Izgovori i spekulacije o padu nadstrešice u Novom Sadu

Izgovori i teze o padu nadstrešice u Novom Sadu

Izgovori i spekulacije o padu nadstrešice u Novom Sadu

Provladini mediji tvrde da nadstrešica nije bila predmet rekonstrukcije.

foto: Wikipedia

Bio je prvi dan 1964., a beogradska Borba je ponosno najavljivala šta će se sve (iz)graditi do kraja godine u Jugoslaviji. Sarajevo će dobiti novu zgradu Republičke skupštine Bosne i Hercegovine, u južnom Zagrebu nići će bolnički grad sa 1.200 kreveta, Ljubljana će biti bogatija za poslovni centar i novu (Titovu) ulicu, Beograd za višespratnicu na Trgu Dimitrija Tucovića (današnjem Trgu Slavija), a Novi Sad… Novi Sad će najbolje proći: dobiće veliku novu zgradu Železničke stanice, koja će „bez gužve“ moći da primi 4.000 ljudi.

Za razliku od nekih drugih najava iz tog prazničnog izdanja Borbe („siguran lek protiv leukemije“ i „potpuno bezbedan automobil“), obećanje u vezi sa novosadskom stanicom se ostvarilo. Zdanje je svečano otvoreno 31. maja i predstavljeno je kao „jedan od najlepših objekata te vrste u našoj zemlji“. Plavu vrpcu presekao je Stevan Doronjski, potpredsednik Izvršnog veća Srbije, a građani su prošli ispod potkrovlja i ušli u veliki hol.

Novinar Borbe bio je impresioniran rezultatima: „Stanična zgrada i prostor ispred nje deluju veoma impozantno, a delo su novosadskog arhitekte i inženjera Imre Farkaša i kolektiva građevinskog preduzeća Neimar iz Novog Sada. Ispred stanice je ogroman skver, u sredini je veliki travnjak zasađen cvećem i četinarima, oko travnjaka asfaltirani putevi za vozila i pešački prilazi staničnoj zgradi. Pred ulazom je veliko potkrovlje, odakle se dalje ide u stanični hol“.

Dvadeset dvije hiljade i šezdeset devet dana kasnije, u nekom drugačijem Novom Sadu, to veliko potkrovlje – dugo 35 metara – srušilo se celom širinom u deliću sekunde i usmrtilo četrnaestoro ljudi: Nemanju Komara (2007), Anđelu Ruman (2004), Đorđa Firića (1971) i njegove unuke Valentinu (2014) i Saru (2018), Milicu Adamović (2008), Milevu Karanović (1948), Sanju Arbutinu Ćirić (1989), Stefana Hrku (1997), Miloša Milosavljevića (2003), Đuru Švonju (1947), Vukašina Rakovića (1955), Goranku Racu (1966) i Vaska Sazdovskog (1979).

Teze zbog čega se potkrovlje iznenada strušilo

Šta je dovelo do toga da se potkrovlje, koje je stabilno stajalo na svom mestu punih šest decenija, tako iznenada sruši? U ovom trenutku teško je pouzdano dati odgovor na to pitanje, zvaničnih informacija nema, samo se spekuliše. U javnosti preovlađuju dve teze, koje pritom ne isključuju jedna drugu. Arhitekta Slobodan Maldini rekao je da su na betonsku nadstrešnicu – već samu po sebi glomaznu – dodata teška stakla koja su je preopteretila. Budući da je nadstrešnica sajlama bila vezana za rebrasti (cik-cak) krov, postavilo se i pitanje da li su čelične sajle dotrajale ili nisu bile dobro ankerisane (pričvršćene). Nakon tragedije bilo je jasno da su sve sajle ostale cele, tj. da se nijedna nije slomila, što nas dovodi do druge teze: da je narušen sistem kockastih kotvi na samom krovu. Opozicioni političar Nemanja Šarović podelio je na svom X nalogu snimke krova (s platforme Google Earth Pro), pa ih uporedio sa aktuelnim snimcima načinjenim dronom. „Direktan razlog pada nadstrešnice je to što je tokom rekonstrukcije krova i prilikom postavljanja hidroizolacije neko uvideo da su kotve smetale, pa je odlučio da ih ukloni“, napisao je on.

Tragedija koja se dogodila u Novom Sadu nije direktno uporediva sa bilo kojom drugom iz perioda vladavine Srpske napredne stranke. Poplave iz 2014. (33 nastradalih) i pandemija kovida (više od 15.000 umrlih) okarakterisane su kao viša sila, za pad transportnog helikoptera Vojske Srbije 2015. (7 nastradalih) utvrđeni su propusti u lancu komandovanja, bez ikakve presude, za masakr u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ (10 nastradalih) okrivljavane su igrice i „zapadne vrednosti“, a za masakr u selima Orašje i Mala Dubona (9 nastradalih) neofašizam. Međutim, uzrok tragedije u Novom Sadu nije mogao da se traži ni na nebu, ni na zapadu, ni u određenoj ideologiji, niti u „neprijateljima Srbije“: pogled je bio jasno uprt u predstavnike vlasti. Oni su tokom prethodnih godina izgradili predvidljiv model spinovanja, ali ovog puta nisu znali iza koje teze da se zaklone: da li je nadstrešnica bila rekonstruisana ili nije?

Premijer Miloš Vučević, donedavni gradonačelnik Novog Sada, naglasio je po prvom obilasku tragičnog mesta da je nadstrešnica izgrađena pre 60 godina, a provladini mediji preneli su da ona „nije bila predmet rekonstrukcije“. Međutim – čak i da je to istina – reč je o zaista lošem izgovoru: ako nije rekonstruisana, zašto nije? U renoviranje čitave zgrade (rekonstrukciju železničke stanice izvodio je jedan kineski konzorcijum) uloženo je 16 miliona evra, a za manje od tri godine dvaput je svečano otvarana. Na internetu su ostali sačuvani promotivni klipovi u kojima Vučević najavljuje „potpunu, potpunu rekonstrukciju“, i u kojima se navodi da je zgrada dobila „potpuno novu čeličnu nadstrešnicu, koja svojim oblikom prati arhitekturu originalne zgrade“.

Golim je okom vidljivo da je na nadstrešnici bilo krupnijih promena, ali se u javnosti danima polemisalo da li se takav obim promena tehnički može nazvati rekonstrukcijom, ili je u pitanju bilo „samo“ doterivanje. Dodatnu pometnju uneo je portal Gradnja, koji je menjao naslov svog teksta o rekonstruisanoj stanici, iako su takav postupak kasnije pravdali osećajem da je „neprimereno da on [naslov, prim. aut.] ostane isti nakon što je tamo stradao veliki broj ljudi“. Stari naslov teksta iz jula ove godine „Nova čelična nadstrešnica oblikom prati originalnu arhitekturu” promenili su u „Rekonstruirana Željeznička stanica”. Ispravka je u novinarstvu legitiman i poželjan postupak, ali postupak ispravljanja mora biti potpuno transparentan: u ažuriranoj verziji teksta nema nikakvog podatka o promeni.

Privođenje aktivista a ne odgovornih

Po starom običaju, fokus se ubrzo raspršio: ratni zločinac Vojislav Šešelj izjavio je na TV Pink kako ne isključuje mogućnost da je u pitanju – diverzija: „Već su se oglasili neki iz zapadnih političkih stranaka koji bi Kinezima pripisali tu krivicu i da se oni oteraju iz Srbije“. Namena ovakvih besmislica, apsolutno nepotkrepljenih i proizvoljnih, trojaka je: da se javnost dodatno zbuni, da se debata o odgovornosti preusmeri sa konkretnih propusta i aktera na apstraktni teren teorija zavere, ali i da se stvarni krivci – direktni i indirektni – prikriju i odbrane.

Opravdano zabrinuta javnost s pravom se zapitala šta bi sledeće moglo da krene po zlu: možemo li imati poverenja u stabilnost novoizgrađenih višespratnica, u parking-garaže, budući beogradski metro? Na kraju (ili na početku) – šta će biti s ostatkom Železničke stanice u Novom Sadu, sada kada je jasno da je njena statika ozbiljno poremećena? Ovakvu atmosferu pojedinci su iskoristili da iz arhive izvuku materijal koji bi dodatno mogao da podstakne zebnju: bez ikakve napomene da je reč o starim slučajevima, na društvenim mrežama podeljen je snimak „pucanja“ novosadskog Mosta slobode, kao i snimak pada prozora u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Građani su počeli opreznije da se osvrću oko sebe i da primećuju niz problema na javnim objektima i njihovoj infrastrukturi. Eko straža je, na primer, objavila fotografiju pokretnih stepenica na centralnoj beogradskoj železničkoj stanici, navodeći kako se jasno vidi da su poduprte gipsanim pločama. FakeNews Tragač je pokušao da proveri ove navode: posetio je stanicu, video sporne ploče i obratio se Železnicama. Njihov medijski centar usmerio je novinarku na Infrastrukturu, a Infrastruktura natrag na medijski centar. Umesto bilo kakvog javnog saopštenja, odlučili su da nekoliko dana kasnije zamaskiraju taj prizor.

Umesto odgovornih za zločin, privedeni su aktivisti koji su u Novom Sadu protestovali zbog obrušavanja nadstrešnice. Iako tačan broj uhapšenih nije poznat, spekuliše se o petnaestak osoba: one se sumnjiče za nasilničko ponašanje na javnom skupu, napad na službena lica, uništavanje tuđe imovine i posedovanje hladnog oružja. Time je poslata jasna poruka da će se pre odgovarati zbog protesta protiv korupcije i nesavesnog rada, nego zbog nesavesnog rada koji je odneo četrnaest života.

Zgrada Železničke stanice i dalje je opasana plavom policijskom trakom. Nedaleko od nje nalaze se dva ostrva sveća i cveća, na koje se doselila grupa plišanih medveda.

Dve nedelje nakon tragedije, u Novom Sadu započeto je postavljanje novogodišnje rasvete. Ovde, međutim, nikome nije do slavlja. Svako je mogao biti tamo.

___

Želite sedmični pregled vijesti, analiza, komentara i edukacija za novinare u Inboxu Vašeg e-maila? Pretplatite se na naš besplatni E-bilten ovdje.