Zakon o slobodnom pristupu informacijama omogućava efikasniju kontrolu državnih institucija u i efikasniju borbu protiv korpucije. Pitanje je, međutim, da li će zaustaviti „tabloidizaciju“ Srbije. Jedna od mana srpskog zakona je da ne predviđa zaštitu «insajdera».

Od novembra 2004, rečenica „ne mogu da vam dam tu informaciju“ nije više dobar izgovor za službenike državnih ustanova u razgovoru sa građanima ili predstavnicima medija. Razlog za to je što je 02. novembra na snagu stupio Zakon o slobodnom pristupu informacijama. To u stvari znači da svaki građanin ima pravo da mu bude saopšteno da li organ vlasti poseduje određenu informaciju od javnog značaja koja ga interesuje, kao i da mu se omogući uvid u dokument koji sadrži taj podatak.

Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja, koji se krajem oktobra 2004, posle više od godinu i po dana čekanja da uđe u skupštinsku proceduru, našao pred poslanicima srpskog parlamenta, http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=129&t=P#a predviđa da svaki građanin, za privatne ili poslovne potrebe – svejedno, ima pravo da dobije kopiju traženog dokumenta kao i pravo da mu se kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način. Informacija bi trebalo da bude besplatna, sem ako nije u pitanju izuzetno obiman materijal.

Iako nije jedan od sistemskih zakona, ovaj zakon je značajan jer omogućava daleko veći stepen kontrole državnih institucija, odnosno čini nihove aktivnosti vidljivijim, a omogućava i efikasniju borbu protiv korpucije.

Šta je informacija od javnog značaja?

Ovo zakonsko rešenje predviđa da se pod informacijom od javnog značaja podrazumeva informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna. Građani i mediji informacije mogu tražiti od „državnih organa, organa teritorijalne autonomije, lokalne samouprave, kao i organizacije kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja ili pravnih lica koje osniva ili finansira, u celini ili u pretežnom delu, državni organ“.

Ograničenja

Međutim, slobodan pristup informacijama poznaje prema ovom zakonu i neka ograničenja. Nije moguće dobiti informaciju kojom bi bio ugrožen život, zdravlje ili sigurnost nekog lica, ukoliko bi na taj način ugrozio, omeo ili otežao sprečavanje ili otkrivanje krivičnog dela ili ozbiljno ugrozio odbranu zemlje, nacionalnu ili javnu bezbednost.

Interesantna je odredba iz člana 13. ovog zakonskog teksta koja predviđa da „organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako tražilac zloupotrebljava to pravo, naročito ako je traženje nerazumno, često, kada se ponavlja zahtev za istim ili već dobijenim informacijama ili kada se traži preveliki broj informacija“.

„Zloupotrebljava“, „nerazumno“, „često“... Postavlja se pitanje ko procenjuje da li neko zlonamerno, nerazumno, često koristi informacije i koliko će to biti primenjivano u odnosu prema medijima.

Stiče se utisak i da proces dobijanja informacije predugo traje. Naime, državni organ je dužan da na zahtev zainteresovanog lica da odgovor u roku od 15 dana od podnošenja zahteva. Ako to „ne upali“, građanin se obraća povereniku u roku od 15 dana od odbijanja zahteva, a on u roku od 30 dana donosi rešenje protiv koga državni organ može da pokrene upravni spor.

Problem ovog zakonskog rešenja su rokovi. Kada u Srbiji zatražite informaciju od neke instuticije obično je to pisani zahtev koji zna da «zri» i više nedelja u nečijoj fijoci, sve u nadi da će dotični novinar posle izvesnog vremena odustati od traženja informaicje.

Ako se, recimo, istražuje slučaju nesavesnog lečenja, samo teoretski se moglo do sada doći do podataka disciplinskih komisija, u nekoj zdravstvenoj ustanovi. Praktično, dotična zfravstvena ustanova je redovno odbijala da takav dokument stavi na uvid javnosti. Do dokumenta se dolazilo isključivo uz pomoć „neimenovanog, pouzdanog izvora“. Zakon sada predviđa da se informacija mora dobiti odmah, a najkasnije u roku od 15 dana, a ako se ide na žalbu instituciji i Povereniku sve se produžava na  60 dana.

Problem je što nijedna institucija u Srbiji, ako se zaključuje na osnovu dosadašnjeg iskustva, zakon neće tumačiti tako da vam informaciju da odmah, kad već ima rok od 15 dana u kome mora da vam dostavi informaciju. Tim odlaganjem će ugroziti novinarstvo čiji su bitni atributi – brzina i pravovremenost obaveštavanja. Postoji zanimljivo tumačenje da je zakon, kada je o medijima reč, namenjen istraživačkom novinarstvu. Da li takvo novinarstvo po definiciji znači istraživanje neke teme mesec ili dva? Tema koja je od značaja za društvo, a trenutno je u žiži, može se završiti i za dva dana ako imate uvid u sve potrebne dokumente.

Poverenik

Zakon uvodi instituciju poverenika, neku vrstu prelaznog ombudsmana koji bi trebalo da bude drugostepeni organ, kome se građani mogu obratiti u slučaju da je odbijen njihov zahtev za dobijanjem određene informacije. Poverenik će imati i mogućnosti da istražuje problematične slučajeve, da donosi rešenje, da se stara o sprovođenju ovog zakona. Zanimljivo je da u regionu ima različitih zakonskih modela kojima je rešeno pitanje doslednog sprobođenja zakona. Na primer, bugarski model predviđa da se sporovima u ovoj oblasti bavi vrhovni administrativni sud Bugarske (www.aip-bg.org/library/laws/apia.htm),

Iako u Srbiji ne postoji zakon o službenoj i državnoj tajni, poverenik će moći da u svakom pojedinačnom slučaju proverava da li je moguće skinuti oznaku tajnosti sa određenog dokumenta, ukoliko društevni ineteres prevladava nad interesom institucije koja čuva podatak.

Zanimljiv je bio pokušaj vlasti da se odbrani od Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Naime, u predlogu srpskog zakona stajala je odredba da, ukoliko građanin Srbije ili novinar poželi da dobije informaciju od Skupštine Srbije, predsednika Srbije ili Vlade Srbije, a oni odbiju da mu je dostave, on na takvu odluku ne može da se žali.

Naime, u drugom stavu člana 22 koji se bavi pravom na žalbu stajalo je da se u slučaju kada građanin zatraži informaciju od Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije, Ustavnog suda i republičkog javnog tužioca, a oni odbiju taj zahtev, ne može podneti žalba povereniku. Obrazloženje je bilo da povernik nije ustavna instituicja. Ovu pravnu začkoljicu, koja se više tiče političke volje da se obezbedi transparentnost rada državnih institucija nego ustavnih pitanja, Slovenci su, na primer, problem prevazišli tumačenjem da, obzirom da njihov Ustav predviđa da su informacije javne, onda iz toga izvode dalje garancije za Povernika, Ombudsmana, Računovodsteni sud  i Antimonopolsku komisiju.

Zakon o dostupnosti informacija ne predviđa zaštitu «insajdera», ljudi iz određene institucije koji otkriju podatak koji se smatra službenom tajnom, a koji predviđa i evropsko zakonodavstvo (www.europa.eu.int/en/comm/accdoc/code.html).

Koliko je ovaj institut važan, govori činjenica da je najveća afera u SAD vezana za elektrodistributivnu kompaniju «ENRON»,  isplivala na površinu zahvaljujući odredbi zakona o pristupu inoformacijama pod nazivom «Freedom of information act» (FOI) koji i predviđa da službeno lice ne može biti kažnjeno ukoliko otkirije podatak koji se vodi kao službena tajna i ukoliko je taj podatak od interesa za javnost jer govori o zloupotrebi ovlašćenja, ugrožavanju ljudskih života i sl.

Tabloidizacija Srbije

Od zakona o pristupu informacijama od javnog značaja očekuje se da pomogne uozbiljavanju medija, odnosno zaustavljanju tabloidizacije Srbije. Stvar je u tome da su novinari veoma često pribegavali navođenju nezvaničnih izvora informisanja, jer su radili u uslovima u kojima su zvanični izvori zatvoreni. Zbog nedostatka novinarske samoregulative, etičnosti i niskog nivoa profesionalizma, pozivanje na nezvanične izvore pretvorilo se u manir i zloupotrebu koja je veoma često korišćena za neimenovano i zaštićeno blaćenje političkih protivnika. Pitanje je da li će otvaranje zvaničnih izvora informisanja bitno uticati da se smanji ili čak prekine sa lošim novinarskim manirom i zloupotrebom mogućnosti da se iza određenih tvrdi koji najčešće nanose štetu nekome, ne stavi ime i prezime, a još manje da se tvrdnja proveri.

Činjenica je da se u Srbiji, u politici ali i u medijskoj sferi, još uvek ne poštuju osnovna pravila igre. To znači da će, iako na papiru postoji dostupnost informacija, primena biti u najboljem slučaju usporena i u suprotnosti sa medijskom utakmicom za tiražom ili eksluzivnošću podići i kvaliteta izveštaja ili informacija medija. Činjenica da je rok za dobijanje informacije koju građanin ili mediji zatraže iznosi između 15 i 60 dana, za očekivati je da će se intitucije rađe pridržavati ovog poslednjeg roka, a spoj te dve situacije nagoveštava da će mediji i dalje posezati za neproverenim informacijama koje mogu dobro da se prodaju na tržištu. Tužbe za klevetu će pljuštati, ali spor pred sudom traje toliko dugo, da se ta vrsta rizika za pojedine medije jednostavno isplati. Jedini način da ovaj zakon evoluira u jedno od ljudskih prava u Srbiji je da mediji jedinstveno i konstantno insitiraju na doslednoj primeni principa dostupnosti informacija. Samo tada utakmica će biti fer.

Uzori

Zakon o slobodnom pristupu informacijama, na koji se većina zemalja ugleda kada reguliše ovu oblast, je onaj koji su usvojile Sjedinjenje američke države 1974. godine. Ovaj zakon je 1996. godine dopunjen pravima o dostupnosti eletronskih vidova informacija, delom da bi regulisao i obavezu institucija da informacije objavljuju i na Internetu(www.usdoj.gov/oip/foia_updates/Vol_XVII_4/page2.htm). Francuzi u svom zakonu(www.cada.fr/uk/frame.htm) predviđaju da i stranci imaju pravo na pristup informacijama. Međutim, kao preteča svih zakona ove tematike spominje se švedski zakon iz 1766. godine koji je predviđao mogućnost građanima da imaju uvid u neke od državnih  informacije. Švedska je «pravi» zakon usvojila 1998 godine. Pristup informacijama regulisan je i u Rumuniji 2001. godine -(www.publicinfo.ro/INITIAT/Legea%20engl.pdf).

03. novembar 2004.