Uputstvo kako se pripremiti, preživeti i doneti dobar izveštaj sa uličnih događanja namenjeno je «trkačima», mladim i neiskusnim novinarima. Njih urednici šalju i na najvažnije političke događaje, kada se odvijaju na ulici i kada se očekuje višesatna neizvesnost. 

Februar 2005.

Veliki broj ljudi na jednom mestu je uvek vest. Masovna okupljanja građana, demonstracije, protestna okupljanja, slavlja na ulici, publika u velikom broju – to su događaji koji privlače medijsku pažnju. Izveštavanje sa javnih okupljanja zahtevno je najviše zbog toga što je izveštač obično «trkač», mlad novinar bez velikog iskustva, koji mora neprekidno praviti procene o događaju.

Malo je verovatno da će redakcija na «obične» demonstracije od kojih se ne očekuje «istorijska stvar» poslati svog, ionako prezauzetog, redovnog izveštača iz Skupštine, kolumnistu ili političkog analitičara. Velika je verovatnoća da će sav teret izveštavanja sa masovnih okupljanja rutinski pasti na pleća trkača sa manje ili više iskustva. Na jednog, a moguće je i na ekipu trkača.

Usud početnika

Postoji više razloga zašto je to tako, ali je jedan od najbitnijih to što trkač prosto nije u poziciji da odbije ovaj i odabere neki drugi zadatak sa većom misijom. Kolumnista svakako neće satima stajati sa masom i pitati se da li će se nešto konačno dogoditi i kad će kraj. Izveštavanje o javnim okupljanjima podrazumeva pre svega strpljivog novinara, onog koji će biti strpljiv sa demonstrantima, ali i sa samim sobom, jer dugo stajanje koje liči na dežurstvo, razapetost između želje za odlaskom i straha da bi se nešto ipak moglo desiti, pojedini demonstranti koji se prosto okome na predstavnike medija i mnoge druge stvari, zaista mogu da nerviraju.

Korak po korak

Novinar, redakcijski trkač, suočen možda po prvi put sa protestnim skupom, ili masovnim okupljanjem bilo koje vrste, najverovatnije neće biti u mogućnosti da elemente događaja sazna unapred, i posao će dobiti naprečac. Ali, može da pretpostavi šta ga tamo na terenu očekuje i koji su njegovi zadaci. Jedan od prvih je da ne paniči, jer su javna okupljanja u većini slučajeva posle 2000. godine predvidiva.

S obzirom na to da trkaču ne piše na čelu da je novinar, nije loše da to u početku ni ne ističe, iako svakako u džepu treba da ima novinarsku legitimaciju. Ako svoje predstavljanje odloži na trenutak, izbeći će verbalne izlive demonstranata željnih medijske pažnje, i tako lakše doći do prvog zvaničnog izvora informacija, a to su PR službe, ili organizator protesta.

Vreme - kad će kraj ?

Od organizatora javnog okupljanja treba da sazna nekoliko ključnih stvari. Prva bitna stvar je da za sebe utvrdi vremenske koordinate, to jest da pita organizatore ili PR službu, ili nekog iz organizacionog štaba, koliko će sve trajati. Organizator najčešće ni sam nije u to siguran, jer su i svi akteri u velikom iščekivanju i zaista opterećeni pitanjem da li će protest propasti ili uspeti.

Budući da je za PR službe uspeh demonstracija definisan pažnjom medija, trkač nema razloga da se pred njima usteže. Zapravo, iako je za početak najvažnije da zbog rokova utvrdi koliko može i treba da ostane na skupu, organizator je tu da mu odgovori na sva pitanja, između ostalog i na pitanje trajanja, broja ljudi koji očekuje, pitanje zahteva i razloga zbog kojih su izašli na ulicu, i posebno pitanje scenarija protesta, ukoliko scenario uopšte postoji.

Nekada zaista nije potrebno čekati ishod skupa, kada se on obično svodi na razilaženje. Neki od ovakvih događaja su naročito «baksuzni» u smislu upornosti demonstranata, štrajkača ili drugih grupa, mahom nezadovoljnih, ali upornih i izdržljivih ljudi, od kojih su neki sposobni da na ulici, u stanju pobune, provedu i više od 48 sati neprekidno. Jedini izlaz za trkača u ovakvim situacijama je dolazak drugog trkača kao zemene, ili odluka urednika da se za rasplet, ako ne bude dramatičan i istorijski bitan, osloni na agencije.

I u slučaju da ne sačeka kraj demonstracija na licu mesta, zbog rokova ili zato što to nije ekonomično, trkač je ipak u obavezi da dalje prati šta se događa kontaktirajući organizatore ili PR demonstracija. I da ima na umu rizik da će nešto važno propustiti ako tako ne postupi – izbijanje nereda, uspeh pregovora između vlasti i štrajkača, probijanje blokade i zauzimanje zgrade institucije....

Imena aktera

Trkač treba da zatraži pisani – propagandni materijal ukoliko ga već ne dobije odmah na početku. U tom materijalu se nalazi deo bitnih odgovora, i on kasnije može pomoći kod pisanja izveštaja, i to ne naročito zbog proglasa koji će u materijalu biti istaknut, već najviše zbog imena aktera ili institucija ili organizatora. Dakle, u tom trenutku pisanje izveštaja je već počelo.

Scenario i scenografija

Prikupljanje podataka bitnih za izveštaj sa demonstracija je često nasumično, i tu novinar ne treba da očekuje neki poseban poredak. Prosto zato što je, uprkos planiranju, ova vrsta događaja manje-više haotična. Ipak, većina javnih okupljanja podrazumeva scenario – ko će govoriti, u kom trenutku će se obratiti prisutnima, šta će reći itd. Scenario može takođe predvideti kretanje, protestnu šetnju, odlazak do vrata bitnih institucija, pregovore na licu mesta, ako se radi o zahtevima koji zavise od bilo kog oblika vlasti, performans... Demonstracije podrazumevaju scenografiju, koja je takođe deo izveštaja - transparenti, parole, pištaljke, trube, zastave...

Tehnike prikupljanja materijala za izvještaj

• procena rizika pre odlaska na događaj

• prethodni razgovor sa članovima štaba ili grupe koja organizuje skup o planu/programu demonstracija i naročito o eventualnim problemima u organizaciji (od policijske zabrane skupa, preko recimo uskraćivanja struje za ozvučenje, do zaustavljanja autobusa sa učesnicima koji dolaze iz drugih mesta)

• korišćenje pres-materijala organizatora

• konsultacije sa kolegama iz drugih redakcija, na licu mesta, o broju okupljenih i drugim važnim detaljima

• "otvorene oči i uši" i beleženje interesantnih detalja vezanih za opštu sliku skupa: pesma kojom počinje skup, najupečatljivije parole, transparenti, zastave

• "otvorene oči i uši" za događaje na bini među govornicima na skupu, beleženje najvažnijih poruka iz govora, redosled govornika, ako je politički bitan

• "otvorene oči i uši" za obezbeđivanje skupa, kako unutrašnje od strane organizatora (broj i ponašanje profesionalnih telohranitelja ako su angažovani iz neke agencije - bilo za zaštitu govornika/lidera, bilo za održavanje reda na skupu), tako i spoljašnje koje pripada policiji (brojnost, obične ili specijalne policijske snage, kordoni - ako ih bude, pregovori sa organizatorima da se masa povuče - ako ih bude, dodatno prisustvo policije u blizini mesta gde se događa skup)

• "otvorene oči i uši" za incident koji može biti i međusobni sukob demonstranata ili demonstranata i prolaznika, a posebno za reakciju policije na incident ili samo na okupljanje, koja može biti nasilno razbijanje demonstranata suzavcem, palicama, vodenim topom ili nekom drugom metodom

• razgovor sa demonstrantima i prolaznicima

• telefonski kontakt sa redakcijom koja možda o istom događaju ima više informacija

Anketiranje demonstranata je jedna od tehnika kojom trkač uzima materijal za izveštaj, u slučaju da će tekst biti duži od par rečenica. Ustvari, sasvim je nezamislivo da novinar ne popriča barem sa par demonstranata. Podrazumeva se da, ako su izašli na ulicu, demonstrantni žele mnogo toga da kažu i to ne komšiji, ili samo prolaznicima, već pre svega novinarima.

Topla ljudska priča oduzima vreme

Demonstranti lako «otvaraju srce» i može se dogoditi da mnogi žele da trkaču ispričaju celu svoju životnu priču i svu muku, ako su na ulici zbog problema. Suočen sa preprekom rokova, trkač u ovim situacijama svakako nije u mogućnosti da ih sluša do kraja, i to mora dati do znanja, ali na način koji podrazumeva strpljenje. Dakle, demonstranti svakako imaju odgovor na pitanje zašto su tu, i to se saznaje tehnikom ankete koju kasnije treba uklopiti u izveštaj.

Naravno, odgovor na pitanje «zašto ste ovde?» novinar ne postavlja zato što ne zna (to je već pitao organizatora), već da bi uvideo reakciju ljudi. Odgovor može glasiti i »Došli smo jer svoje ne damo a tuđe nećemo« i par sličnih fraza koje kao reči malo govore, ali obično vidljivo otkrivaju emotivno stanje ljudi. Novinski izveštaj svakako ne trpi opis, ali iza fraze u nekim situacijama možda stoji zanimljiviji odgovor – na primer: »direktor će da mi da otkaz ako ne dođem«, ili »dobiću slobodan dan posle ovoga«, ili »nemam pojma, rekli su da treba da dođemo«.

Da li ići dublje u priču?

Svaki izveštač je u stanju da »zagrebe« iza površine rutinskih izjava, i da istraži koja vrsta političkog, finansijskog ili nekog drugog interesa predstavlja «motor» i stvarni razlog ovog okupljanja, ali to je pitanje šire od običnog izveštaja. Ono što može da uradi jeste da urednika, pre samog događaja, pita da li je potrebno da ide u tom pravcu malog istraživanja. Ako kojim slučajem sam trkač na licu mesta dobije utisak da je okupljanje vredno dodatne pažnje, šteta je da propusti priliku i da ne izađe iz okvira strogog izveštavanja.

Moguće je i da događaji krenu nepredviđenim tokom. Toga se naravno svaki manje iskusan novinar pribojava. Nepredviđen tok događaja jeste stresniji za posao, ali on s druge strane donosi upravo ono što nedostaje rutinskom izveštavanju – osećaj važnosti i misije samog posla.

Nepredviđeni tok događaja i nasilje

Sva muka izveštavanja sa dugotrajnijih masovnih okupljanja u obrnutoj je proporciji sa efektima rada i slavom. Naime, rezultat trkačeve vrednoće i ozbiljnosti u pristupu poslu biće navođenje krajnjeg ishoda okupljanja, broja prisutnih (posle najmasovnijih anti-miloševićevskih demonstracija u prošlosti, većinu čitalaca novina u Srbiji ne fascinira brojnost), zatim zahteva koji su isticani i bitnih i zanimljivih detalja.

U svemu ovome ipak postoji izvesna šansa da se trkač, izveštavajući sa masovnih okupljanja u današnje vreme, istakne i u datoj situaciji postane veoma bitan desku, uredniku i redakciji. U pitanju su slučajevi kada događaji poprime nepredviđen tok. Nepredviđen tok u 99 odsto slučajeva znači nasilje, fizičke sukobe, maltretiranje demonstranata, drugih prisutnih građana ili novinara, prekomernu agresivnost ili pak neplaniranu ugroženost policije ili svih zajedno, rad lica obučenih za izazivanje konflikta, i, naravno, materijalnu štetu.

Samo kada postoje ovakvi elementi, redakcija se u prvom redu oslanja na svog trkača ili tim izveštača i na njihov izveštaj koji nadalje smatra veoma bitnim i podiže ga možda čak i na nivo glavnog događaja sutrašnjeg izdanja. Logično je da će ovaj nepredviđen nasilni tok događaja, sa posledicama - povrede ljudi, materijalna šteta, ogorčenje prisutnih, reakcija policije, ako se nasiljem umešala, i sve drugo što liči na ljudsku dramu, za izveštaj i novinu biti udarni deo, a sve ostalo što spada u domen kulturnog građanskog i civilizovanog događaja, zbog koga je trkač prvobitno poslat na zadatak, biće sasvim, sasvim sporedno.

Medijski potencijal demonstracija je incident, što veći to interesatniji. Što dramatičniji, za izveštaj bitniji. Naprosto, takva je priroda vesti ili njene percepcije i u njoj šok privlači najviše pažnje.

Konflikt postaje centar izveštavanja   

Od trenutka izbijanja incidenata, trkač će sve što nadalje zapaža i o čemu brine podrediti razvoju konflikta, posledicama nasilja, žrtvama i, ako je moguće, direktnim akterima sukoba, ponašanju i ulozi policije, njenim intervencijama, ako ih je bilo... Trkač je na ulici, tu ostaje, sam sa svojim tehnikama prikupljanja i saopštavanja informacija i sa specifičnim zadatkom i sam postepeno postaje akter u sporednom toku događaja, ili, ne daj bože glavnom, ukoliko ga neko ozledi.

Bezbednost za trkače tranzicije 

Do 2000. godine, novinari u Srbiji su često i sami postajali vest zato što su dobijali batine od policije, koja je, po naređenju, brutalno i neselektivno mlatila sve redom, a sa posebnim zadovoljstvom novinare. Svi kodeksi ovoga sveta podrazumevaju da je u zonama sukoba novinarska legitimacija, uz profesionalno ponašanje reportera, kakva-takva zaštita. U Srbiji u vreme Miloševića pokazati novinarsku iskaznicu policiji u cilju zaštite značilo je dobiti još veće batine. U to vreme, šanse da policija interveniše i od relativno mirnog masovnog građanskog protesta napravi nasilje i haos bile su ogromne. Danas nije tako, ali principi samozaštite u praćenju masovnih okupljanja, koji su važili za iskusne izveštače sa demonstracija protiv režima iz tog vremena, ostali su identični za trkače tranzicije ili nekog budućeg doba.

Profesionalni principi samozaštite su preduslov izveštavanja jer se može dogoditi da neoprezan ili nedovoljno iskusan izveštač, zbog povrede ili prevelikog stresa, izveštaj uopšte ne napiše. Kako to kaže Piter MekIntajer: «Zadatak novinara je da ispriča priču, ne da postane priča...»

Uvek treba imati na umu mogućnost da masovno okupljanje dobije nepredviđen tok događaja (tuče na ulicama, probijanje blokada, široke intervencije policije, prisustvo naoružanih lica, opasnost od stampeda, rušilačko ponašanje demonstranata posebno kategorije sportskih navijača, umešanost alkohola ili narkotika u tok događaja, suzavac i stres...)

Uz oprez i primenu pravila samozaštite trkač će sačuvati sebe, uraditi posao i na kraju krajeva, možda promeniti trend, jer kako statistički podaci govore, poslednjih godina u celom svetu broj povređenih, pretučenih i uhapšenih novinara koji prate demonstracije je sve veći. Obaveštenost, lična procena i sposobnost zapažanja ključni su elementi samozaštite trkača. Od instinkta samozaštite ona se, uz dovoljno informacija, pretvara u tehniku.

Brojevi

U osnovi dobar izveštaj sa demonstracija je onaj na osnovu koga se stiče utisak da je reporter na demonstracijama bio i vrlo dobro video šta se dogodilo. Za takav izveštaj jedna od najvažnijih činjenica je broj građana / demonstranata. Procena o broju demonstranata veoma je bitna jer nije svejedno da li demonstrira 30, 100, 1.000, 10.000, 100.000 ili milion ljudi, i potrebno je objaviti procenu. Objektivnost nekog medija može se proveriti upravo na primeru prebrojavanja.

Broj prisutnih trkač može procenjivati prebrojavanjem. U slučaju manjeg broja učesnika takva će procena verovatno biti korektna. Na malom trgu stoji manja grupa ljudi koja je na ulicu izašla da javnost podseti na problem pasa lutalica. Najlakše je ako ih je moguće prstom izbrojati sve do poslednjeg. Ali, to se veoma retko dešava jer svaki organizator javnog okupljanja nastoji da dovede što veći broj ljudi. Za medije ova vrsta preciznosti uglavnom nije dostižna, ali nije mnogo ni važna. Za sve što je preko broja 10 poslužiće magična i veoma često korišćena reč «nekoliko».

«Nekoliko stotina», «nekoliko desetina», «nekoliko hiljada» - to je za percepciju vesti sasvim korektno, dovoljno da čitalac dobije sliku o događaju. Na neki način, u medijskoj obradi nekoliko stotina je postalo preciznije nego tačno naveden broj. Nikada u medijima nećete pročitati ili čuti da je demonstracijama prisustvovalo 379 ljudi. «Nekoliko stotina» je sasvim u redu. S druge strane, krajnja nepreciznost je takođe neprihvatljiva. «Mnogo», «malo», «ne tako puno» ili «manje nego što je očekivano» zvuči veoma površno i ne znači ništa osim da je reportera mrzelo da se bavi brojkama. 

Kako se tehnički dolazi do procene, osim brojanja prstom? Trkač uglavnom nije u poziciji da sam prebrojava demonstrante, ali okvirni – opisni broj može postaviti primenom proporcije. Na delu trga je u jednoj grupi dvadeset ljudi, a na trgu je dvadeset takvih grupa. Zna se koliko je dvadeset puta dvadeset. Da bismo bili pošteni, preostaje još samo da 400 prevedemo u opisni broj, ukoliko se oslanjamo samo na sopstvenu procenu. Tu se posao ne završava.

Najtemeljnije i najbolje procene o broju prisutnih ima policija. Ona ih ima i unapred, kako bi svoje delovanje pripremila za slučaj kršenja javnog reda i mira. Helikopteri koji nadleću velike skupove ne služe samo za podsećanje i poruku «gledamo vas», već i za ove matematičke potrebe. Policija ima najpreciznije podatke, ali je problem u tome što ih ni tokom, ni posle demonstracija ne deli novinarima.

Pretpostavimo da trkač nema izvor u policiji. Znamo i da mora oprezno postupati sa brojkama. Ima svoju okvirnu procenu i nju ne može uporediti sa policijskim izvorima. Ali, zato može pitati kolege, uporediti svoj broj sa njihovim, i na kraju konsultovati izveštaj pouzdane agencije. Nije ključno da on zna, već je ključno da zna kako se dolazi do procene najpribližnije realnosti. Dakle, broj demonstranata moguće je ustanoviti poređenjem različitih izvora. Ako su procene različite do razumnih granica, najbolje je opredeliti se za srednju vrednost.

Manipulacije brojevima 

Broj prisutnih na nekom javnom okupljanju često je više od puke vesti, on postaje politički bitna činjenica, u kontekstu većih političkih sukoba i konkurencije, značajnijih kampanja i u sukobu ekonomskih interesa. Zbog toga je ovaj broj često predmet manipulacije i deo taktike u političkoj ili tržišnoj borbi. Što su interesi i ulozi u toj borbi veći, to su i manipulacije veće.

U bližoj istoriji protesta i demonstracija u Srbiji, brojke koje su navodili državni mediji bile su tako bezobrazno lažne (isticale su da se, recimo, okupila «šačica demonstranata») da su na ulice dovodile još veći broj protivnika vlasti i izazivale bes. Miloševićevi propagandisti koristili su sve - položaj kamere, foto-montažu, tekst i drugo kako bi sto hiljada svele na «par hiljada», «par stotina», «šačicu», ili «slučajne prolaznike». U suprotnom smeru, činili su sve da u medijima uvećaju broj prisutnih na okupljanjima koje je organizovao SPS ili JUL. 

Ova čudesna matematika i optika danas nema svoje bitne sledbenike, ali broj prisutnih uvek šalje neku poruku, predstavlja deo informacije i ima propagandni efekat. Novinar mora biti oprezan u saopštavanju ove činjenice. Na zvanične procene organizatora skupa novinar ne bi trebalo da se bezrezervno oslanja jer je u pitanju zainteresovana strana.  

Timski rad

Svojevremeno, krajem devedesetih godina, kada su demonstracije u Srbiji bile vrlo često dramatične i kada su očekivanja od promene režima na ulici bila ogromna, u redakciji dnevnog lista «Danas» postojao je i radio stalni tim za praćenje ovih događaja. Stalni tim za praćenje demonstracija imao je čak šest novinara, tačnije novinarki. Demonstracije nisu bile njihovo posebno, niti jedino zaduženje, ali su ga prihvatale rado jer su dobro funkcionisale u timu u kom izveštavanje, zahvaljujući podeli posla, čak i u komplikovanim situacijama postaje jednostavno.

Tim lista «Danas» formirao se delimično i zbog toga što ovaj zadatak nisu prihvatali neki drugi novinari. Jedan od kolega je na zahtev urednika da prati demonstracije uvek odgovorao «Nisam ja za timski rad». Ova vrsta izgovora je krajnje apsurdna budući da je cela veština rada u medijima zapravo veština funkcionisanja u grupi i ako se novinar tu ne snalazi, onda mnoge druge stvari ne idu kako treba. Onaj ko ne može da radi u timu, kakav god da je događaj, neće se dobro osećati u ovom poslu.

Timski rad potreban je na sebi svojstven način i u skupštinskom izveštavanju, na sportskim događajima većeg obima, i u mnogim, mnogim drugim situacijama. A na ulici, kada se istovremeno na više mesta okuplja velik broj ljudi, on je ključan. Principi timskog rada nisu posebno zabeleženi u priručnicima. Njegova suština je u dogovoru - ko šta radi za vreme javnog okupljanja. Trkač u ovoj ulozi preuzima deo posla brinući se pre svega da pokrije ono za šta je zadužen, a zatim i da uskoči tamo gde ostali nisu u mogućnosti.

Bitno je i održati vezu sa kolegama, a kasnije, po povratku u redakciju, dogovoriti se kojom tehnikom će biti izrađen izveštaj. U njegovu izradu ne treba umešati osećaj autorstva (sujete) jer svako doprinosi celini, a liderstvo treba prihvatiti samo kao praktičnu stvar koja vodi ka bržem, efikasnijem završetku posla. Sa ovakvom  vrstom dogovora, kada su uloge jasne, racionalno podeljene, teško može doći do problema. Naprotiv. Iskustvo uspešnog timskog rada u svakom novinaru održava i uvećava potrebu da sa kolegama komunicira na najbolji mogući način. I, ako ćemo još dalje u ovom zaključivanju, kolegijalnost sa težnjom ka prijateljstvu jeste jedna od stvari koja ljude vezuje za ovu profesiju, uprkos njenim nedostacima.

Napomena uz tekst:

Tekst o izveštavanju sa demonstracija preuzet je iz knjige "Političko izveštavanje u štampanim medijima i novinskim agencijama u Srbiji", koja izlazi u u martu 2005. godine, u izdanju kompanije Broad Mind, a autorke su Jasmina Lukač i Sanja Ćosić. Knjiga je namenjena početnicima u novinarskoj profesiji koji posle samo par meseci rada u redakciji ili manje budu poslati da prate najvažnije političke događaje u državi. Njih, kako objašnjavaju autorke, ne možemo shvatiti kao reportere u klasičnom smislu, i u knjizi ih žargonski nazivaju "trkačima", a to ime su im, u vreme burnog razvoja tržišta štampe i višepartizma u Srbiji 90-tih, dali vlasnici i urednici novina u nepresušnoj potrebi za ljudima koji će im brzo i efikasno obaviti posao.

U jednom od poglavlja nalaze se primeri izveštavanja, uzeti iz različitih novina ili agencija. To nisu primeri najboljeg izveštavanja i nisu dati u bilo kom vrednosnom smislu. Oni samo pokazuju šta je osnovni nivo profesionalnosti do kog su u proseku došli mediji u Srbiji. NetNovinar prenosi i taj deo.

Deo knjige koji objavljujemo redigovan je i opremljen za potrebe sajta NetNovinar.

Izveštavanje sa demonstracija – primeri:

»Glas«, 20.02.1997.

Najuporniji beogradski demonstrantni u četvrtak slave svoj jubilej

Pet meseci šetnji

Najistrajniji nastavili protest i kada je SZP odustao

BEOGRAD - Ovde dolazim zbog sebe i dolaziću koliko god mogu. Samo ovako osećam da nešto radim. Ništa se neće promeniti ako svi ljudi ne pokušaju nešto da učine.

Ovim rečima jedan beogradski šetač (složićete se - pomalo zaboravljeno a ne tako davno veoma popularno zanimanje) objašnjava razloge koji ga već 150 dana podstiču da svake večeri uzme pištaljku i prošeta centrom Beograda.

Dakle, ne slavi samo SPS u četvrtak svoj jubilej. Dvestotinjak Beograđana u četvrtak uveče će obeležiti 150. dan otkako su prvi put demonstrirali ulicama prestonice zahtevajući ostavku predsednika Miloševića i njegove vlasti.

- Uspećemo zato što smo pošteni ljudi, jer se ne bojimo nikoga, jer je vreme za promene. Slobodan više ne može da ostane, niti bilo ko od njegovih. Oni se sada kriju, ali neka... - rekao nam je takođe jedan od demonstranata.

Građanski protesti počeli su kao nastavak demonstracija koje je od 22. septembra prošle godine organizovao Savez za promene. Kad su stranke ovog opozicionog bloka, zbog slabog odziva, posle dugog premišljanja odlučile da od 18. decembra obustave protest, dvestotinjak građana nastavilo je da se okuplja kod spomenika Knezu Mihailu na Trgu Republike.

Njima se pridružio i jedan od konferansijea dotadašnjih protesta, Miloš Stojanović, diplomirani glumac. Svoju ulogu na protestu kratko objašnjava: "Slab sam na pluća, a dobar s megafonom".

On je uveren da iza 200 ljudi, koliko ih u proseku svakodnevno demonstrira, mogu da se dodaju još tri nule, koliko je po nekim anketama broj simpatizera najupornijih "šetača".

- Trenutno živimo u zemlji gde je autobuski prevoz, tamo i nazad, deset dinara, odnosno tri kilograma hleba. Znači ljudi bi mogli tri dana da jedu hleb i jaja i tu nema nikakve sentimentalnosti. Dakle, neko s Karaburme ili prigradskih naselja ne može da dođe jer ne može pešice da dođe i da se vrati - uveren je Stojanović.

- Ko izgubi nadu mrtav je čovek. Ovo je neodrživo, sve ima svoj kraj. Taj komunizam najveće je zlo koje je postojalo u svetu. Tome mora doći kraj - uverena je starica koja, kako kaže, nije preskočila nijedan dan ovog maratonskog bunta.

Iako je njegova stranka za sada odustala od ulice, Čedomir Jovanović, nekadašnji lider Studentskog protesta 96/97, a danas funkcioner DS, ističe da ga u partiji niko nije sprečavao da nastavi demonstracije i dodaje da ga je na ulicu izvela lična odgovornost pred ljudima koje je SZP pozvao na ulicu. Jovanović napominje da mali broj ljudi možda jeste argument za vlast: "Ali, nemaju oni razloga za zadovoljstvo na pozicijama na kojima su u ovom trenutku. Tražimo nešto što je prirodno, a prirodi se niko nije odupro pa neće ni Milošević.

Jovanović ne krije zadovoljstvo što se jubilej "šetača" poklapa s "poslednjim Kongresom SPS-a".

M. Teodorović

Antrfile1: Rekord za Ginisa

Beogradski demonstranti oborili su i Ginisov rekord u trajanju uličnih protesta. Naime, najduži građanski protest bio je u Karakasu i prestao je  126. dana.

Antrfile2: Brojke

"Kad bi svaki stanovnik Beograda svoje nezadovoljstvo postojećim stanjem iskazao priključujući se opštem protestu samo jedanput nedeljno, na protestu bi nas svakodnevno bilo 200.000", navodi se u jednom od pamfleta koji dele demonstranti. Još piše da ako bi svaki Beograđanin na ulicu izašao samo jednom mesečno dnevno bi demonstriralo 50.000 ljudi.

»Blic«, 15.12.1996.

Građanski protesti u Leskovcu nastavljeni i u utorak uveče

Demonstranti traže da se Novković pusti iz zatvora

Policija uhapsila aktivistu Milorada Mitića, inače mobilisanog rezervistu

Leskovac - Građanski protest je nastavljen i u utorak u 18 sati, i posle tri sata demonstriranja i sukoba sa policijom traje i dalje.

Sa prvom grupom demonstranata na Široku čaršiju, gde se održavaju mitinzi, došla je i policija, koja je uhapsila aktivistu Milorada Mitića, inače mobilisanog rezervistu, koga su demonstranti prvo oslobodili i izvukli iz policijskih kola, da bi Mitić ponovo bio uhapšen po pristizanju grupe specijalaca i odveden u MUP.

Razjarena masa se potom uputila ka zgradi MUP ali im je jak kordon policije preprečio put. Demonstranti traže da se iz zatvora pusti i Ivan Novković, koji je u utorak ujutro uhapšen, pa prekršajno osuđen na 30 dana zatvora, zbog organizovanja neprijavljenog skupa.

Oko 20 sati, kolona od pet-šest hiljada ljudi, posle verbalnih i duela sa policijom i pomalo gurkanja, načinila je "nalevo krug" i drugom ulicom se uputila ka zgradi SO i sedištu Okruga, uzvikujući parole "ubice", "lopovi"...

M. J.

Antrfile: Poslednja vest

Demonstrantni demolirali kuću Živojina Stefanovića

Leskovac - Pošto su demonstranti uzaludno, skoro dva sata pokušavali da dopru do zgrade SUP, oko 21 sat, kako saznajemo, uputili su se kilometar dalje do kuće načelnika Jablaničkog okruga i demolirali je.

Razvaljena je ograda, kamenicama polupani prozori, oštećena fasada. Za sada se ne zna kolika je šteta, niti da li je policija privela još nekog demonstranta.

»Glas«, 07.07.1999.

Ključaće letos Srbija

UŽICE - Budite spremni da ovo leto, budi toplije nego što je to gospod Bog odredio. Ključaće Srbija, ali će posle toga doći sloboda Srbiji - ovim rečima je Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke završio u utorak uveče govor pred više od 10.000 Užičana na mitingu Saveza za promene "Sad ili nikad".

Bio je ovo prvi Đinđićev istup posle dvomesečnog boravka u inostranstvu i Crnoj Gori.

- Odlazi, odlazi, odlazi - ječalo je glavnim užičkim trgom, na kome su bili pobornici Saveza za promene iz Užica, Čačka, Požege, Lučana, Kosjerića, Priboja, Nove Varoši...

- Ovde se radi o opstanku države i nacije. Naš minimalni zahtev jeste - on mora da ode. On mora da ode odmah, i to bez izbora. Ovaj naš protest mora prerasti u opštenarodni pokret. Sva zvona u svim crkvama u Srbiji moraju zazvoniti u isto vreme, kao znak da mu je vreme da ode. Svakog dana u svakom gradu, svi moramo izlaziti na ulice, ni jedan put u Srbiji ne sme biti prohodan. Moramo izaći na ulice i reći - Ne odlazimo dok ti ne odeš. Svakoga dana, u svakom gradu, budite spremni za to - poručio je Đinđić Užičanima, naglasivši da razvoj događaja u sledeća dva meseca vidi ovako:

- Cela Srbija mora biti u generalnoj neposlušnosti. On mora otići. Onda ćemo uz saglasnost patrijarha, formirati vladu stručnjaka da prezimimo, da uđemo u međunarodne organizacije. Šta će nam izbori, ako nam se narod smrzava. Naš naredni zadatak mora biti povratak svih Srba na Kosovo, a tek onda raspisivanje izbora.

Pre Đinđića, skup na Glavnom užičkom trgu, dupke punom, blagoslovio je otac Miljko Starčević.

- Da nam urodi plodom ovo sakupljanje i da nas Bog izbavi - poručio je otac Miljko Užičanima.

Pozdravljen, burnim klicanjem naroda i poklicima "Veljo, Veljo", Velimir Ilić, predsednik čačanske opštine je rekao:

- Oni hapse i proganjaju svakoga ko neće sa njima. Pojedince oni mogu hapsiti, ali Srbiju uhapsiti ne mogu. I milicija naša, i vojska, moraju biti uz narod. Kad oni odu, mi ćemo biti prava Srbija - poručio je Ilić.

Govorio je i Vuk Obradović, predsednik Socijaldemokratije, obećavši da "ako neće oni", "sami ćemo organizovati izbore, sa svojim kutijama i svojim ljudima".

- Ustani Srbijo, molim te ustani - završio je Obradović svoje obraćanje Užičanima, a za njim je dugo, ceo Trg klicao: "Ustani Srbijo, Ustani Srbijo".

- Ko posle njega - pitao je Goran Svilanović, predsednik GSS, a onda je odgovorio:

- Svako je bolji od najvećeg gubitnika u istoriji srpskog naroda - bolji je Novković iz Leskovca, jer je hrabar čovek, a on nije...

Z. Šaponjić

Antrfile1: Novinari

Užice je prosto vrvelo od televizijskih ekipa i kamera. U grad je stiglo najmanje 20 stranih TV ekipa koje su budno pratile i zabeležile svaki trenutak mitinga, a bilo je još dvadesetak izveštača stranih medija. Ovoliki broj novinara u Užicu poslednjih desetak godina nije zapamćen.

Antrfile2: Leci

U jednom trenutku iznad okupljenog naroda pojavila se bačena sa jedne od okolnih zgrada gomila letaka. Kad su pali na zemlju, narod je mogao pročitati da na njima piše: "Vaši mentori razorili su ovu zemlju i bombarduju ovaj narod".- Oni su razorili ovu zemlju i oni su krivi za sva razaranja - poručio je Užičanima Vladan Batić, predsednik Demohrišćanske stranke Srbije, držeći u ruci jedan od letaka.

“Novosti”, 08.02.2003.

Albanske demonstracije u Bujanovcu

Više od hiljadu Albanaca predvođenih predsednikom Partije demokratskog progresa i bivšim vođom takozvane Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, Jonuzom Muslijuom, okupilo se juče ispred zgrade opštine Bujanovac tražeći oslobađanje 11 sunarodnika koji su uhapšeni ujutro u akciji državnih snaga bezbednosti u čisto albanskim selima Končulj i Veliki Trnovac. Među njima je bio i sam Musliju, ali je potom oslobođen.

Broj ljudi ispred opštine se juče povećavao iz časa u čas. Okupljenima je Musliju naložio da se ne razilaze dok njihovi sunarodnici ne budu oslobođeni.

U akciji pripadnika žandarmerije, policije i Bezbednosno-informativne agencije u više kuća pronađeni su oružje, oprema i materijali koji se koriste u vojne svrhe.

Albanci iz sela Končulj istovremeno su blokirali put Bujanovac - Gnjilane. Tim povodom im je šef koordinacionog tela za jug Srbije, Nebojša Čović poručio da “nema razloga da se po ovakvom vremenu smrzavaju na putu”, a da će odluku o uhapšenima doneti pravosudni organi. Čović je takođe upozorio demonstrante da postoje načini i sredstva da se put deblokira.

Protesti Albanaca su počeli u selu Veliki Trnovac, kada su meštani vratili zastavu Republike Albanije na grob bivšeg komandanta takozvane Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, Ridvana Ćazimija, zvanog “kapetan Leši”. Tu zastavu su međutim, skinuli pripadnici žandarmerije i BIA.

Do zaključenja ovog izdanja demonstranti su i dalje relativno mirno protestovali uz ponavljanje zahteva da se oslobodi 11 njihovih sunarodnika.

U zgradi Skupštine opštine Bujanovac otpočeli su razgovori četvoročlane delegacije Albanaca iz Bujanovca sa Nebojšom Čovićem. U delegaciji su predsednik Opštine Nagip Arifi, predsednik odbora za ljudska prava Šaip Kamberi i odbornici u Skupštini opštine Musliju i Bajram Hasani.

Ulaz u zgradu opštine obezbeđivale su lokalna multietnička policija i žandarmerija. Uoči zaključenja ovog izdanja “Novosti” pet od 11 Albanaca pušteno je iz pritvora.

”Novosti” dodaju i izveštaj agencije Beta o hapšenju

Nije politika nego teror Bujanovac (Beta) – Dvanaest osoba je uhapšeno u policijskoj akciji u albanskim selima Veliki Trnovac i Končulj u opštini Bujanovac, tokom koje je zaplenjena veća količina oružja, izjavio je šef Koordinacionog tela za jug Srbije Nebojša Čović.Kod većine uhapšenih pronađeno je oružje i vojna oprema, rekao je Čović na konferenciji za novinare u Bujanovcu.

Šef Koordinacionog tela je najavio jedan dan dugotrajnu akciju, rekavši da preduzete mere neće trajati samo jedan dan, već dok se ne završi obračun sa “terorističkim bandama koje pokušavaju da vršljaju na prostoru Bujanovca i da predstavljaju vlast na ovim prostorima”.

Vođa zvanično rasformirane Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe Šefket Musliu je u bekstvu, kazao je on i objasnio da je Musliu 30. januara pretnjom pištoljem primorao pripadnike multietničke policije da uđu u jednu berbernicu, gde ih je grupa Albanaca tukla letvama.

Čović je potvrdio i da je bio priveden odbornik opštine Bujanovac i bivši politički lider OVPBM Jonuz Musliu, u čijoj su kući u Končulju pronađeni panciri, radio stanice i detektori.

Musliu je kasnije oslobođen i obratio se demonstrantima koji su se u znak protesta zbog policijske akcije okupili pred zgradom Skupštine opštine Bujanovac. U grad je došlo oko hiljadu Albanaca koji zahtevaju da svi uhapšeni budu pušteni na slobodu.

»Zbirni« izveštaj »Danasa« posle nasilnih demonstracija u Beogradu, 20.03.2004.

Otvorena pitanja o policijskoj reakciji na demonstracije u Beogradu

Sporna primena sile i odluka o broju policajaca

Beograd - Načelnik beogradskog SUP Milan Obradović rekao je u četvrtak da MUP prihvata odgovornost za paljenje beogradske džamije i da procene nisu ukazivale da do njenog paljenja može doći. Prema njegovim rečima nije adekvatno reagovano jer je jedini način da se zaustave huligani bio da se primeni veoma ozbiljna sila.

Ova ocena je, iako u senci nasilja na Kosmetu, na izvestan način juče postala tema dana. Pogotovo što je na istoj konferenciji za novinare savetnik ministra Jočića i vršilac dužnosti načelnika resora javne bezbednosti Miroslav Milošević zamolio novinare da ne idu u detalje u vezi s greškom MUP u proceni da neće doći do paljenja džamije iako je prethodno u Nišu već zapaljena.

Prema rečima ministra unutrašnjih poslova Srbije Dragana Jočića oko 200 do 250 demonstaranata - po oceni Obradovića oko 800 demonstanata - probilo je malobrojni policijski kordon, počelo da razbija stakla na jedinoj beogradskoj džamiji i zatim su prodrli u dvorište Bajrakli džamije.

Prema proceni prisutnih novinara bilo je oko 150 demonstranata, a policajaca između 30 i 40. Policajci su se povukli, pod naletom kamenica i znatno brojnijih huligana, od kojih je većina nosila obeležja beogradskih fudbalskih klubova. Navijači su tada počeli da demoliraju Bajrakli džamiju da bi je na kraju zapalili. Prvi nalet huligana policija je uspela da odbije i uspostavi kordon kojim je blokirala celu Jevremovu ulicu u kojoj se nalazi džamija. Međutim, demonstranti su se potom okupili u većem broju i uspeli da razbiju policijski kordon. Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije pokušao je da spreči demonstrante da nastave uništavanje beogradske džamije, ali su se oni oglušili o njegove molbe. Demonstranti su demolirali jednu prodavnicu u blizini i većinu automobila, u neposrednoj blizini džamije, a policijska vozila su i zapalili.

-Policija je reagovala kako je mogla... Naredio sam da se džamija zaštiti na svaki način osim oružjem, jer bi u tom slučaju sigurno bilo povređenih i žratava i nastala bi situacija koju bi bilo teško kontrolisati - rekao je kasnije Jočić u Vladi Srbije i dodao da će biti zatražena i "odgovornost zašto nisu preduzete sve mere" zaštite.Odgovarajući na pitanje da li će podneti ostavku zato što srpska policija nije uspela da zaštiti džamije od paljenja, a očekuje da međunarodna policija na Kosovu sačuva srpske crkve, Jočić je rekao: "To je najlakše i to je linija najmanjeg otpora".

Ministar Jočić je saopštio da su u Beogradu u noći između 17. i 18. marta povređena 33 policajca od kojih trojica teže, a načelnik Obradović da su ispred Bajrakli džamije povređena 24 policajca od kojih dvojica teže.Nešto kasnije iste večeri veći broj demonstranata, prema nekim procenama više od hiljadu, krenuo je od Vlade Srbije duž Ulice kneza Miloša ka Ambasadi SAD. Policajci, kojih je bilo više nego ispred džamije, su u više navrata ispaljivali patrone suzavca, tako da su se demonstranti razbežali.

Demonstranti su pokušali i iz Sarajevske ulice da nasrnu na Ambasadu, ali je policija odlučno postupila. Huligani su kamenjem razbili stakla na Ambasadi Hrvatske, koja se takođe nalazi u Knez Miloševoj ulici.

Odgovarajući na novinarska pitanja o policijskoj reakciji ispred beogradske džamije ministar Jočić je odgovorio da po njegovom naređenju policajci nisu smeli da pucaju, a da na drugi način nisu mogli da zaustave huligane. On je naveo da će se ipak preispitati odgovornost. Šef beogradske policije je odgovarajući na isto pitanje rekao da su procene bile da neće doći do paljenja džamije, a da je jedini način da se demonstranti zaustave bila "veoma ozbiljna sila".

Mnogi policajci koji su odmah na početku pokušali kordonom da zaustave demonstrante, u Knez Miloševoj ulici, bili su ljuti, jer su imali zabranu da upotrebe silu. Ministar Jočić je te večeri saopštio da je njegovo prvo naređenje bilo da se ne primenjuje sila prema demonstrantima. O stepenu primene sile evidentno je odlučivao ministar Jočić.

Ostaje pitanje ko je odlučivao o broju policajaca. O tome obično odlučuje nadležni starešina, a preksinoć je bio formiran policijski štab, tako da je to trebalo da bude u njegovoj nadležnosti, dok je primena policijske sile regulisana Pravilnikom o uslovima i načinima upotrebe sredstava prinude. Postavljaju se dva pitanja: da li bi ranija primena sile zaustavila demonstrante u nameri da spale Bajrakli džamiju i zašto ispred džamije nije bilo više policajaca.

R.D.

Antrfile1: Ukupno privedeno 198 osoba

U Informativnoj službi SUP Beograda nam je rečeno da je od 17. marta uveče privedeno 198 osoba od kojih je 30 pušteno, jer nije bilo osnova za prekršajno ili krivično gonjenje. Do 19. marta uhapšeno je 110 od kojih 90 punoletnih i 20 maloletnih lica. Tada je pušteno 30, jer nije bilo osnova, a protiv 32 su podnete krivične prijave. Od tih 34 u pritvoru je zadržana 21 osoba, dok je 11 u redovnom postupku. Protiv 38 osoba poveden je redovan prekršajni postupak, a za četiri osobe je raspisana potraga.

Antrfile2: Radovanović: Veliki klubovi stvaraju huligane

Ima dovoljno zakonskih osnova da se neko uhapsi kad viče "Ubi, ubi Šiptara", rekao je za Danas profesor Dobrivoje Radovanović, direktor Instituta za kriminološka i sociološka ispitivanja.

- Mislite da su se tu prvu noć slučajno skupili navijači, Ceca Ražnatović, Kristijan Golubović i političari Milorad Vučelić, Aleksandar Vulin. Kada se političari mešaju onda nije čudno da se čuju uzvici kao što je "Ubi, Ubi Šiptara". Pitanje je kako profesionalci u policiji i na vlasti ne znaju kakve su posledice jednog takvog skupa, koji dovodi do toga da se zapali džamija - kaže Radovanović.Na naše pitanje kako demonstrant postaje huligan Radovanović je odgovorio "kad postane navijač Crvene zvezde ili Partizana".

- Huligan se postaje kad postanete navijač Zvezde ili Partizana. Ti klubovi organizuju navijače, daju im novac, obezbeđuju im autobuse, vode ih na putovanja. Novac troše za alkohol i lake droge. Oni bi mogli i krivično da odgovaraju što maloletnike pretvaraju u huligane. Kada pogledate biografije vođa podzemlja, pa čak i šefova organizovanog kriminala u njima piše da su bili vođe navijača - objašnjava Dobrivoje Radovanović.

U primeru izveštaja iz sveta sporta nepredviđeni tok događaja dobija primat u odnosu na očekivanu utakmicu.

»Blic« 22. 11. 2004.

Simpatizeri Budućnosti i Zvezde izazvali haos na utakmici u Podgorici

U bolnici završilo dvadeset pet navijača

U meču koji je zbog tuče navijača počeo sa dva sata zakašnjenja Beograđani golovima Žigića, Pantelića i Krivokapića pobedili sa 3:1Crvena Zvezda je juče u Podgorici svladala Budućnost sa 3:1 ali je utakmica ostala u senci nereda koji su izazvali domaći navijači, zbog čega je utakmica posle intervencije policije počela sa dva sata zakašnjenja.

Kada su igrači oba tima, predvođeni sudijskom trojkom, izašli na teren nosivši veliki transparent na kojem je pisalo »Stop nasilju nad navijačima«, sa severne tribine gde su bili smešteni domaći navijači, poznati kao »Varvari«, na teren je uletelo mnoštvo baklji, ali i nekoliko suzavaca. Taj deo tribine je ekspresno ispražnjen, a zbog suzavca su i gledaoci sa »Zapada« morali da napuste stadion. Na teren je, u međuvremenu, utrčalo nekoliko navijača oba tima, gde je došlo do tuče, nakon čega je njih dvadesetak završilo u urgentnom centru u Podgorici. Sukob se potom nastavio na zapadnoj tribini, kada su domaći navijači prešli kod simpatizera crveno-belih. Od tog trenutka sve je podsećalo na »Maksimir« 1990. godine, kada je došlo do sukoba navijača zagrebačkog Dinama i Zvezde. Pripadnici policije su nakon izvesnog vremena uspeli da smire strasti »Varvara« i »Delija«, a u neredima su stradala i dva vozila Hitne pomoći.

Vođa navijača Budućnosti Darko Ivanović rekao je da pred utakmicu njegova navijačka grupa nije nameravala da baci suzavac i da postoji mogućnost da im je to podmetnuto. Utakmica je nastavljena pred oko 4000 navijača koji su ostali na stadionu »Pod Goricom«, a uzavrele strasti na tribinama su se najzad smirile. Zvezda je juče povela u 33. minutu, kada je najbolji akter meča Boško Janković, ubacio loptu u prazno za Nikolu Žigića, koji je izbivši sam ispred golmana pogodio mrežu – 1:0.

Od samog starta drugog dela, gol Budućnosti je visio u vazduhu, a crveno – beli su povećali prednost u 49. minutu, kada je posle šuta Žigića u prečku, Pantelić odbijenu loptu smestio u mrežu.

U 61. minutu Basta je pronašao Krivokapića, a ovaj pored statične odbrane domaćina udarcem sa desetak metara savladao nemoćnog Vujadinovića. Počasni pogodak za domaćina postigao je u finišu meča Burzanović iz penala. Prethodno je šut Maraša Marković na gol liniji zaustavio rukom, zbog čega mu je sudija Pejović pokazao put u svlačionicu.

P.D.

Antrfile: Kamenovan autobus sa fudbalerima Zvezde

Autobus sa fudbalerima Crvene Zvezde zaustavljen je pre utakmice na glavnom podgoričkom trgu od strane navijača Budućnosti (Varvara), koji su ga potom kamenovali. Tom prilikom polomljena su prednja i zadnja stakla na autobusu. Dežurni lekar Hitne pomoći Ana Ostojić rekla je da je lekarsku intervenciju posle akcije policije zatražilo 25 osoba zbog problema izazvanih udisanjem suzavca, kao i zbog povreda glave, ruke, šake. Od tog broja je 10 osoba prebačeno u Urgentni blok Kliničkog centra u Podgorici pošto je imalo teže povrede. Prema saopštenju Centra bezbednosti u Podgorici povređeno je samo četiri ili pet navijača dok među policajcima nije bilo ozleđenih.