Politički novinar ne može da radi svoj posao bez političara, niti političar može da radi svoj posao bez novinara. Gde je granica koja njihov međuodnos deli na profesionalan i neprofesionalan, na etičan i neetičan

Političar i novinar, kao kamin i čovek koji bi da se ogreje pored njega. Primakneš se izgore ti grudi, leđa zebu. Nikako ne možeš ceo da se ogreješ, a lako možeš da sagoriš.

Ceo problem jeste u tome što moraš da se primakneš. Ko mora? Pa i novinar i političar: čas je jedan, čas drugi kamin, odnosno čovek željan toplote.

Novinar ne može da bude dobar ako nema bar jedan jak i kvalitetan izvor informacija, a u političkom novinarstvu to jeste jedan od vodećih političara.

Političar mora da ima bar jednog kvalitetenog novinara od koga će moći da čuje šta drugi ( i javnost i političari) misle o njemu ali i preko koga će moći da plasira svoje ideje ponekad na bolji, pametniji i efektniji način nego da je to sam uradio.

Vremenom novinar i političar postaju drugari, ako ne i poznanici, što je najkraći put da brzo dobiju sasvim dovoljno razloga i za uzajamnu netrpeljivost. Jednostavno, jedan drugome znaju mane, znaju slabosti, znaju nekorektnosti koje su uradili...I kada dođe do najmanjeg sukoba interesa jeda će reći o drugome «Ma šta taj...» nabrajajući sve loše postupke i sve mane.

Sukob je neizbježan

Taj sukob se ne može izbeći čak i kada novinar postane propagandna mašina političara. Nešto će već izazvati sukob: ili preterana revnost novinara koji je zato objavio nešto bez konsultacije sa političarem što je uzrokovalo političku štetu; ili nagla promena kursa zbog koje će političar žrtvovati «svog» novinara jer je loše pisao o novim saveznicima...

Sa dvojicom političara sam se družio i pre nego što su pomislili da će ikada postati političari. Naša politička razmišljanja bila su skoro identična i počela su da se razlikuju kako su oni ulazili u politiku i peli se u hijerarhiji sopstvene stranke (bili su iz različitih stranaka, obe opozicione, ali često veoma suprotstavljene iako su imali i periode koalicije). 

Mogao sam i dalje da ih pozovem u bilo koje vreme, da ih pitam šta mi padne na pamet, ali smo sve više vremena provodili u tome da oni objasne meni kako grešim, kako nešto ne razumem, kako radim nešto što nije u interesu nacije i države.

Političari se osilili

Dogodilo mi se nedavno da mi jedan ministar preko posrednika poruči da ne bi bilo dobro, za naciju i državu – naravno, da mi gost u televizijskoj emisiji čiji sam autor bude jedan general.  Nisam imao ništa protiv prijateljskog ubeđivanja o mom novinarskom radu, ali ova daljinska poruka ministra mi je samo govorila koliko su se političari osilili i obezobrazili i koliko su novinari postali lako kvarljiva roba. Da mu ta vrsta poruka na daljinu nije uspevala, ne bi je ministar ni meni uputio.

Nisam ga poslušao i siguran sam da će to proizvesti najmanje dve činjenice: povećaće oprez ministra prema meni, ali će povećati i njegov respekt prema meni. Ali, vratimo se mojim prijateljima političarima.

Najstrašnije pretnje posle prvog sukoba

Bio sam glavni urednik nedeljnika «Evropljanin» i pozvao sam «A», nazovimo tako mog  jednog od dvojice mojih prijatelja  koji su postali političari: «Na našoj si naslovnoj strani. Bolje da ti ja kažem, da ne saznaš od drugih ...». Poludeo je, počeo da preti da će uništiti i list i mene iako smo saopštavali činjenicu koju je, kako se kaže, ceo grad znao i koju on nije krio, naprotiv, sam je saopštio onolikim ljudima i novinarima i ostalom svetu.

Bio sam besan: on će da mi preti, ma ko ga...nisam hteo da mu se javljam. I on je bio besan, nije ni on hteo da se javlja. Njegova supruga i moja draga su nekeko pokušavale da izglade stvar stalno zakazujući ručkove i večere na koje on nikako nije uspevao da stigne od silnih obaveza, sve dok nije pao s vlasti. E onda smo ponovo počeli da se viđamo na ručkovima i večerama i da sedimo po celu noć raspravljajući o koječemu do pet-šest ujutro.

Političari sakrivaju - novinari otkrivaju

Gde je bila «kvaka» sukoba. Činjenica koju «A» nije krio u tom trenutku, kada smo na nju podsetili u «Evropljaninu», nije radila za njega. Nalazio se pred vratima novog političkog saveza i jednastavno nije bilo dobro isticati sada tu činjenicu iako su je i njegovi novi politički partneri sasvim dobro znali.

Opštije rečeno posao političara je da sakriva podatke, čak i one poznate, posao novinara je da ih otkriva. I ta će činjenica kad-tad dovesti do sukoba političara i novinara. Kada sam počinjao da se bavim novinarstvom na zid u redakciji sam zalepio tvrdnju jednog indijskog novinara: »Vest je ono što neko pokušava da sakrije, sve ostalo je reklama».

Kovači lošeg imidža

Posao političara je, takođe, da što lošije govori o svojim protivnicima i da pokuša to da udene u medije ne kao svoju izjavu, kao svoju tvrdnju (mada i od toga uopšte ne beže), nego kao podatak, mišljenje, stav samog novinara. Ocrniti drugu stranu, jeste dve trećine posla ovdašnjih političara i nekako su im u tome novinari najbolji saradnici.

To što ja nisam želeo da budem kovač lošeg imidža nekog političara je bila samo polovina razloga za moj sukob sa drugim mojim prijateljem političarem koga nazivam «B». U osetljivom političkom trenutku on mi je saopštavao gomilu jako negativnih podataka o svojim političkim rivalima huškajući me «Objavi to ako si hrabar novinar». Odgovarao sam mu da jednostavno ne mogu da proverim njegove tvrdnje i da zato i ne mogu da ih objavim kao sopstvene činjenice, jedino mogu njega da citiram. To naravno nije dolazilo u obzir.

Napetost između političara «B» i mene je rasla mesecima i onda je sukob eksplodirao u tromesečno nejavljanje i prekid komunikacije kada sam mu kazao da je to huškanje na objavljivanje grozota o drugim političarima posledica preteranog uticaja jednog od savetnika na političara «B». Kakav je to bio udar na sujetu sa «B». Zalupio je telefonsku slušalicu.

Iskrenost u odnosima sa pollitičarem uvek će koštati novinara, kad tad će naljutiti političara i on će zahladneti svoje odnose sa njim. Sećam se da se jedan političar onoliko naljutio na mene i počeo po gradu da priča o meni da sam plaćenik te i te stranke samo zato što sam ga u televizijskoj emisiji pitao :» Znate kada apsotoli za Mariju kažu da je bludnica, a Hrist odgovara da se onaj od njih koji je bezgrešan baci na nju kamenom. Nijedan apostol se nije bacio kamenom, a vi ne prestajete da gađate svoje protivnike. Da li stvarno mislite da ste bezgrešni?» 

Novinar se štiti svojim ugledom

Naravno, mnogo bolje ćete proći kada političaru pljunete istinu u lice ako ste već poznat i priznat novinar, ako imate javni ugled i ugled u svojoj profesiji. Tada će političar moći da bude ljut na vas, moći će da vas ne voli, ali neće moći da vam se ne odazove, neće moći da vas potpuno ignoriše.

U prethodnoj rečenici naglasak je na reči «potpuno». Jer i kada ste onoliko ime u novinarstvu političar će moći da vas izbegne zahvaljujući pre svega:

1) velikom broju kupljenih novinara

2) velikom broju kupljenih medija

3) brojnosti novina, radio i televizijskih stanica koje će biti idealno mesto za propagandne poruke političara

4) velikom broju novinara-političara. 

1. Potkupljivanje novinara

Mnogo je kupljenih novinara. Novinari su sirotinja i pošto su među najsujetnijim profesijama, želeli bi da im ekonomski status bude iznad proseka. Političari i biznismeni ovoj želji novinara mogu da udovolje plaćajući sasvim malo. Ako je nekome plata 200-300 evra, ne treba vam mnogo novca za potkupljivanje. Političari i biznismeni u Srbiji obilno koriste ovu pogodnost. Svrha potkupljivanja je dvostruka: ne objavljuj o meni negativne činjenice + blati moje protivnike. Kao sneg u Sahari su retki političari i biznismeni koji još traže i pozitivne tekstove, hvalospeve o sebi.

2. Kupovina medija

Ekonomičniji način jeste da političari i biznismeni kupe ceo medij. To ne košta mnogo, naročito ako su u pitanju novine. U Srbiji je danas polovina medija na ovaj način kupljena. Tranzicioni dobitnici, političari i biznismeni, «kupiće» glavnog urednika i još dva-tri urednika i posao je završen.

Konačni oblik ove kupovine je pul više biznismena koji naprave svoj medij koji onda promoviše onog političara koji odgovara interesima vlasnika medija. Naravno da jedan bogati čovek može da se pojavi kao sufinansijer više medija, kao što se pojavljuje i kao sufinansijer različitih političkih stranaka. U svetu koji je odmakao od nas u kapitalizmu, pravila sa jasna.

Boraveći u Americi stalno sam pitao kolege : «Da li ćete objaviti atraktivnu  priču o čoveku koji je vaš sufinansijer ili se oglašava kod vas redovno, a koja ne govori o njemu dobro?». Uredno sam dobijao isti odgovor : «Dobro pitanje. To je prava noćna mora. Znate mi radimo za pare. Pobeđuje taj interes».

3. Političari biraju odgovarajući medij

Veliki je broj medija i novinara. Bilo koji političar ne mora da se pojavi u nekom mediju za koji proceni da mu nije prijateljski jer će imati dovoljno prilike za sopstvenu propagandu na drugim medijima. Tako će neki političar odbiti da se pojavi i u najgledanijim emisijama nekih tv stanica samo zato što će imati kompenzaciju gostujući na tri-ćetiri druga kanala.

Ali, dovoljno je samo da neko drugi iz vaše kuće pristane na saradnju. Sa političarem, koga sam mogao da pozovem u bilo koje doba dana i noći i pitam šta mi padne na pamet bez ikakvog ustezanja dogovorio sam televizijsku emisiju. Dva-tri dana pred emisiju pozvao sam ga da ga potsetim. Čudno – nije se odazivao. Pozvao sam njegovu sekretaricu koja mi je rekla da se njen šef predomislio i da će se pojaviti u emisiji mog kolege na istoj televiziji. Novinarska sujeta i nekolegijalnost jesu najbolji saveznik političara.

4. Novinar - političar je loš, ali popularan

Veliki je broj novinara političara. Po definiciji novinar-političar je loš novinar. Ali, ovdašnje je prokletstvo da upravo novinari koji su jasni navijači jedne ili druge političke opcije, uz svo zgražanje, izazivaju i najviše pažnje javnosti.

Od vremena Slobodana Miloševića popularniji su novinari koji jasno iznose svoj politički stav od novinara koji jasno iznose činjenice, koji se trude da budu nezavisni ili neutralni. Ruku na srce, u vreme Slobodana Miloševića za najviše pet odsto novinara se moglo reći da su nezavisni, ostali su bili ili «za» ili «protiv» Miloševića. Ni jedni ni drugi se nisu preterano bavili činjenicama, važan je bio stav. Jeste u taboru «protiv» bilo više talentovanih, pametnih i obrazovanih novinara ali i njima nije smetalo da ponavljaju neistine poput  „policija ima preko 100 000 ljudi“ iako je 35 000 je bila gornja granica, „Sloba je šećeraš“ ili da mu je Ivan Stambolić (predsednik Srbije pre Miloševića) kum...

Bratski odnos sa novom vlašću

Posle 5. oktobra tabor «protiv» je došao na vlast i dugo je zadržao bratsko-sestrinski odnos sa Miloševićevom opozicijom. Kako su se kvarili odnosi u DOS-u, kako su njegove članice pokazivale više posebnosti, tako su se delili i novinari uglavnom po liniji navijanja za Demokratsku stranku i Demokratsku stranku Srbije, odnosno za stranačke lidere - za Zorana Đinđića i za Vojislava Koštunicu. Kasnije se u tu priču uključuje i G17. Koliko je partijama stalo da na ključnim rukovodećim mestima u medijima imaju svoje novinare, pokazuje i primer Radio televizije Srbije, gde je DSS postavio direktora, a G17 glavnog urednika (nakon dolaska na vlast u januaru 2004.).

Apsurd političke zaštite     

Jedan od najvećih apsurda u odnosu političara i novinara jeste što vas od dezinformacija koje novinari guraju u medije često najbolje mogu da zaštite – političari. Kada je «Evropljanin» bio prvi list drastično Kažnjen po Zakonu o informisanju oktobra 1998. godine, na kolegijum je po prvi put došao novinar i predložio da neko napiše priču o tome da je Nenad Đorđević, visoki funkcioner tada vladajuće stranke Jugoslovenske levice, naručio ubistvo svog sapartijca Zorana Todorovića Kundaka. Nisam jedini pitao za dokaze.

«Pa pismo Mire Marković (lidera JUL-a) čitano na grobu, priča da nisu bili u dobrim odnosima, činjenica da je Đorđević u zatvoru», bio je odgovor. Naravno, nedovoljno podataka.

Znao je to i novinar koji je temu predložio, jer sam nije hteo da piše tekst. Tek kada je ceo kolegijum odbio predlog, ponudio je da ga napiše pod pseudonimom. I to je odbijeno.

A ja sam istog dana kod dvojice političara iz suprotnih tabora dobio isti podatak: Mira je bila kod Đorđevića u pritvoru (dopao u njega zbog sumnji u poslovne mahinacije, pa potom oslobođen kao nevin) i za rođendan mu donela tortu. Novinar koji je nudio temu imao je neraščišćene račune sa Đorđevićem, taj podatak doznao sam od političara.

Brak pun prevara

I tu se vraćamo na početak ove priče. Novinar je osuđen na saradnju sa političarem (izvor informacija i dezinformacija) kao što je i političar osuđen na saradnju s novinarem. To je brak u kome će obe strane znati da jedna drugu vara i pristajaće na to pravdajući se potrebom profesije.

Nevolja je za novinare u tom odnosu što je političar u prilici da ima neuporedivo više šanse za «preljubu» od novinara. I nevolja je što je to pravilo i u Beogradu i u Njujorku i u Sarajevu i u Rimu...

Ali ima nade.

O.K.: želja novinara da bude nezavisan i profesionalno pošten jeste utopija. Ali, samo su novinari koji žive utopiju pravi novinari.