Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) organizovalo je 23.09. 2011. okrugli sto na temu odgovornosti pojedinaca za ono što pišu na internetu. Neposredan povod za organizovanje ovog skupa je slučaj Maje Uzelac, režiserke i voditeljke iz Beograda, koja je nedavno pozvana na informativni razgovor zbog tvita koji je objavila na svom profilu.

Ona je napisala: "Ida Prester prenosi svoje impresije iz noćnog života velegrada. Zaključak: ljude koji drže „Apartman“ [beogradski noćni klub, prim.aut.] treba tući jako i dugo. Dobrovoljci na DM." Protiv nje je podneta krivična prijava jer su se vlasnici kluba osetili ugroženim i ovaj tvit protumačili kao pretnju.

Takođe, do javnosti je došao i slučaj profesorke engleskog jezika iz Srednje mašinske školi u Novom Sadu Jelene Popović Ivanović, koja je na svom fejsbuk profilu pisala komentare pune nacionalističkih i homofobičnih izjava, zbog čega je protiv nje podneta krivična prijava za širenje govora mržnje.

Zbog ovih događaja organizator je kao teme okruglog stola naveo pitanja šta je sloboda, a šta odgovornost, kako online mediji da tretiraju korisničke komentare i kakva je praksa u drugim zemljama.

Da li je to javni ili privatni govor?

Prvi govornik okruglog stola advokat Slobodan Kremenjak primetio je da velika posećenost ovog skupa govori o tome koliko je organizator pogodio temu i koliko je ona značajna. Pored primera Maje Uzelac i profesorke iz Novog Sada, pomenuo je i nedavnu presudu beogradskom dnevnom listu „Press“ zbog komentara koje su čitaoci ostavljali na njihovom sajtu.

Takođe je naveo da je jedan mediji koji zastupa dobio opomenu pred utuženje kojom se tražilo da se uklone komentari korisnika na dve vesti od kojih je jedna bila iz 2006. godine: „Očigledno da sve više ljudi otkriva internet i da sada otkrivaju da nešto ima o njima na intrenetu u komentarima iz 2006, pa prete da će tužiti.“

Kremenjak je naglasio da je za njega kao pravnika ovde najbitnija pravna odgovornost pojedinaca na internetu, a to je nova pojava koja tek treba da bude regulisana. On je naglasio da pravnici imaju tendenciju da fenomene koji su novi ili koje ne poznaju strožije regulišu. „Ako pogledate regulaciju štampe i televizije sa jedne strane i novina sa druge, videćete da je mnogo strožija regulacija televizije i radija upravo zbog toga što novine izlaze stotinama godina i nju su pravnici bolje poznavali.“ On je naveo i primer pozorišta kojim se pravo mnogo i ne bavi, za razliku od filma koji je pod mnogo većom pažnjom.

Po Kremenjaku, glavno je pitanje da li javna reč dobija novu formu kroz internet, a suština ostaje ista, odnosno da li možemo na internet primeniti iste principe koje primenjujemo na javnu reč izrečenu na ulici ili u novinama.

„Oni koji žele da zadrže svoju privatnost na internetu moraju biti zaštićeni“ (Jelena Surčulija)

„Jedna stvar koja je potpuno nesporna je da se za javno izgovorenu reč odgovara na različite načine, bez obzira gde je ona i na koje načine izgovorena.“ On je naveo primer pravnosnažnih presuda u slučaju Brankice Stanković, autorke istraživačkog serijala „Insajder“ koji se emituje na TVB92, u kojima je nekoliko lica osuđeno i na zatvorske kazne zbog pretnji izrečenih na Fejsbuku nakon serijala o navijačkim grupama u Srbiji. Kremenjak je naglasio da se za individualno napisane komentare potpuno isto odgovara kao i za komentare koji se izgovore na televiziji ili se napišu u novinama, i tu su pravila igre potpuno jasna: „Bez obzira na to da li ste vi nešto rekli pod pseudonimom, nikom, drugim imenom, trag ostaje, i za ono što ste napisali na internetu odgovarate“.

Jelena Surčulija, stručnjak za medije i telekomunikacije sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, dodala je da kod ljudi postoji nedoumica oko toga da li je to što pišemo na Fejsbuku ili Tviteru privatna stvar ili ipak javni govor.

Ona je istakla da ima utisak da se ljudi previše opuste kada su na internetu, a to dovodi do mnogo težih posledica nego što bi one bile u realnom svetu: „To je zaista javna sfera, vi kada tvitujete, svi to mogu sve da vide. Poznajem jako mnogo tviteraša koji se ne ponašaju prema tviteru kao javnoj stvari i onda se zbune kada se sretnemo i ja znam sve o njima.“

Surčulija se, međutim, nikako nije složila sa tvrdnjama da sa društvenim mrežama privatnost nestaje. „Slažem se da svako može da se odrekne prava na privatnost, kao na primer ljudi koji tvituju, samo je važno da svako ima svest da je to javno. Sa druge strane, oni koji žele da zadrže svoju privatnost moraju biti zaštićeni.“

Tu je po njoj jako bitna profesionalna odgovornost. Postavila je pitanje šta je sa novinarima ili funkcionerima koja imaju naloge na Tviter, odnosno da li ti ljudi predstavljaju samo sebe preko socijalnih medija ili predstavljaju celokupnu profesiju kojoj pripadaju.

Postoji li uopšte privatnost na društvenim mrežama?

Za Danicu Radišić, iz firme Krazy Fish Consulting, online i offline reputacija je isto. Ona je najviše od svih učesnika insistirala da na internetu treba da budemo jednako oprezni kao u realnom životu jer ukoliko se ne ponašamo kako bi trebalo zaslužujemo da snosimo posledice, kako na privatnom planu, tako i na poslovnom. „Ako imate javnu funkciju treba u svakom trenutku da pazite šta pričate, ne u smislu da nešto prećutite, nego da debelo razmislite pre nego što nešto izgovorite.”

„Države imaju tendenciju da regulišu online svet isto kao i offline svet, što može da bude veoma opasno. Za razliku od novina u kojima tekst izlazi tek kada bude pregledan od strane urednika, na Tviteru se piše impulsivno u realnom vremenu." (Jelena Surčulija)

Ona se nije složila sa onima koji kažu da je Fejsbuk privatni forum, jer misli da na društvenim mrežama privatnost ne postoji i da ko želi intimu ne treba da bude na Fejsbuku ili Tviteru, jer privatnost nije u skladu sa savremenim životom. Na pitanje da li treba da budemo ono što jesmo ili ono što se od nas očekuje, za Radišićevu je odgovor: „da, treba da budemo ono što jesmo, ali i ja u svakom trenutku znam da me kod kuće čeka jedanaestogodišnji sin, a ja predstavljam i njega.”

Zbog toga je po njoj jasno da sloboda govora na internetu, kao i u realnom životu, ima granice: „sloboda govora mora i treba da postoji sve dok vi ne gazite po drugima”.

Ko je odgovoran za komentare?

Slobodan Kremenjak je istakao da je veoma važno i pitanje odgovornosti sajtova koji nam daju mogućnost da objavimo sadržaj. U Americi su sredinom devedesetih doneli niz pravila koja isključuju odgovornost pružalaca usluga Interneta za sadržaj koji ljudi postavljaju. „Ukoliko tužite provajdera, tretirajući ga kao izdavača, za nešto što je tuđi sadržaj nećete uspeti sa ovom tužbom“, rekao je Kremenjak.

Ipak, po Danici Radišić, vlasnici blogova treba da budu odgovorni za komentare koje ljudi postavljaju na tekstove jer postoji niz platformi za blogove pomoću kojih ovo može da se kontroliše. Ona priznaje da to jeste više posla, ali smatra da ukoliko neko želi da ima svoj javni mediji na kome hoće da se izrazi, onda postoji određena odgovornost koja ide uz tu privilegiju: „Ja nisam za potpunu slobodu jer ovo nije demokratija - ovo je anarhija“.

Sa druge strane, Dejan Nikolić sa satiričnog sajta Njuz.net se slaže da je veoma teško povući granicu, ali misli da će nastati haos ako se budu primenjivala ista pravila i za online i offline komunikaciju, pa je on više za slobodu nego za restrikcije. Ta sloboda se odražava i na komentarima na sajtu Njuz.net gde nema mnogo ograničenja. „Od tridesetak hiljada komentara koje smo do sada imali uklonili smo samo pedesetak“, rekao je Nikolić.

„Šta se dobija time što će mediji objaviti sve i svašta, uključujući ekstremističke komentare? Ako se puste svi komentari, slika koja se šalje je užasna, a ako se komentari uređuju, šalje se lažna slika o javnom mnjenju...“ (Veljko Popović, Mondo)

Nikolić se vratio na slučaj Maje Uzelac napominjući da njen komentar jeste bio uvredljiv, ali da se mora napraviti razlika između onoga što je ona rekla i stvarnog organizovanja i pozivanja ljudi na neki linč ili tuču: „To su dve različite stvari i neko ko je čovek treba to da gleda jer zakonom to ne može da se propiše. To su stvari koje su zdravorazumske, ali ja se plašim da mi ne odemo u neku krajnost.“

Veljko Popović, menadžer društvenih mreža Mondo, je dodao da su mediji veoma neodgovorni što se tiče objavljivanja komentara: „Ranije niste mogli da nađete toliko ekstremizma na komentarima na vesti. Danas u trci za profitom mediji spuštaju kriterijume“.

Pitao je šta se dobija time što će mediji objaviti sve i svašta, uključujući ekstremističke komentare. Jer sa jedne strane, ako se puste svi komentari, slika koja se šalje je užasna, a sa druge, ako se komentari uređuju, šalje se lažna slika o javnom mnjenju u Srbiji.

“Jedan moj drug cinik često kaže da svi ljudi koji su dozvolili komentarisanje vesti u Srbiji treba da idu u Hag. Nažalost, ja se sve više slažem sa njim“, rekao je Popović.

Međunarodna praksa

Učesnici okruglog stola su istakli da države imaju tendenciju da regulišu online svet isto kao i offline svet, odnosno stvarnost, što prema Jeleni Surčuliji može da bude veoma opasno. Naime, za razliku od novina u kojima tekst izlazi tek kada bude pregledan od strane urednika, na Tviteru se piše impulsivno u realnom vremenu. Zato je pitanje da li možemo ova dva sveta potpuno da izjednačimo.

Ona je podsetila na novu inicijativu u okviru Evropske unije, odnosno predloge koje je za zaštitu korisnika društvenih mreža u EU dala podpredsednica Evropske komisije Vivijan Reding. To su četiri predloga:

•    pravo da budemo zaboravljeni, što znači da oni koji čuvaju naše podatke, internet provajderi, moraju da ih brišu posle određenog vremena;
•    transparentnost, koja podrazumeva da mi u svakom trenutku znamo za šta će naši podaci biti upotrebljeni, što trenutno nije slučaj;
•    treći predlog za koji Jelena Surčulija smatra da je i najbitniji jeste da se privatnost podrazumeva - jer sada je obrnuto. To znači da kada na npr. Fejsbuku napravite nalog, automatski vaši podaci treba da budu potpuno zaštićeni, a ukoliko neko želi, on sam može da ih učini javnim. “Ova inicijativa dolazi zbog toga što je 90% tužbi koje se tiču povrede privatnosti proizvod neznanja, jer ljudi nisu bili svesni da im sve automatski postaje transparentno“, rekla je Surčulija.
•    Četvrta inicijativa jeste da svi građani EU budu zaštićeni bez obzira na to odakle je firma, kao npr. američki Tviter ili Fejsbuk.

Panelisti su se složili da je za građane Srbije veoma bitno da razviju medijsku i internet pismenost i da država treba da se uključi u edukaciju stanoviništva. Ljudima se jasno mora predočiti da su društvene mreže javni forum jer će ljudi samo tako moći da se zaštite. Jelena Surčulija je zaključila da prosečan roditelj u Srbiji teško da može da edukuje svoje dete kako da koristi mrežu i kako da zaštiti svoju i privatnost svoje porodice, pa je pitanje kako ćemo se mi kao društvo prema ovoj činjenici postaviti.