Medijska opsednutost kriminalcima, objavljivanje njihovih romansiranih biografija i nekritičko prenošenje njihovih izjava i svedočenja, učinili su da javnim diskursom dominira dramaturgija krimi-romana. Ima jedna razlika, u krimi-romanima pravda ipak pobeđuje.

 

Luis Alvin Dej u knjizi "Etika i novinarstvo - primeri i kontroverze" (Medija centar, Beograd 2004) kaže da najveći deo medijskih sadržaja dovodi u pitanje društvene norme. Bez priče o kriminalu, nasilju, drogama i samoubistvima, na primer, i novine i zabava ostali bi bez dramatične vitalnosti. Bilo bi nerealno izbrisati sav kontroverzan sadržaj, čak i kad su efekti na publiku nepredvidivi.

 

Međutim.Cilj treba da bude osmišljavanje strategija koje će promovisati odgovorno postupanje prema antisocijalnom ponašanju u medijima i izbegavanje postupaka koji podstiču moralnu degeneraciju. Za novinare je etički imperativ da odgovorno prenesu vesti tako da ne podstiču niti ohrabruju dalji kriminal i nasilje. Taj autor tačno zapaža da pravda zahteva da novinari izveštavaju o neprijatnom ponašanju drugih, javnih i privatnih ličnosti na osnovu onoga što oni zaslužuju, a ne u cilju zadovoljavanja morbidne radoznalosti publike.

 

Upravo obrnuto se dešavalo u srpskom (a verovatno i celokupnom ex-jugoslovenskom) novinarstvu 90-ih godina devetnaestog veka, a senka takvog ponašanja je vidljiva i danas.

 

Medijske zvezde

 

Ljudi s one strane zakona postajali su medijske zvezde nešto zbog ratnih prilika, a nešto zbog sloma socijalnog sistema i sistema vrednosti u raspadajućoj SFRJ. Neki od njih su naprosto promovisani u nacionalne heroje (kao Arkan, ali on nije bio jedini, sledili su i drugi "žestoki momci" "heroji asfalta" očito povezanih s policijom i tadašnjim režimom, pa i oni (Beli, Giška) koji su bili uz tadašnju opoziciju.

 

Neki su naprosto propagirani zbog paramilitarne aktivnosti, koja je slavljena kao odbrana države, nacije i vere, a neki kao primer raskoši, moći, avanturizma i iskakanja iz kolotečine sivog života običnih. Na primer, Grebenarević, jedan od najmlađih "junaka" dokumentarnog filma o beogradskim kriminalcima "Vidimo se u čitulji" snimljenog po knjizi "Kriminal koji je izmenio Srbiju" Aleksandra Kneževića i Vojislava Tufegdžića, ovako to objašnjava: "Obični smrtnici to su, ovaj, normalni ljudi koji žive jednim normalnim životom. Mi ih zovemo obični smrtnici zato što, kažem, to što mi doživljavamo u jednom danu, oni ne dožive za ceo svoj život... Po meni, najviše mi se dopada i na neki način mi je uzorak (uzor, idol, prim. red.) to je Arkan. Postigao je zavidan nivo organizacije što je malo ko postigao u našoj zemlji, pogotovo što je to teško sa našim narodom."

 

Sudeći prema onome što kažu oni koji se bave tom problematikom, a to su pokazala i neka suđenja (na primer suđenje za ubistvo srpskog premijera Đinđića), deo tog sveta je bio pod zaštitom policije, imao legitimacije službi bezbednosti pa je najčešće verovatno otuda i dolazila inicijalna kapisla za njihovu medijsku promociju. Neki su nastupali kao paralelna sila. Na primer, Arkan je u javni život ušao kao vođa navijača "Crvene zvezde". Zabeležena je izjava tadašnjeg šefa srpske policije Radmila Bogdanovića u kojoj on tvrdi da je rekao Arkanu, kad se prvi put s njim sreo: "Slušaj, dečko, mi se sad prvi put uživo vidimo. O tebi sam mnogo čuo, ali zapamti: ja sam sad sekretar za unutrašnje poslove, ako se sukobiš sa organom, napadneš nas, ili ćemo te ubiti ili ćemo te uhapsiti! Neće niko moći da te spase!"

 

Medijski mit: Od Arkana do danas

 

Širene su priče o različitim tipovima da su "policijski likvidatori" i da su "pod zaštitom"; a u nekim tekstovima u dnevnoj štampi mnogi od njih su na uvijen način branjeni. Takva mitologija postoji još od incidenta iz oktobra 1983, kada je Željko Ražnatović Arkan teško ranio dva milicionara, koji su pokušali da ga uhapse ne znajući da je on pripadnik Službe bezbednosti i da je imao razloga da se plaši osvete kosovskih Albanaca (zbog "izvesnih radnji" u inostranstvu).

 

Sličan mit prati i druge likove kao što su Joca Amsterdam (uhapšen u Bugarskoj 2002) ili Voja Amerikanac i slični. Uhapšen na početku rata u Hrvatskoj, zatim oslobođen, Arkan je postao najozloglašeniji srpski komandant paravojnih formacija, van granica Srbije a u Srbiji su ga u medijima nazivali Komandant. Arkan je kasnije ubijen, možda u mafijaškom obračunu, mada sudski proces još nije okončan.

 

Ta vrsta mitologizacije je zapravo počela u srpskoj i tadašnjoj jugoslovenskoj štampi i pre Legije i pre Arkana, još u ono vreme ranih šesdesetih kada su počele romantizovani serijali o herojima beogradskog asfalta, o žestokim momcima, itd o Stevici Markoviću, telohranitelju Alena Delona, koji je nađen iskasapljen na jednom smetlištu i kada je tadašnja DB vodila krvav rat sa ekstremnom emigracijom.

 

U prvo vreme neke od likvidacija u inostranstvu su pripisivane emigrantskim obračunima, a kada  su počeli ratovi raspada, mnogi od kontroverznih tipova su se hvalili da su vršili likvidacije. Da li su time otkrivali državne tajne ili su prodavali priču koja je tu tajnu još više zakopavala ostalo je nejasno. Rezultat je da je medijima i javnim diskursom dominirala dramaturgija krimi-romana.

 

Nema razlika među novostvorenim državama u pogledu slavljenja kontroverznih tipova. Emigranti su se vratili i u više sredina i odigrali određene uloge, a medijski gledano, u prvi plan izbijaju slični tipovi sa sličnom legionarskom prošlošću (Arkan, Legija, Gotovina). Elem, jedan "krvavi zanat" je bio na ceni. Setite se filma «Dvanaest žigosanih»!S druge strane, i u mirnom periodu mediji bi teško odoleli da budu morbidno fascinirani biografijama koje liče na avanturistički roman: legija stranaca, bekstvo iz zatvora, tajne službe, špijunske likvidacije, ratni podvizi, a nekoliko pomenutih ključnih antiheroja ima baš takve biografije (Arkan, Legija, Gotovina). No, ova key study nije sad mesto da se izvode poređenja niti gradacije.

 

Sasvim nužno i logično rat se iz Hrvatske i Bosne prelio na beogradske ulice pa je među okrivljenima za ubistvo ili teško razbojništvo često bilo onih koji su imali prošlost na ratištu. Paralelno s tim prelilo se i cinično nipodaštavanje života. Kad su jednog od takvih okrivljenih pitali zašto je ubio dete, odgovorio je: ko ga jebe, trebalo je da bude u školi.

 

Mediji i publika postaju "ovisnici" od nasilja 

 

U medijskoj predstavi, a verovatno i u realnom životu ostajao je utisak da naprosto vlada zločin bez kazne i da se isplati. Pored ratnog nasilja,  šverc, krađe, pljačke, otmice, ubistva, osvete, odmazde punili su novinske stupce i činili publiku zavisnim od tog štiva. 

 

Žestoki momci sa ulice koji su se nekada zvali lopovi i kriminalci postali su idoli, uvaženi građani sa rezervisanim stolovima u najboljim restoranima, zakupljenim apartmanima u najboljim hotelima,  biznismeni sa telohraniteljima i vozačima luksuznih, često blindiranih automobila, i uvaženi gosti talk show programa.

 

Mnogi od tih likova postaju medijski heroji naprosto zato što je to "proizilazilo iz radnje" - s vremena na vreme dešavali su se talasi pomora "bosova" beogradskog podzemlja, (izginuće tzv. voždovačkog klana, obračun "zemunaca" i "surčinaca" itd) obračuni ili likvidacije u tom svetu.

 

U javnoj predstavi ti naveliko reklamirani žestoki momci postali su prototip snage, neustrašivosti, viteštva i rodoljublja i promoteri turbo-stila: zlatan lanac oko vrata kao oznaka položaja u hijerarhiji (kajla), vatreno oružje svake vrste, mobilni telefon, plavuša kao privezak i neizbežno, pored besnog sportskog auta i luksuzni terenac. Najveći džip vozio je prvi među najjačima Željko Ražnatović. Imao je čak i crveno-plava rotaciona svetla koja inače označavaju vozila pod pratnjom.

 

Darko Ašanin, na primer, bio je uvek okružen četom telohranitelja, a prilikom vožnje redovno su ga obezbeđivala bar dva automobila. On nije poput mnogih drugih ljudi slične reputacije (poput Arkana, na primer) iskoristio priliku da se aktivno uključi u rat koji je izbio tako reći na vrhuncu njegove slave i tako stekne oreol "srpskog Obilića". Zahvaljujući novoj generaciji medijski atraktivnijih "turbo dizel" revolveraša, bio bi možda sasvim zaboravljen da ga iznenadno hapšenje u Grčkoj nije ponovo dovelo u centar pažnje, koja je kasnije rasla sa njegovim oslobađanjem i kasnijom pogibijom.

 

Redovna tema krimi-rubrika u novinama bili su Kristijan, jedan od retkih preživelih iz dokumentarnog filma "Vidimo se u čitulji", uhapšen u Atini zbog razbojničkih krađa, ili  Branislav Grebenarević, koji je još kao tinejdžer bio hapšen i tuce sličnih.

 

Tri razloga za moralni pad

 

Moralna obaveza medija da ne podilaze zaraznoj znatiželji, da dajući kriminalcima reč ne opravdavaju kriminal već da žigošu kriminalno ponašanje u velikoj meri je ignorisana - prvo zbog moralnog sloma u koji je društvo zapalo, drugo zbog zova "divljeg kapitalizma", borbe medija za preživljavanje i magente privlačnosti formule gun and girl; treće, zbog sloma mehanizma društvene zaštite i paralize sudskog sistema.

 

Moćniji od države: Ljudi iz tog sveta su se osećali moćnijim od države i suda. Na primer, mediji su izveštavali kako je Nebojša Spasojević (18), zvani Spas izlazeći sa lisicama na rukama iz sudnice Beogradskog okružnog suda u pratnji zatvorskog čuvara, zastao ispred veća petorice, odnosno predsedavajućeg sudije koja mu je upravo izrekla presudu zbog teškog krivičnog dela razbojništva, i glasno izgovorio: "Ubiću te, kurvo! Najebala si! Jesi li ti uopšte svesna da ću te ubiti? Ti si već mrtva!" Prijatelji osuđenog, mladići i devojke koji su pratili suđenje, pridružili su se pretnjama i začas se stvorio nered. Stražari su brzo izveli Spasojevića i takođe osuđenog Dejana Čelara (21), a šezdesetak njihovih navijača je sudsko obezbeđenje na jedvite jade uspelo da udalji iz sudnice. Sudija je mirno izdiktirala u zapisnik "završne reči" Nebojše Spasojevića, ali to nije bilo sve: u hodniku suda publika je, u društvu Spasojevićevog advokata, nastavila da preti, tako da je pozvana milicija intervenisala i patrolnim kolima sudiju odvezla do kuće.

 

Kultura mafije: Neki autori konstatuju da je dominirala  "kultura mafije" i  "turbo folk" muzika. Pod terminom "turbo folk" se podrazumeva mešavina srpske tradicionalne muzike, elektronske pop muzike i oskudno obučenih žena, prepunih energije.Neprikosnovena kraljica turbo folka je Ceca, žena koja je sinonim za ovu muziku, sa dijamantima, krznom i oružjem. Na svadbi Arkana i Cece pucalo se kao za vreme ofanzive u Ardenima. Dobro su se prodavale video-kasete sa snimkom njenog venčanja iz 1995. godine sa Arkanom. Arkanovu udovicu Cecu policija je uhapsila za vreme obračuna sa organizovanim kriminalom koji je usledio posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića 2003. godine, navodno je pronađeno Arkanovo trofejno oružje, ali krivična prijava se odnosila na prodaju fudbalera! Nije bilo sudskog ishoda te prijave.

 

Naravno, turbo folk je širi socijalni fenomen i ne treba ga pojednostavljeno povezivati sa ratnim nasiljem, jer ta vrsta subkulture se lako uklapa i u mirnodopske sheme. Zabeležena je Cecina izjava: "Britni Spirs i Madona ovde nikada ne bi mogle da budu tako uspešne kao ja." Ona negira kritike po kojima je turbo folk bio zvuk Miloševićevog vremena, zvuk nacionalizma. "Ne znam o čemu govore. Ja ne pevam pesme o nacionalizmu. Pevam samo o ljubavi. A osim toga, Milošević je otišao pre četiri godine, a ja sam još uvek tu." 

 

Veza je indirektna i otprilike onakva kakva se mogla videti u Americi tridesetih u vreme depresije i prohibicije i "lakih para", ease money. Koncerti na kojima se on izvodi pune fudbalske stadione; prodaja kompakt diskova i video-kaseta sa turbo folkom premašuje prodaju kad je reč o drugim vrstama muzike. No na kraju, povezivanje "heroja asfalta" sa folkom bi zamaglilo njihov oslonac na državne strukture. Uostalo, izgleda da je tuda dolazio glavni imput da se mediji prema njima otvore.

 

„Slatka jeza“ i naivnost kritičara

 

I na onom delu scene koja je negovala kritički otklon, pokazala se izvesna sklonost ka tematskom eksploatisanju "niske crnih bisera", ka fenomenološkom osvetljavanju profila kriminalaca uz vrlo direktno naglašenu političku eksploataciju javnog nastupa kriminalaca, a uz veoma površno osvetljavanje socijalne pozadine i dubinskih uzroka društvene patologije. Iza svega se ipak videla i "slatka jeza" smrknutih moralizatora.

 

Kontroverzni tipovi nisu dospevali do javnosti samo preko tabloida, već često i preko ozbiljnih listova i nedeljnika, preko kritički nastrojenih medija.Stara kontroverza, da li direktno prikazivanje nasilja moralno mobiliše društvo, ili u ranjivom i destabilizovanom društvu indukuje oponašanje, još je aktuelna. U umetničkoj produkciji to je bio film "Do koske", o sukobu starih i novih "vitezova asfalta", s jednom brutalnom ekspresijom,  a u dokumentarnoj, film koji je došao posle knjige "Vidimo se u čitulji" koji sadrži autentične ispovesti kriminalaca, od kojih su neki poginuli, dok su film i knjiga završeni.

 

Taj dokumentarni film je kritika hvalila kao nešto u šta staju čitavi tomovi opservacija, kao nešto što više govori o ovom društvu nego svi primerci dnevnih novina i pametnih analiza, mada je on pokazivao onoliko koliko samo kriminalci svojim jezikom, mimikom, odećom i nakitom govore.  Angažovanost je bila "podrazumevajuća",  trebalo je da ispovesti govore same za sebe o intervjuisanima, a moralno opravdanje predstavljala je poruka da ti junaci završavaju u čitulji. Možda je to bilo previše naivno pozdravljeno novo otvaranje Pandorine kutije uz pretpostavku da slika sama govori.

 

Postoji anegdota da je jednog novinara nazvao neki tip koga je on nazvao kriminalcem, što se u novinama ne preporučuje, jer prebacivanje za nepresuđeni zločin je krivično delo. Novinar se zbunio, a onaj tip odbrusio: "Nisam ja za tebe (obični) kriminalac, ja sam najveći kriminalac u Beogradu." U to vreme TV emisija "Crni biseri" (na jednoj TV koju je kontrolisao tadašnji režim) je nudila formulu u kojoj kojoj se sa šibicarima razgovara isto kao sa profesorima univerziteta.

 

Srpski biznismeni su pribegavali merama zaštite, a i njihovo obezbeđenje bilo je u nekim slučajevima regrutovano iz istih redova odakle i obezbeđenje političara (bivši "žestoki" momci angažovani po preporuci). Jedan kritičar je zapisao da bi se u Beogradu 1997. Kventin Tarantino osećao kao kod kuće.

 

Mit o kriminalcima i demokratiji

 

Posle promena tzv. oktobarskih 2000, nova vlast je nasledila ogroman, neuredan i otuđeni aparat moći, opterećen hipotekom nerasvetljenih ubistava i zločina, ali je zapala u zamku da 5. oktobra prihvati usluge "žestokih". Starim kontroverzama biće dodata nova.

 

Rojile su se različite verzije o tome da li je Legija 5. oktobra u dogovoru s pokojnim premijerom Đinđićem stao na stranu naroda čime je izbegnuto krvoproliće ili je naprosto odglumio da je važan u trenutku kada ni jedna poluga bivšeg režima nije izvršavala komande.

 

Stvaranju i naduvavanju mita petooktobarskoj spasonosnoj ulozi kriminalaca koji su "stali na stranu naroda" pridružio se deo medija. Neke novine objavljivale su feljtone i intervjue u nastavcima na temu "kako sam spasao Srbiju i uklonio Slobodana Miloševića. Milorad Ulemek, Luković Legija Cema, koji se pridružio prevratu sa svojim ljudima iz Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti, dobio je veliki romantizovani publicitet. Gotovo do raspisivanja poternice za njim pod optužbom za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića on je bio junak medija, naročito tabloidnih.

 

Novine su romantizovale njegovu biografiju pišući kako je on posle neke pljačke pobegao u Francusku, kako je posle nekog slučaja kada je kao izbacivač usmrtio nekog čoveka otišao u Legiju stranaca, kako je otuda pobegao u Đžibuti, kako su ga Francuzi za njim raspisali poternicu, jer Francuzi ne vole da im se beži iz Legije stranaca, kako je on ipak uspeo nekako da pobegne, vrati se u Beograd i pristupi Arkanovoj gardi, kako u JSO kažu da im je on i otac i majka.

 

U prvom periodu posle oktobarskih promena u Srbiji 2000, Legija sarađuje s novim vlastima, angažovan je na jugu Srbije, gde je trajala produžena pobuna albanskih ekstremista, učestvovao je i u hapšenju Slobodana Miloševića. Relativno brzo su se pokazale nove kontroverze u odnosima nove vlasti i njega. Sa izvesnom morbidnom fascinacijom mediji su posle 5. oktobra opisivali skandale vezane za njegovo ime i  bahatost sa kojom su ljudi sa izvesnim legitimacijama i nedodirljivošću ratnih heroja, vezanom uz njihove nadimke, sa džipovima i pratnjom jačom od one koju ima predsednik Republike, špartali gradom maltretirajući ljude u kafićima i kafanama, o tome kako je Legija u Kuli zapalio poznatu diskoteku "Tvrđava" i tako vlasniku načinio štetu od milion maraka, a zatim pucao u kafiću pozorišta "Stupica".

 

Svojevremeno je, na primer, pisano kako je on navodno u klubu poznatog folk pevača Džeja Ramadanovskog naterao diskdžokeja da oprobaju "ruski rulet" koji se završio sa velikom rupom na staklu. U incidentu posle koga je penzionisan,  u restoranu pozorišta "Stupica", Luković je navodno razoružao policajce i vikao: "Ja sam Legija - ja sam bog!" Po penzionisanju, zabeležena je sledeća njegova izjava: "Više nisam u DB-u, već sam sada umetnička duša." U međuvremenu iz štampe je izašla Legijina beletristička knjiga. Ona je bila predmet polemičkih rasprava o moralnoj dopustivosti takvih izdavačkih poduhvata.

 

Kriminalistički scenariji zamjenjuju činjenice

 

Posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića Legija se skrivao godinu dana da bi se iznenada predao policiji u maju 2004. Luković je bio tražen i u međunarodnim okvirima i uspevao je više od godinu dana da izbegne najveću potragu u srpskoj istoriji tokom koje je uhapšeno 12.000 osumnjičenih. Međutim, on se neopažen približio svojoj kući u Beogradu i izjavio je policajcu, koji je stražario, da je svega sit i da želi da ide u zatvor. Bio je u pratnji telohranitelja.

 

Nije objavljeno da li je vođena istraga o tome gde se on skrivao i da li je imao pomagače. Odmah su u medijima oživele sve teorije o "pravim" razlozima za ubistvo Đinđića koje se kose sa zvaničnom verzijom i prikazuju ubijenog premijera u veoma lošem svetlu, kao povezanog sa organizovanim kriminalom. Deo srpske javnosti pitao je da li je iza kulisa moralo da dođe do nekakvog dogovora sa novim vlastima, ustoličenim posle izbora 2004, ili da li će on da da izjavu o tome ko je iz srpske političke elite njemu dao nalog da ubije Đinđića. Slučaj se odražavao i na tadašnju predsedničku kampanju u kojoj je Legijina predaja pala.

 

Sudski hroničari izveštavaju da Legija u dosadašnjem toku procesa nije rekao ništa spektakularno, ali je priča o Legiji postala nova parabola o istoriji Srbije u poslednjih 15 godina koja govori o tome kako su se rat, zločini i politika bivšeg režima stopili i proizveli novu klasu kleptokrata koji su bili istovremeno gangsteri, ratni zločinci i predstavnici državne vlasti i kako ta morbidna drama nije završena. Mit je bio možda sličan Arkanovom, ali je u novom mituu bilo više dramaturških kontroverzi, više slojeva i "više radnje", a možda manje show-biz egzaltacije od one koja je svojevremeno pratila Arkana.

 

U prvoj reakciji posle ubistva premijera bilo je tvrdnji iz tadašnje vlade da su mediji pripremili ubistvo, a neki mediji su zabranjeni. Jedno istraživanje "Ebart dokumentacije" iz Beograda pokazalo je da teza o učešću štampe u pripremi ubistva premijera u osnovi nije tačna. Kasnije je održana serija rasprava o tabloidizaciji medijske scene u Srbiji, ali to nije imalo nekih rezultata. I vrlo iskusni novinari priznaju u ustraživanju "Etika i novinarstvo", da je teško snaći se i ostati čistih ruku: "Čume hoće da da intervju", "progovorio Đura Mutavi" - defiluju svedoci ubistva premijera, isplivavaju tajni stenogrami, identifikovani zaštićeni svedoci, obelodanjeni lekarski nalazi, objavljeni pikantni delovi stenograma sa saslušanja...

 

Uobičajene crte zabrane se prelaze na obe strane i u povlađivanju okrivljenima i u njihovoj medijskoj osudi pre suda - pravilnik mreže NBC, na primer, zabranjuje da se krivični dosijei koriste u programu.

 

Godinu dana posle toga u talasima se ponavlja sličan fenomen. Sada i ljudi iz prethodne hijerarhije vlasti pred svedočenja pred sudom počinju da govore svoje verzije iznoseći pikantne detalje. Opet isplivavaju papiri iz istrage i iz nepoznatih izvora koji dezavuišu te svedoke. 

 

U tome je u proleće 2005. prednjačio tabloid «Balkan», mada su se poverljivi materijali iz istrage, stenogrami iz izjava, ili transkripti prisluškivanih razgovora čiju je autentičnost teško proveriti, pojavljivali sporadično u više listova i publikacija (Telegraf, Vreme, NIN).

 

Ta praksa nije nova. Pre ubistva premijera isplivavali su razni papiri i različite ispovesti. Ljubiša Buha, koji je postao građevinski preduzetnik, koji dobija radove da asfaltira autoput koji finansira vlada, krajem januara 2003. godine, tj. dva meseca pre atentata na Đinđića, ponudio se u pozivu, inače kritički nastojenoj stanici, radiju B92 da pruži informacije o mafijaškoj sceni: „Srbija će videti dokaze", obećao je on u jednom novinskom intervjuu. Buha je to uradio navodno zato što su njegove građevniske mašine odletele u vazduh, što je možda učinila zemunska konkurencija, a njegova ogorčena supruga Ljiljana iz ljubomore navodno prešla u rivalski klan. Pisma Ljiljane Buhe publikovana su nedeljama u beogradskim tabloidima Nacional i Identitet, a prenošena su i u drugim. Mafijaški obračun s političkim implikacijama preneo se na teren političke propagande. Buha se preobrazio u saradnika vlade, a kasnije i Specijalnog suda za organizovani kriminal u Beogradu, pred kojim se sudi zbog tog zločina trinaestorici članova mafijaške grupe poznate pod imenom "zemunski klan" i njihovim saradnicima iz redova policije.

 

Iznevereno istraživačko novinarstvo

 

Kako novinari reaguju na poplavu te ispovedne insajderske proze? U istraživanju "Etika i novinarstvo", Medija centar 2004, zapažaju se dve krajnosti - kršenje prezumpcije nevinosti (zbog senzacionalizma i neznanja) i nekritičko prenošenje izjava ljudi pod optužbom. Jedno drugo istraživanje Medija centra (O kleveti i uvredi 2004) ukazuje i na veliki broj slučajeva kršenja tajnosti sudskih ili službenih spisa.

 

"To kreće odozgo, od države, pa na dalje. Država i policija objavljuju što ne bi smele i ti se nađeš pred izborom: kad dobiješ informaciju koju su svi dobili i koja je apsolutno nelegalna, imaš mogućnost da izigravaš legalistu i da to sutra osetiš na tiražu ili ćeš, kao svi drugi, da objaviš. Naravno, svi se odluče da objave." (Novinar, 10 godina staža, nedeljnik)

 

Jedna baterija pitanja u tom istraživanju glasila je: "Da li su u vašem mediju citirani memoari ili ispovest nekog kriminalca? Smatrate li da je to popravilo sliku o njemu? Da li je u tom sadržaju bilo nekih političkih implikacija (pominjanja političara, državnih institucija itd.)? Znate li da li je u nekom drugom mediju bilo takvih slučajeva?"

 

Odgovori govore o nekoj vrsti nelagode, uz poistovećivanje insajderkih intervjua sa istraživačkim novinarstvom koje bi valjda trebalo da bude usmereno na osvetljavanje uzroka:

 

"Činjenica je i to da vi ne možete da otvorite kriminal na osnovu analitike kriminala ili onog što će neki sudija ili profesor, stručnjak, da kaže, kriminal mora da se hvata iznutra, a jedini način da to uradite jeste da nađete ovakve varijante, preko svedoka-saradnika, ali i pokajnika iz bilo kog njegovog motiva. Suština je da dobijete "humanističku dimenziju", ma koliko to nategnuto zvučalo, da dobijete izvor koji će da posvedoči koliko je to opasno. Znači, to se može samo preko tih ljudi i u toj pokajničkoj dimenziji. U suprotnom to može da bude propaganda kriminala, enklava za kriminal. To su ona pisma Legije i Čumeta, iako su tržišna, ali nisu imala ovu drugu dimenziju, pokajnički sindrom i poznavanje efekata iznutra. Zato smo od toga bili odustali. Sećam se i iskaza Đure Mutavog, optuženog za ubistvo Đinđića, on je bio na liniji zvanične optužbe, znači sve ono što je policija tvrdila, pa je bio Đorđe Krsmanović, a onda je došao Šešelj koji je obrnuo stvari, znači isto iskaz dat u istrazi, isto kršenje, i on kaže - pa šta ako je Đinđić ubijen, on je ionako muvao sa kriminalcima. I sad to dobija potpuno drugo značenje. Iz toga ja ne mogu da zaključim da li je to posve slučajno ili je neko namerno pustio 2-3 svedočenja koja idu u prilog zvaničnoj optužbi, a onda iz kontre pustio ovaj (drugi). I tu su veći politički obračuni neizbežni. Tako ispada da je suđenje Đinđićevim ubicama počelo pre stvarnog suđenja, a praktično se pretvorilo u proces žrtvi za koju je rečeno 'pa šta, on je sam nastradao...'. Mi imamo permanentnu produkciju afera, krene jedna, ne završi se, krene druga i aferama nema kraja. I onda građani kažu 'Ma, ko?! Svi su oni isti.? A to je najpogubnije za srpsku politiku." (Urednik, 34 godine staža, nedeljnik)

 

"Mi uopšte nismo čitali Čumetova pisma. I nama se on javljao. Javljao se svima, isto kao ni Legijino pismo. Mi smo to puštali samo u formi informacije i one delove koji imaju karakteristiku informacije. Nismo ga objavili jer je to Čume. Ja bih lično i nekim političarima zabranila da se obraćaju, a kamoli kriminalcima. Kriminalci iskaze mogu da daju na sudu. I to da su kriminalci mogu da budu paušalne priče, ali to nisu priče za medije. Zašto bih ja puštala nekog tamo Čumeta koji kaže nisam ja ovo ili ono. Zašto? Koja je svrha ili interes naroda, čiji je to interes osim njegov lični? To je samopromocija, a to se onda zove iznajmljen termin i to košta. Sve može, ali onda to piše iznajmljen termin, pa se zna da je on platio televiziji. Ali u informativnoj emisiji?! Ja mislim da je to nedopustivo." (Novinarka, deset godina, privatna TV)

 

"U mom mediju nisu, a što se tiče drugih, znam i za plaćene intervjue. Jedan privatni medij je jednom objavio intervju sa Dušanom Spasojevićem u kome je on prikazan kao Majka Tereza. To je bilo 2001. godine, kad je pušten iz zatvora. To nije popravilo sliku o njemu, ali je pokvarilo sliku o mediju." (Urednik, 14 godina staža, agencija)

 

"Uopšte mislim da je naša opsednutost kriminalom ne mogu da kažem preko normalne, jer svuda je to tako, i u žutoj štampi u Engleskoj, ali mislim da je to kod nas mnogo gore zato što se nismo izlečili od nekog endemskog zla koje je ovde tako dugo bilo. Treba neki sasvim drugačiji filter i zato je meni odvratno, nepodnošljivo i užasno vreme bilo kada smo se svi bavili time da li je Čumetova žena oteta ili je sama otišla kod ovoga i da li je ona zaista to pisala i ko je kome šta podmetnuo. Prvo, to je podmetanje tema, drugo, to je davanje prostora ljudima koji su evidentni kriminalci. Ne bih volela da govorim o stvarima koje ne znam pouzdano, ali me ne bi čudilo da neke od tih polukriminogenih grupa pod svojom paskom drže svoje medije i da ih drže kao neki svoj instrument.“ (Urednica, 26 godina staža, nedeljnik)

 

"Jesu i to još početkom '90-ih, a kod nas još uvek ima sprege između politike i podzemlja i o tome treba pisati, samo je problem naći sredinu. To sada i te kako diže tiraž, mislim, ako je to masovna pojava, a kod nas jeste, onda ne treba izbegavati da se o tome piše, odnosno masovnost te pojave opravdava njenu zastupljenost u medijima. Verovatno bi i Njujork Tajms objavio intervju sa Bin Ladenom..." (Novinar, 10 godina staža, dnevne novine)

 

Etika postaje žrtva tržišta i neznanja

 

Nesumnjivo, profil kontroverznih tipova ili kriminalaca visokog ranga jeste javna stvar kojom se mediji moraju baviti. Ostaje utisak da ovde nema uobičajene posvećenosti novinara objektivnosti i neutralnosti jer većina štiva je objavljena s naglašenom tendecijom ili u funkciji politizacije pojedinih slučajeva ili u funkciji podilaženja radoznalosti, radi tiražnog uspeha. Strože rečeno, u najvećem broju slučajeva dostupnost javnih medija za sporne ličnosti jeste podilaženje radoznalosti, ali da li ta radoznalost znači moralnu korumpiranost? Očito, kako bi rekao pomenuti Alvin Dej, etičke smernice postaju žrtva pritiska konkurencije i lošeg upravljanja postraumatskom kriznom situacijom.

 

Tačno je da bi bez priče o kriminalu i nasilju, novine i zabava ostali bez dramatične vitalnosti, ali ipak reporteri su sluge javnosti, pa dakle moraju polaziti od društveno verifikovanih moralnih načela i moraju ih zastupati, pa dakle moraju biti pažljivi u tome kakav utisak prenose, kakav uticaj vrše, a ne samo kakve činjenice prenose.

 

Ostaje pitanje u čemu se sva ta medijska opsednutost ljudima naoružanim i opasnim, razlikuje od dramaturgije krimi romana (nekada se to zvalo šund)? Pa, u krimi romanu pravda na kraju ipak pobeđuje.