nakon te torture, žena je porodila mrtvo dete, bez ikakvih posledica po bilo koga umešanog. Iz Aninih priča saznalo se i da ruski vojnici Čečene i druge ne-ruse u regionu u svakodnevnom govoru zovu “majmunima” i tako se prema njima i odnose, čak i kada ti “majmuni” rade za njih i podržavaju njihove ideje. Međutim, ono što je zaista pokrenulo mehanizme osvete unutar objedinjene komande ruskih snaga u “zoni borbe protiv terorizma” jesu priče kao ona o raketama koje su satrle usamljenu farmu sa ženom i petoro dece, bez ikakvog vidljivog razloga, da bi ih tu, unakažene, zatekao otac i muž, koji je u šumi sekao drva. Jer, iako niko nije prikazao ove snimke u Rusiji na televizijskim stanicama, niti su odgovorni pokrenuli bilo kakve istrage, ovakvi su događaji snažno mirisali po ratnim zločinima, koji imaju i zakonske i međunarodno-političke konsekvence.

Novaja Gazeta, od juna ove godine u devedesetpostotnom vlasništvu Aleksandra Lebedeva, poslanika u federalnoj Dumi i milijardera, u to vreme odavno je već funkcionisala na ivici zatvaranja pod ogromnim pritiskom Kremlja. “To ide zajedno s poslom,” rekla je Ana za Time u Aprilu 2003, na pitanje o teškoćama opstanka Gazete. Na pitanje o mogućnosti novog hapšenja, možda i atentata na nju u Čečeniji, Ana je odgovorila: “Plašim se, mnogo se plašim, naravno, svaki put kad putujem u Čečeniju. Ali, ljude ubijaju nakon što izađem iz njihovih kuća, neke i samo zbog toga što su mi dali nekakvu informaciju. Kakva bih ja bila osoba ako bih se sada sakrila i stala sa svojim poslom. Lekar leči, pekar peče hleb, novinar piše o onome što vidi,” rekla je na konferenciji za štampu u Beču. “Rizik je deo posla i ko ne može da ga trpi, ne treba to da radi. Osim toga, ako nemaš snage da kontrolišeš svoje emocije, nisi ni od kakve pomoći ljudima u šoku i mukama. Samo se dodaješ na njihovo breme. Ne želim da neko kaže: ‘Ona je zbrisala čim je postalo teško’. Kroz taj rat sam očvrsla, naučila da preživim i borim se. Do samog kraja,” rekla je za The Guardian.

Kriza talaca u moskovskom pozorištu

U oktobru 2002, dok je birala haljinu za dodelu nagrade “Hrabrost u novinarstvu” od International Women’s Media Foundation, primila je telefonski poziv. Čečenski teroristi koji su držali preko 900 talaca u moskovskom pozorištu tražili su da ona dođe u zgradu, jer su samo njoj verovali da će preneti njihove reči doslovno. Spakovala se, odletela u Moskvu i pravo sa aerodroma otišla u pozorište. Uspela je da odnese nešto vode i sokova, ali joj nije pošlo za rukom da ubedi teroriste da se predaju. Ono što je kasnije napisala o intervenciji ruske policije u kojoj je umrlo više od stotinu talaca (129 prema medijima, manje prema zvaničnim izveštajima), svi teroristi (sve čečenske žene bile su ubijene jednim metkom u glavu iz blizine bez obzira što su bile onesvešćene gasom – da neka ne bi aktivirala plastični eksploziv na sebi) i ni jedan pripadnik specijalnih snaga, nije je proslavilo u Kremlju. Uključila se u istraživanje nezavisnih medija o potezima ruske policije koji su doveli do smrti tolikog broja talaca, čija ne samo tela, nego ni bilo kakve informacije nisu date njihovim rodbinama ni mesecima nakon događaja.

Anine novinske priče iz Čečenije odabrane su i objavljene u knjigama “A Dirty War: A Russian reporter in Chechnya” i “A Small Corner of Hell: Dispatches from Chechnya” (obe objavljene 2002.). To su uzbudljive priče, napisane vrhunskim stilom u najboljoj tradiciji zapadnog novinarstva (Ana je rođena u New Yorku, gde su njeni roditelji bili diplomate u Ujedinjenim nacijama), obogaćenoj ruskom literarnom tradicijom. Knjige nisu objavljivane u Rusiji, dok su ih na Zapadu, osim izdavačkih kuća, objavljivale i PEN organizacije koje su joj dodeljivale i brojne nagrade.

Druga kriza sa taocima bila je u Beslanu i umalo ju je koštala života. Bila je to otmica 1200 talaca u osnovnoj školi 1. septembra 2004. godine. “Pojurila sam na aerodrom, na kojem sam zatekla stotine kolega koji su pokušavali da stignu do Ingušetije. Nije bilo aviona, svi su letovi bili namerno otkazani,” rekla je Ana za The Guardian. Iako već odavno nije govorila otvoreno o svom radu preko mobilnog telefona, ovo je bila vanredna situacija i ona je nekoliko puta raznim kolegama rekla da želi da nađe čečenskog lidera Aslana Mashadova i dovede ga u Beslan da pregovara sa otmičarima. Aerodromski zvaničnici su je smestili u avion, vozač autobusa do aviona joj rekao da mu je FSB rekao da je odveze tamo, a u avionu je primetila putnike koji su piljili u nju. Nakon što je popila čaj, onesvestila se i u agoniji provela let. Probudila u bolnici u Rostovu, nakon tri dana u komi: “Draga moja, pokušali su da te otruju,” rekla joj je medicinska sestra. Analize krvi, uzete već na aerodromu, uništene su “sa najvišeg mesta”, tvrdila je Ana da su joj rekli lekari.

Ni istraživanje o reakciji ruske policije u Beslanu nije iznelo pohvalne stvari o Kremlju. Čak se u priči pojavio i bivši predsednik Severne Ingušetije Ruslan Aušev, koji je ranije zagovarao pregovore sa Čečenima i zbog toga bio odbačen od vlasti u Kremlju. Aušev je iznenada ušao u pregovore sa otmičarima i izveo nekoliko beba i srčanih bolesnika iz škole. Putinovi mediji ga nisu ni pomenuli. Posle poznatog raspleta krize, lista žrtava je sporo i teško sačinjena i danas iznosi 344 civila (186 dece), 4 medicinska radnika, 11 pripadnika specijalnih snaga, 5 lokalnih policajaca i 32 otmičara, od kojih su dvojicu ubili stanovnici Beslana golim rukama. Ranjeno je 700 civila, odnosno 90 procenata talaca.

Napad na Putina

Njena sledeća knjiga, “Putin’s Russia” (objavljena u oktobru 2004, takođe nikada objavljena u Rusiji), bavila se na najdirektniji mogući način čovekom koji je, po njenom mišljenju, ključno doprineo haosu u kojem se Rusija našla i vodio je, opet po njenom mišljenju, sigurnim putem nazad u sovjetska vremena. Rat u Čečeniji, tvrdila je, apsolutna je konstanta u Putinovoj vladavini, putem koje su ruske oružane snage dobile ogroman novac, velike slobode i razvile apsolutnu političku lojalnost predsedniku i njegovoj volji.

Ipak, najdirektnije pretnje stizale su do Ane od strane proruskog premijera Čečenije Ramzana Kadirova i vođe jedne od lokalnih čečenskih oružanih formacija. Politkovskaja je istraživala njegove postupke godinama. Optužila ga je više puta za ubistva, mučenja, otmice i sebičan rad na sopstvenim interesima na račun građana Čečenije. U trenutku kada je ubijena, imala je pripremljen tekst o nekim njegovim zločinima, sa fotografijama, dokumentima, svedočanstvima… Nakon ubistva, fotografije su nestale, policija je zaplenila Anin kompjuter sa svim podacima i svu njenu dokumentaciju. Gazeti su ostale samo njene beleške, ali ništa od dokaza.

Kako se u Rusiji rešavaju problemi

Ana je dvanaesti novinar i četrdeset šesta istaknuta javna ličnost ubijena na profesionalan način u Rusiji od dolaska na vlast predsednika Putina. Ubio ju je mladić čije se lice ne vidi jasno na snimku sigurnosnih kamera. Ni jedno od ubistava javnih ličnosti nikada nije rešeno, pa Gazeta ne veruje ni da će policija rešiti Anino. Aleksandar Lebedev, vlasnik lista, ponudio je nagradu od gotovo milion dolara za informaciju koja će rasvetliti njenu smrt, a Gazeta je u uvodniku na svojoj naslovnoj strani navela da, dok list postoji, njene ubice neće mirno spavati.

Ana Politkovskaja ubijena je dva dana nakon rođendana Ramzana Kadirova i na sam rođendan predsednika Putina. Kremlj se o njenoj smrti oglasio tek tri dana kasnije, šturim komentarom, a sam Putin tek u Nemačkoj, kada je na pitanje novinara odgovorio: “Hteo bih da naglasim da mi ubistvo smatramo strašnim zločinom. Bila je bez sumnje novinar vrlo kritičan prema vlastima, ali je njeno ubistvo oštetilo reputaciju Rusije mnogo više od njenih članaka. Sve što mogu da kažem je da ćemo učiniti sve da privedemo počinioce pravdi”.

The Guardian je pre Anine smrti napisao da je od preostalih troje novinara koji su pokrivali rat u Čečeniji objektivno, hrabro i istraživački, jedna koleginica u skrivanju negde u Rusiji, a drugi kolega pobegao u inostranstvo. Njihovi su mediji nestali ili potpali pod Putinov uticaj. Preostala je bila samo Ana. A ona nije bila samo novinar koji se bavi Čečenijom. “Kada god bi se postavilo pitanje: ‘Ima li poštenog novinarstva u Rusiji’, Anino ime bi se nametnulo,” kaže Oleg Panfilov, direktor moskovskog Centra za novinarstvo u ekstremnim situacijama za nezavisnu radio stanicu Eho Moskve, pridružujući se istim ili sličnim ocenama brojnih uglednih ruskih kolega. “Bila je savest ruskog novinarstva”.

Sada je više nema.

Ana Politkovskaja (1958-2006) bila je majka dvoje odrasle dece. Između ostalih, brojnih međunarodnih priznanja, bila je dobitnik i sledećih:

Global Award for Human Rights Journalism - Amnesty International (2001)

PEN USA Freedom to Write Award (2002)

Most Courageous Defence of Free Expression from Index on Censorship (2002)

Courage in Journalism Award from the International Women's Media Foundation (2002)

Hermann-Kesten Medal, PEN Germany (2003)

First Prize of the Lettre Ulysses Award (2003)

Hermann-Kesten-Medaille (2003)

Olof Palme Prize (zajedno sa Ljudmilom Aleksejevom i Sergejem Kovalovim) (2004)

Prize for Freedom and Future of the Media (2005)