Poznati politički karikaturista iz Srbije, Predrag Koraksić - Corax,  poznat po karikaturama aktuelnih vlasti, jedan je od rijetkih medijskih radnika koji se može pohvaliti apsolutnom neovisnošću. Karijeru je započeo 1950. godine u novinama Jež, a kasnije je radio za Večernje Novosti, Borbu i Vreme. Danas njegove karikature objavljuju Peščanik, Danas i na Radio Slobodna Evropa.

Za vrijeme vladavine Slobodana Miloševića, uradio je više od 3.700 karikatura o tadašnjoj vlasti, ali i o paru Milišević-Marković. Ističe kako u vrijeme Tita nije bilo moguće crtati karikaturu sa adresom ili likovima na političkoj sceni. "Sada je veća sloboda ali i veća represija i to je razlika u odnosu na prethodni period", ističe Predrag Koraksić - Corax, uz napomenu da je tek onda kada su se pojavili nezavisni mediji, mogao da radi ono što radi i danas. 

Za MCOnline smo razgovarali o uticaju karikature na vlast, nezavisnost i slobodu izražavanja.

U kojoj mjeri se karikaturom može izraziti kritika vlasti?

Ja mislim da mi ne možemo da utičemo na vlast, više oni mogu da utiču na nas. Svakodnevno imamo dosta razloga da se bunimo i da pravimo komentare na njihove postupke. Ja ne znam da li postoji neka zemlja koja je pogodnija za političku karikaturu od Srbije. A sada, kao da se vraća ono vreme iz devedesetih, ponovo su isti likovi na sceni a onaj ko se bavi političkom karikaturom zaista ima materijala.

Vaše karikature su posebne jer su rađene gotovo bez riječi? Zašto?

Karikature bez reči su neki moj princip. Ukoliko se ta karikatura, ta cela priča sažme samo jednom slikom, vrlo jednostavno, ona je za percepciju najzgodnija. Kao plakat, 'ajde da ne kažemo kao šamar. Najvažnije je da ta karikatura ima jednu poruku, tako da kad vi stojite pred tom karikaturom i gledate te likove koji vam rade o glavi, da se osećate superiorno u odnosu na njih. To je možda zadatak moje karikature i to je jedini trenutak kada ste vi superiorni u odnosu na političare koji vam stalno sole pamet i svakodnevno vas uništavaju.

Foto: Radio Slobodna Evropa - Srbija bez reči

Tokom Miloševićeve vladavine uradili ste više od 3.000 karikatura. Da li je on razumio poruku vaših karikatura?

Milutinović, koji je bio predsednik Srbije i koji je čekao da ode u Hag, pozvao me na kafu da s njim popričam. Pošto ja nisam znao zaista ništa o tim intimnim stvarima, o tome šta se dešava u samom kraljevstvu, tako da kažem, gledao sam sve kroz ključaonicu i komentarisao sam te postupke ali nisam znao ništa iznutra. I onda je on meni počeo da priča. Rekao mi je kako se Milošević uopšte nije razumeo u karikaturu, on nije imao tu percepciju da shvati slike, niti ga je to zanimalo. Tako da je to jedan od razloga što sam ja preživeo, 'ajde tako da kažemo, mislim nisu me ubili kao neke moje kolege. Tako da je to jedan neverovatan paradoks. Taj čovjek je imao problem autizma. Zato sam ga crtao bez očiju. Ali on najviše tako liči. Kada sam u jednom trenutku pronašao to grafičko rešenje, da on nema oči, onda sam video da je to pravi Milošević. Nije samo da je on bez očiju, nego je autističan, ima neki svoj svet i ne zna šta se oko njega dešava. Zato je tako i završio.

Koliko je moguća sloboda izražavanja putem karikatura?

Ja ne znam šta se dešava u drugim listovima ali vidim da se dešava neka kontrola, da se teme biraju. Ja sam zaista nezavistan. Kada sam to pričao mojim kolegama u inostranstvu, oni to nisu mogli da veruju. Svi imaju neke urednike, svi imaju neke sugestije, instrukcije. Ja to sve sam radim i nemam nikoga iza svojih leđa.

Uspjeli ste da očuvate svoju neovisnost sve ove godine. Da li ste se susretali sa pritiscima, od strane vlasti  i urednika?

Jesam, jesam. Imao sam velike probleme za vreme Miloševića. Sada više nema represije ni na mene ni na moj list. Jedan jedini list koji izlazi u Beogradu i koji je nezavisan, koji nema nikakve mentore niti političke uplive, to je list Danas. I još postoji jedan portal ,koji je vrlo važan i za koji svakodnevno isto radim, a to je Pesčanik. Ja sam izborio taj neki položaj tokom godina zato što sam stalno radio za nezavisne listove. I ovaj list, mogu reći da mi se niko ne meša u posao, nemam nikakvog urednika. Ono što ja napravim mora da izađe, mora biti objavljeno. Naravno, ja vodim mnogo računa o nekim principima koji su važni: da to ne bude uvreda, da bude ironično, da se kritikuje a da se ne vređa. Ne spuštam nivo ispod te crte, o tome vodim računa. A inače, ako je kritika vlasti, ja to radim do daske.

Koliko danas u medijima ima mjesta za karikature?

To je zaista jedna tužna priča. Listovi su svi u krizi, više-manje. Imate možda tri-četiri lista koja neguju karikaturu. Neki su strogo orijentisani prema nekoj partiji, forsiraju neku priču. I Danas je privatni list, ali je u vlasništvu novinara koji rade u njemu. Oni su zaista nezavisni. To je list koji ima manji tiraž ali imaju uticaj. Postoji još jedan portal koji Amerikanci finansiraju a to je portal Slobodne Evrope, za koji radim. I tu mi niko ništa ne sugeriše. Jedina stvar koje moram da se pridržavam jeste da radim teme koje se tiču regiona, odnosno da nisu usko vezane recimo za Srbiju, jer je to portal koji pokriva bivše republike, odnosno celi prostor bivše Jugoslavije.