Ne isključi mobilni telefon. Ne zaboravi dogovor sa urednikom. Ne zaboravi »pet pitanja«. Ne budi »goloruk«. Ne pretpostavi da svi znaju što i ti. Ne hvali samoga sebe... I druge uredničke zapovesti ubogom početniku koji piše vesti.

01. Ne smeš gubiti poverenje u sebe, niti se zamarati sumnjičavim glupostima tipa »šta ako ne uspem«

Svaka sumnja u sopstvene vrednosti i mogućnosti tokom samog rada izuzetno je štetna. Od nje ne može biti nikakve koristi jer strahovanja i paničarenja uvek podrazumevaju gubitak vremena i ambicioznosti.

»Nisam ja te sreće da 'naletim' na značajnu vest« višestruka je glupost kojom se početnici često i sasvim bespotrebno zamaraju i obeshrabruju. Sreća je, kao i u čitavom životu, značajan faktor, ali za pronalaženje i pisanje vesti mnogo je važnije biti dobro informisan, za akciju spreman i gledati širom otvorenih očiju oko sebe.Neka od najinteresantnijih novinarskih »otkrića« nastala su pažljivim povezivanjem naizgled beznačajnih činjenica i njihovim pravilnim proveravanjem i ukrštanjem. Vrlo često autor neke vesti propusti da iskoristi njen pun potencijal i praktično gotovu priču prepusti nekome ko ima manje sreće, ali više pameti.

Primer: Redakciji jednog uglednog beogradskog dnevnika javio se telefonom, početkom 1995. godine, mladi studentski bračni par koji je upravo dobio bebu. Njih dvoje (oboje rodom iz okoline Knina, i oboje već godinama u Beogradu) bili su potpuno šokirani kada su u Izvodu iz matične knjige rođenih svog deteta, u rubrici »državljanstvo«, pročitali – »Republike Hrvatske«.

Bilo je to ratno doba, Knin je bio pod kontrolom srpskih snaga, tenzije su bile velike, hrvatska država je u srpskim državnim medijima nazivana »ustaškom« i »terorističkom« pa je mogućnost da Krajina bude od Srbije priznata kao hrvatska teritorija izgledala sasvim neverovatno.

Toliko neverovatno da su pomenutu vest ugledne dnevne novine objavile na beogradskoj strani tretirajući je kao smešnu neodgovornost i grešku birokratije u opštinskim službama.

Jedan novinar te redakcije pomislio je da tu ipak ima i nešto više od greške, ali je prostor da to proveri dobio samo od lokalnog tabloida. Ispostavilo se, nakon detaljnih provera kod matičara i odgovarajućih gradskih službi, da nema nikakve greške, već da je upisivanje hrvatskog državljanstva posledica direktive sa najvišeg mesta. Srbija (SR Jugoslavija) pripremala se da prizna Hrvatsku u njenim avnojevskim granicama i prvi koraci u tom smislu bili su već obavljeni... A javnost o tome uopšte nije bila obaveštena.

02. Ne smeš biti nepripremljen i »nenaoružan«

Gde god da si krenuo, čak i van radnog vremena, a kamoli tokom konkretnog zadataka, sa sobom moraš imati sve što je najpotrebnije za novinarski posao. Nekoliko olovaka i beležnica su apsolutni minimum, mada bi se teško moglo zamisliti da se bilo gde krene bez mobilnog telefona sa kamerom (ili malog digitalnog foto aparata) i MP3 snimača.

Jedan iskusni beogradski kolega danima je i uporno pratio ljude koji su uporno »čuvali« kuću u kojoj je Slobodan Milošević u veoma napetoj atmosferi čekao odluku o tome da li će ga nove srpske vlasti izručiti Hagu, a bivšeg predsednika niko nije video već tri meseca. Čitava javnost, uključujući i svetsku, pitala se da li je on uopšte u toj kući, nagađalo se da je teško bolestan, možda čak i mrtav. »Čuvari« su bili veoma neprijateljski raspoloženi prema novinarima, tukli ih i razbijali im opremu, ali se kolega vremenom, ne predstavraljući se, infiltrirao i navikao ih na sebe. Za vikend, iako nije bio na zadatku, a zatekavši se u blizini, odlučio je da ipak poseti »čuvare« na kratko. Milošević je pred njegovim očima, potpuno neočekivano, izašao da se pozdravi sa »čuvarima« i čak se i slikao sa njima u raznim pozama za privatne albume. Kolega nije imao kod sebe aparat koji inače nosi sa sobom jer nije ni pošao da radi. »Napravio si vest, koja je bitna, ali da si ga fotografisao dobio bi naslovnu stranu, a mogao si fotografiju i prodati za četvorocifren iznos stranim agencijama«, rekao mu je urednik fotografije nakon svega. Greška je bila tim veća što je kolega bio već veoma iskusan.

03. Ne smeš nikada isključiti mobilni telefon

Niko ne voli da ga bude u sred noći ili prekidaju u sred seksa, ali lekari i novinari naprosto nemaju pravo da se zbog toga žale, a kamoli da sebi dozvole luksuz da ponekad budu nedostupni. Nikada se ne zna kada će se nešto važno desiti, kada će neko odlučiti nešto zanimljivo da nam ispriča, kada će pouzdani izvor pokušati da kontaktira nekog od novinara, ili kada će urednik poželeti da ti javi da ćeš dobiti povišicu ako na vreme završiš temu koja je nastala na osnovu tvoje vesti...

Naravno, ako želiš da nešto od ovoga propustiš... OK, ali onda si u potpuno pogrešnom poslu.

04. Ne smeš pisati vest kao da pišeš ljudima koji maltene sve znaju o temi

Vesti koje novinar nudi svojoj publici uglavnom su vezane za teme i sektore kojima se on bavi već dugo. Izveštač sa suđenja za ratne zločine ne samo da zna imena i biografije optuženih, glavnih svedoka optužbe i odbrane, imena i biografije tužilaca i branilaca, već i mnoge bizarne detalje iz života svih njih...

Čitalac možda o svemu tome ne zna baš ništa, a vest je njemu namenjena jednako koliko i onome koji o tome zna skoro sve. Zapravo, možda je njemu i više namenjena. Stoga svako ko piše vesti mora navići sebe da i u toj izuzetno kratkoj formi uvek pronađe malo mesta za pozadinu događaja (background), ili za minijaturno predstavljanje osobe koja je u njoj najvažnija. Pritom se svakako treba potruditi da se iz pozadine ili biografije izdvoje baš oni detalji koji su u najdirektnijoj vezi sa samom vešću.

Marta 1994. godine u nekoliko beogradskih dnevnih novina pojavila se štura vest da se na Banovom Brdu, hicem iz pistolja, ubila Ana Mladić, studentkinja medicine. (U Srbiji se i danas imena i fotografije samoubica u velikom delu štampe rutinski objavljuju.) Međutim, značaj ove vesti i njen tretman potpuno su promenjeni rečenicom koju su objavile samo jedne dnevne novine (da je ona ćerka Ratka Mladića, komandanta Vojske Republike Srpske).

05. Ne smeš pisati kao da pišeš ljudima koji ništa ne znaju o temi

Koliko god se trudili da svoju vest »približimo« što većem krugu ljudi, neki od njih će opet ostati zbunjeni sadržinom. Da li nekoliko procenata čitalaca koji ne znaju gotovo ništa o našoj temi zaslužuju da im ispričamo baš sve od početka? Ne. Jer i kada im ispričamo sve, opet će im nešto biti nejasno. A možda i ne razumeju baš sve reči. A možda i ne znaju baš sva slova. Toliko daleko nikada niko u novinama ne treba da ide, nešto je ipak posao samo za učiteljice i roditelje...

06. Ne smeš zaboraviti dogovor sa svojim urednikom

Dogovor sa urednikom za novinara je najznačajnija stvar unutar redakcije. Na osnovu tog dogovora novinar bi trebalo da zna koliko ima vremena, prostora i na čemu u tekstu treba da insistira. Za svaku promenu, makar delovala i kao bezazlena sitnica, novinar mora da se javi uredniku i pokuša da (eventualno) prvobitni dogovor izmeni.

Ovaj deo, koji većina novinara zanemaruje, izuzetno je značajan za efikasno funkcionisanje u prelomu, posebno u trenucima kada se bliži zatvaranje pojedinih strana ili čitavog izdanja.

Uostalom, razmislite sami - šta će uredniku vaš odličan tekst od 20 redova ako je dogovoreno 10 i ako je tačno toliko prostora ostavljeno da se ubaci u poslednji čas?

Čekajući potvrdu vesti o smrtonosnim ranama koje je u atentatu 2003. godine zadobio srpski premijer Zoran Đinđić, novinar najtiražnijeg dnevnog lista zaboravio je da svom glavnom uredniku (koji je preuzeo rad na naslovnoj strani tog izuzetnog izdanja novina) javi da je premijer pogođen jednim snajperskim metkom direktno u srce i da je praktično bio odmah mrtav.

Ne očekujući informaciju takve vrste, jer nije ni bila najavljena, urednik je sastavio naslovnu stranu od onoga što je imao, a to su bili prilično šturi podaci o tome da je Đinđić proglašen mrtvim u rano popodne nakon neuspešne operacije u Urgentnom centru.

Kada je vest bila potvrđena i javljena redakciji bilo je kasno za promenu naslovne strane prvog izdanja jer je ona već bila odštampana i jedino je bilo moguće ubaciti nekoliko redova na takozvanu »dežurnu« stranu, koja se najduže ostavlja »otvorenom« i poslednja ide u štampu.

Glavni konkurent tih novina, lokalni tabloid, maksimalno je iskorisitio istu vest napravivši od nje glavni naslov na naslovnoj strani...

07. Ne smeš pomisliti da je dogovor sa urednikom sveto pismo

Neke se stvari naprosto ne mogu dogovoriti, neki se događaji ne mogu predvideti, neke se vesti naprosto pred našim očima, iz minuta u minut, pretvaraju u davnu prošlost koja više nikoga ne interesuje...

U takvim situacijama, koje ipak nisu preterano česte, svi prethodni dogovori padaju u vodu, menjaju se rokovi, a vesti od 10 redova nestaju ili prerastaju u glavni događaj dana.

I u takvim situacijama najvažniji je dogovor! Ne postoji ni jedan smisleni razlog (osim ako bi pokušaj javljanja ugrozio bezbednost novinara) da se u izuzetnim situacijama ne stupi odmah u kontakt sa redakcijom, pre svega sa svojim urednikom, da bi oni koji odlučuju o prelomu i rokovima štampanja mogli odgovarajuće da reaguju.

Mozak, olovka, foto-aparat i MP3 snimač treba da rade maksimalno brzo i kvalitetno, a to podrazumeva brz i precizan dogovor sa uredništvom, najbrže moguće!

Tokom studentskih demonstracija u Beogradu, marta 1991. godine, jedan novinar-početnik dobio je zadatak da provede tačno pola sata na mostu kojim su studenti najavili dolazak u centar grada i da potom otrči do redakcije i javi »poslednju vest«, pošto se sve to događalo pred samo zatvaranje novina, oko ponoći.

Novinar je poslušno zauzeo poziciju sa koje se video most, sačekao pola sata gledajući kordone nervoznih policajaca u iščekivanju. Kada je trebalo da krene u redakciju, ugledao je studente koji polako prelaze most, na šta su policajci zauzeli borbene položaje i isukali pendreke i puške za suzavac.

Bilo je to vreme bez mobilnih telefona, novinar-početnik nije imao nikakvo prevozno sredstvo osim sopstvenih nogu, a redakcija je bila taman dovoljno udaljena da propusti sve što će se dogoditi ako pokuša da ode do urednika i promeni dogovor.

Naš junak je uključio mozak u petu brzinu i zaključio da će, ukoliko ode u redakciju, moći da javi da se još ništa nije dogodilo. Ako ostane, imaće kompletnu priču, makar za jutarnje izdanje.

Kada se sat vremena kasnije vratio u redakciju, kao jedini novinar-svedok krvavog obračuna policije i studenata, u njoj je zatekao i svog urednika koji je shvatio da se nešto važno desilo i uspeo da izdejstvuje prolongiranje rokova u štampariji. Priča je bila u celini objavljena u narednom izdanju i našla se na kioscima već nekoliko sati kasnije.

08. Nikako ne smeš zaboraviti osnovna pravila pisanja

Pri pisanju vesti, kao i pri pisanju bilo kog drugog novinarskog teksta, osnovna pravila se moraju poštovati. Kratko, precizno, jasno. Odgovoriti na pitanja ko, gde, šta, kada i kako najvažniji je posao za onoga ko piše vest.

Čitaocu i komentatorima treba prepustiti da odgovore na pitanje »zašto«. Time će se novinar baviti kada bude pisao obimnije tekstove.

09. Nemoj hvaliti samog sebe

Koliko god tvoja vest bila značajna, velika, neočekivana, brza ili prelepo napisana, isto toliko je nepristojno i suvišno da ti sam to ističeš. Pogotovo u samoj vesti!

Dopusti stoga da epitete i pohvale daju čitaoci, gledaoci, slušaoci ili uredništvo.

Nije loše videti oznaku »svetska ekskluziva« u opremi neke vesti ili čak na naslovnoj strani, ali posvetiti deo prve rečenice ili prvog pasusa divljenju samom sebi ružno je i krajnje neprofesionalno.

Tokom prenosa jedne od trka Formule 1, komentator lokalne televizije najavio je da će gledaocima saopštiti vest koju još niko u svetu, sem njega, nije saznao. Već takva najava, umesto da se vest odmah saopšti, bila je zbunjujuća. Šta može biti toliko važno da zaslužuje takav uvod? Šumaher uzima srpsko državljanstvo? Sledeće godine će jedna trka biti vožena u Sarajevu? Drug Tito ipak nije umro?

Par minuta kasnije saznali smo: novinar je iz razgovora sa Slavicom Eklston (suprugom vlasnika Formule 1) saznao da je gotovo sigurno (pa još reče »90 odsto«) da će Mihajl Šumaher otići u penziju na kraju sezone 2006.

Da stvar po lošeg novinara bude još gora, istu tu vest, bez ikakve pompe, gledaocima je saopštio novinar konkurentske televizije nekoliko sati pre početka trke...

10. Nemoj zaboraviti da svaka značajna vest traži nastavak

Otkrio si nešto zanimljivo i napisao vest o kojoj je sutradan pričala cela redakcija. Zar ćeš dozvoliti da druge novine preuzmu inicijativu i iskoriste tvoju priču? To bi bilo neoprostivo. Čak i ako ne možeš da vesti dodaš neki novi detalj, sigurno možeš da rasvetliš pozadinu ili, u najgorem slučaju, zatražiš komentar analitičara i stručnjaka.

Vest da Srbija (Jugoslavija) čini prve korake pripreme za priznavanje bivših republika u njihovim predratnim granicama (pogledaj pravilo 01.) proizvela je čitavu seriju vesti i tekstova na tu temu.

Ali, situacija je bila paradoksalna - oni koji su vest prvi saznali objavili su samo nekoliko redova na poslednjim stranama, a oni koji su vest razumeli napravili su od nje seriju izvanredno značajnih tekstova, od informacija i reagovanja do analitičkog razmatranja njegog značaja i posledica.