Izveštaj je kao rok pesma - lalala-refren-lalala-refren-fade out. Opšte važeće pravilo da izveštaj mora imati kratku najavu i, pored novinarskih međunajava, najmanje dva tonska inserta. Optimalna dužina za ovakvu strukturu  je najviše do minut i po.

Kakva je sličnost između atletike i radio novinarstva? Evo mogućeg odgovora... Ako je trka na sto metara, kratka, brza i zahtevna, najatraktivnija disciplina, kruna svakog mitinga ili prvenstva, u poslu radio novinara nešto slično je vest.

Ako je trka na četristo metara s preponama, u kojoj ima i sprinta, ali i taktike i veštine da se odmeri broj koraka i u pravom trenutku stigne na odraz pred preponom, najelegantnija i najprivlačnija za gledanje - u poslu radio novinara to je izveštaj.

U njemu je i vest, ali i priča, glas novinara, glasovi aktera događaja, ima čistote tona iz studija, ali i mnoštva zvukova ambijenta u kome se događaj zbio ili se još uvek zbiva... U pravljenju izveštaja novinar, baš kao i atletičar preponaš, mora da odmeri pravi ritam i sačini ga tako da činjenice koje u njemu plasira vode logičnim sledom ka završetku.

U zavisnosti od vrste izveštaja menja se i dramaturgija, ali je opšte važeće pravilo da izveštaj mora imati kratku najavu, i pored novinarskih međunajava - najmanje dva tonska inserta. Praksa je pokazala da je optimalna dužina za ovakvu strukturu najviše do minut i po. I ovde ima umesno poređenje, ono da je izveštaj kao rok pesma - lalala-refren-lalala-refren-fade out. Samo je upola kraći. Lično, ovo poređenje mi se najviše dopada.

Mislim da većina pravih radio novinara provede čitav profesionalni vek jureći vest. U osnovi, povod za svaki izveštaj je vest! Zato svaki izveštaj njome mora početi. U voditeljskoj najavi svakog izveštaja mora biti najmanje dva od pet osnovnih elemenata vesti.

Nemojte biti puni sebe i misliti da će vam porasti popularnost ako prave stvari zadržite za svoj tekst, a voditelju date najavu tipa – «Pera Perić održao konferenciju za štampu. O tome opširnije - JA». Ne samo da će vas «provaliti» kolege, već i slušaoci, a to može biti i te kako opasno. Budite stalno svesni činjenice da vi radite za program, a ne program za vas, drugim rečima – bolji rejting programa, raste rejting i vama. Ali, udaljio sam se od teme...

Četiri osnovne faze

Izveštaj se najčešće povezuje za priču koju pravite na licu mesta u živom javljanju ili je pakujete u redakciji pošto ste na događaju već bili. Bez obzira na karakter događaja koji ste pratili, saobraćajka ili konferencija za novinare, četiri su osnovna, neizbežna koraka od povoda do konačnog proizvoda – priprema, dogovor u redakciji, snimanje sirovog materijala i finalna obrada. Od onoga što ste učinili ispunjavajući ove korake zavisiće i dramaturgija radio izveštaja pa o svakom valja reći ponešto.

Priprema ne podrazumeva odlazak u dokumentaciju ili jurnjavu po Internetu za back groundom događaja koji se spremate da pratite. Tako nešto će vam za izveštaj veoma, veoma retko trebati, mada... Priprema znači pre svega mentalni napor, fokusiranje na događaj, razmišljanje o mogućim aspektima i ishodištima, a sve to treba da dovede do toga da unapred znate bar sedamdeset odsto onoga što vas očekuje kad odete na događaj.

To je lako, verujte mi. Ne mislim da ste vidovnjak, beli mag ili kako se već zovu svi ti šaneri, već podrazumevam da novinar koji je u dnevnoj proizvodnji mora imati kontinuitet u praćenju događaja i da je, ako ga zapadne da pokriva konferenciju za novinare neke stranke, potpuno prirodno da sa velikom dozom sigurnosti predvidi kakav stav o Haškom sudu, na primer, mogu da iznesu predstavnici SRS.

Ili, recimo, dojave redakciji da se desio sudar autobusa i automobila. Zapadne vama da odete na lice mesta i sačinite izveštaj. U ovom slučaju priprema podrazumeva razmišljanje o elementima izveštaja. Dakle, slika lica mesta – OK. Podaci o eventualnim žrtvama – OK. Izjave aktera ili očevidaca – OK. Izjave policajaca – OK. Izjave lekara hitne pomoći – OK. Izjave dežurnih u bolnici u koju su odveženi povređeni – to neka odrade iz redakcije kao poseban prilog. Ako stvari tako organizujete onda vam neće biti teško da se, pošto stignete na lice mesta, koncentrišete na najupečatljivije detalje.

Skeniranje važnih detalja

Pažljivo «skeniranje» lica mesta pomoćiće vam na samo da, recimo, na početku izveštaja slušaoca efektno uvedete u priču, već i da očevicima ili službenim licima postavite dobra pitanja. Recimo, izlizane gume autobusa su dobar povod da policajca koji pravi uviđaj priupitate i o tome, a ne samo da tonski zabeležite njegovu, obično veoma «suvu», zvaničnu verziju događaja.

Dramaturgija ovakvog i izveštaja sa sličnih događaja upravo će zavisiti od procene važnosti činjenica koje ste prikupili. Ako ste u najavi rekli da je u nesreći, recimo, poginulo sedam ljudi, logično je da razmera nesreće diktira redosled činjenica – to u glavu, ali ne ponavljanje, već, na primer, izjava policajca ili doktora koja to ilustruje. I sam uzrok može konkurisati za početak izveštaja ukoliko je u pitanju kuriozitet, baš kao i mesto nesreće ukoliko se radi, recimo, o «crnoj tački» na drumu.

I za ovakav, ali i za događaje neke druge vrste, političke na primer, dogovor u redakciji je nezaobilazan uslov da dobro obavite posao. Vi ste komandant parade u prvom izveštaju s lica mesta, tu zbora nema, ali imajte na umu da će kroz sat ili dva možda biti kud i kamo važnije, recimo, informacije iz bolnice u kojoj su smešteni povređeni pa će to ići u glavu, a na vama je da prilagodite izveštaj novoj situaciji što zahteva i promenu njegove dramaturgije.

Inače, sve češće se urednici informativnih emisija odlučuju da izveštaje pakuju po temama, pa vam umnogome može olakšati posao ako unapred, na jutarnjem redakcijskom dogovoru, znate šta uredniku treba za emisiju. To vas, naravno, ne oslobađa obaveze da budete koncentrisani i da zbog «potreba emisije» prenebregnete pravu vest sa događaja. Uostalom, za dobru vest uvek ima mesta u programu, a dogovoreno može i kasnije, u temi emisije.

Snimanje materijala

I u ona vremena kada smo u snimače teške po nekoliko kilograma, «Nagre» ili «Uhere», trpali po osam velikih baterija, bitno je bilo snimiti sadržajan, kvalitetan, sirovi materijal, pa ni baterije ni traku nismo štedeli. «Od viška glava ne boli», kaže narod. Međutim, ima i onih koji smatraju da takav metod samo usporava posao, da se gubi vreme u pretraživanju, preslušavanju snimljenog materijala... Netačno! Ako ste koncentrisani i dobro organizovani, ne samo da vam materijal daje kud i kamo više mogućnosti za kombinovanje i originalnost, već možete izbeći «sečenje» autentičnog tona snimcima iz studija, što ponekad može umanjiti kredibilnost priče.

Čak ni u «stara vremena» dobro organizovanom novinaru to nije bio problem, a kamo li danas kad na svakom mini disku imate markere kojim možete obeležiti potencijalno. Snimanje dovoljno materijala daje vam mogućnost da budete kreativni, da posao koji radite ne bude tek beleženje, već pravi novinarski rad.

Primer: Pre skoro dve decenije dogodila se velika tragedija u Aleksinačkim rudnicima. Eksplodirao je metan u jami, poginula je čitava smena rudara koji su bili u oknu i mene i kolegu su poslali na lice mesta. Tokom dana uživo smo se javljali u emisije vesti prateći napore spasilaca iz minuta u minut, poslali smo nekoliko izveštaja za udarne informativne emisije, imali smo relevantne sagovornike i svedočili o gašenju nade porodica.

Magnetofoni su radili non-stop, beležili smo na traku sve, od izjava forenstičara koji su već radili na identifikaciji poginulih, do lekara koji su kolima hitne pomoći stigli pred ulaz u jamu. U kasno popodne bilo je jasno da preživelih nema, bližilo nam se vreme za završni izveštaj koji nam je valjalo napraviti  za večernji Dnevnik. Završili smo gotovo sve, ali smo se složili da nemamo odgovarajući kraj. Pitanje koje nam se nametalo bilo je – kako na pravi, radio način, slušaocu dočarati razmere tragedije?

Završiti rečenicom o «krvavom danku koji je plaćen zbog nikakvog ulaganja u moderniju opremu...» bilo bi isuviše trivijalno, emitovati izjave bliskih činilo nam se stereotipno, ali i prejako (ma kako ovo nekom izgledalo bezdušno, ali posao je posao). Motali smo beležnice (iako ste radio novinar, papir i olovka su obavezni, verujte mi na reč) i pronašli spasonosno rešenje. Pisalo je – «doktor o uzaludnosti 17' 30”. Premotali smo traku i izveštaj završili rečenicom dežurnog iz hitne pomoći koji kaže kako «nema ništa teže za doktore koji u koloni kola hitne pomoći dođu na mesto nesreće na kome za njih nema posla i odatle se vrate – prazni».

Ako ovome dodam da je izjava snimljena u fonu, da se u drugom planu čuje plač i dovikivanje spasilaca, onda ne treba posebno naglašavati da je izveštaj završen više nego efektno. Elem, da «mašina» nije radila sve vreme, da nismo snimali sve što smo smatrali relevantnim po sistemu «ko zna čemu može valjati», izbor bi nam bio sužen, a izveštaj stereotipan.

Međunajave

Na kraju, reč dve više o međunajavama. Izveštaj mora biti kao priča koju slušalac lako, bez napora prima. Ono što je važno jeste da međunajava nikako ne sme da sadrži činjenice koje potom saopštava sagovornik, da međunajavu ne završavate tivijalnostima tipa – «potom je naglasio», «o tome više – Pera Perić»...

Međunajave moraju biti prava veza između činjenica ili dodatak slici o događaju. Iščupajte se iz kandži stereotipa da međunajavu završavate imenom onoga čiji ton (izjava) potom ide, već se trudite da to uklopite u logiučki sled činjenica po zamisli koju imate. Najtoplije predlažem da, prvi put kad za to imate vremena, prekucate u kompjuteru čitav izveštaj, sa sve transkriptom tonova sagovornika. Tako ćete najlakše videti gde se ponavljate, gde govorite iste ili slične stvari kao vaši sagovornici i da li ima delova koji nisu dovoljno ilustrativni. Ako, pak, tako «prerađen» izveštaj pročitate kao dobro štivo – završili ste posao.

Razmišljanjem o dramaturgiji izveštaja tokom događaja koji se odvija, možete i međunajave snimiti u fonu. To sam prvi put uradio krajem osamdesetih godina prošlog veka na železničkoj stanici u Kosovu polju, na početku «jogurt revolucije», kada sam u mikrofon ispričao sliku polaska tamošnjih Srba za Beograd i Novi Sad sa sve tekstovima transparenata. Potom sam snimio i druge međunajave, nekoliko različitih verzija i u montaži je sve ispalo toliko efektno da sam tu «tehniku» kasnije maksimalno koristio.

Još jedno iskustvo koje se pokazalo veoma dobrim, a glasi – pusti druge da kažu ono što ti misliš, pitanjima ih «nateraj» da to učine. Slušalac, naime, više veruje onome što čuje kao autentično svedočenje ili činjenici koju kaže učesnik u događaju. Osim toga, posredno će odati priznanje novinaru za trud da na licu mesta sakupi i potom dobro poređa sve činjenice.