Članica tima istraživačke emisije „Insajder“ beogradske TV B92 piše o istraživanju najveće tajne Miloševićevog režima – sistemu pljačke sopstvenih građana. Za serijal „Državna pljačka države“, tročlani tim je za šest meseci istražio više od 50.000 dokumenata, razgovarao sa više od stotinu sagovornika i dokumentovao iznošenje više od 2,5 državnih milijardi tadašnjih nemačkih maraka iz zemlje pod sankcijama.

Obično se najpre iz hodnika čuje brzi hod na štiklama, zatim se vrata otvore dosta bučno, Brankica (Stanković, autorka emisije “Insajder”, prim.red.) uđe, baci papire i facikle na sto, sedne za kompjuter. Ako nije pitala: “Šta ima,” to najčešće znači da odmah počinjemo da radimo. Tog dana u proleće 2006. rekla je: “Imamo hit”. Tako je počela jedna velika priča.

Nije prošlo ni dva minuta od Brankicine izjave, a Miša (Čvorović, producent emisije, treći član tima “Insajdera”, prim. red.) je u Google ukucao “Kipar novac Milošević”.

Dok je izlistavao i otvarao prvih nekoliko web stranica koje se bave ovom temom, dodao je: “Imaćemo problem sa snimcima koji treba da pokriju priču”. Tako je nastala ideja za istraživanje o “kiparskim parama”.

Samo istraživanje je počelo tek na jesen iste godine. Tim „Insajdera“ aktivno je istraživao temu šest meseci pre nego što je emitovao serijal emisija nakon kojeg je Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal uhapsilo bivšeg direktora carine Mihalja Kertesa zbog nelegalnog preusmeravanja carinskog novca na Kipar.

Mehanizam pljačke

Uprošćeno rečeno, režim Slobodana Miloševića konstruisao je na prvi pogled jednostavan, ali zapravo vrlo složen mehanizam izbegavanja strogo sprovođenih sankcija UN.

Platni promet sa inostranstvom nije mogao da se obavlja, sva državna sredstva u inostranstvu bila su blokirana. Kako bi nabavljali repromaterijale za neka preduzeća koja su ipak radila, lekove koji su nedostajali, ali i oružje za ratove u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, Milošević i njegovi bliski saradnici su državni novac, pre svega od carinskih dažbina, ali i novac iz drugih, takođe ilegalnih izvora, izuzimali iz finansijskog sistema i u kešu (bukvalno, u koferima i vrećama) iznosili na Kipar.

Zašto baš tamo? Zato što kiparski zakoni omogućavaju osnivanje offshore preduzeća tako da identitet osnivača ostane tajna. Dakle, ako donesete novac u kešu, niko vas ne pita odakle vam. Zatim ga uplatite na račun firme za koju niko ne pita čija je. Tako možete da poslujete po svetu, a da ostanete „nevidljivi“ onima koji sprovode sankcije UN.

Šta je tu nelegalno? Pre svega, nelegalno je preusmeravanje carinskog novca u inostranstvo. On pripada građanima i budžetu, i tako se izgubila svaka kontrola nad načinom trošenja tih para. Građani nisu imali pojma da se ogroman novac sa carine troši bez njihovog znanja, a kamo li na šta se troši.

Jednom kada bi taj novac izmakao kontroli državnih institucija i promigoljio se u nekontrolisani pravni vakuum offshore poslovanja, ljudi koji su učestvovali u poslovima nabavki svega što je državnom vrhu SR Jugoslavije bilo potrebno „ugrađivali“ su se putem provizija u pare građana SR Jugoslavije i postajali bogati preko noći. Ukupno, novac iznesen za hiljade različitih poslova, prema procenama ekonomista koji su o problemu pisali, merio se milijardama tadašnjih nemačkih maraka.

O tajnom iznošenju državnog novca na Kipar građani Srbije znali su vrlo malo, a saznanja su bila prilično površna. Ova finansijska konstrukcija režima Slobodana Miloševića, za vreme njegove vlasti bila je dobro čuvana tajna.

Nakon rušenja režima, u nekoliko navrata novinari su iznosili u javnost pojedinačne dokumente koji su upućivali na individualne nelegalne transakcije, ali sami za sebe, oni su dokazivali samo postojanje incidenata. Čitav mehanizam, finansijske razmere ukupnog iznosa brojnih poslova obavljenih na ovaj način i imena osoba koje su se obogatile, ostajali su nedokazana teorija. Razlog za to leži i u činjenici da su tim novcem svoju moć stekli i mnogi ljudi koji danas njime direktno i veoma snažno utiču na poslovni, politički i medijski život Srbije. Svoj uticaj koriste i za sprečavanje „kopanja“ po poreklu svog novca.

Uprkos razmerama i složenosti mehanizma pljačke građana, u leto 2006. odlučili smo da istražimo čitav fenomen „kiparskog novca“.

Brankica je tražila da priču pre svega u potpunosti očistimo od bilo kakve politike i da pronađemo nesumnjive činjenice na koje ćemo u narednih nekoliko meseci morati da se oslonimo i na osnovu kojih ćemo se dalje kretati u istraživanju. Nije bilo teško odlučiti se da su jedine činjenice vredne razmatranja, u stvari, one iz izveštaja norveškog finansijskog istražitelja Mortena Torkildsena, koji je za potrebe Haškog tribunala pratio puteve novca koji je iznošen iz Srbije kako bi utvrdio da li je Milošević plaćao ratove u okruženju. Dotadašnji novinski izveštaji, naime, kao drugi mogući izvor, bili su površni, bavili se nagađanjima, sadržavali su malo dokaza i bili su, po našoj oceni, politizovani.

Sinopsis istraživačke teme

“Pa ovo je za Pulitzera”, bila je prva reakcija glavnih urednika TV B92 kada smo im početkom jula kao predlog za sledeću sezonu poslali prvi “sinopsis istraživačke teme”. Smatrali smo da je sinopsis najbolji način da se uredništvu objasni kako će priča za nekoliko meseci izgledati i šta hoćemo da postignemo. Koristili smo formular sinopsisa koji predlaže NetNovinar trening centar Mediacentra Sarajevo, i koji se koristi u njihovoj školi istraživačkog novinarstva čija sam polaznica bila.

Formular na prvi pogled izgleda zastrašujuće, jer treba odgovoriti na više od 50 pitanja o istraživanju koje tek treba da sprovedete. Najpre, šta je tvoja priča, zašto je važna, kako ćeš je ispričati, pa koga ćeš kontaktirati, ko su ti prijatelji, a ko su neprijatelji, koje izvore imaš i kako ćeš isplanirati svoje vreme... Znali smo da ćemo istraživati zato što smo verovali da postoje izvori i da možemo da dopremo do dokumentacije. Ali, istraživanje je bilo ogromno i vrlo složeno.

Sinopsis je bio potreban i iz mnogo drugih razloga. Kada počnete da radite sa razvijenim sinopsisom, urednicima možete vrlo precizno predstaviti sve elemente posla, dok vam istovremeno ovaj prilično naporan prvi zadatak kasnije često predstavlja neophodnu tačku oslonca pri radu. Sinopsis je tokom višemesečnog i komplikovanog rada koristan jer daje smernice, tera vas da se dobro organizujete i da priču stalno proveravate, odbacujete nebitne informacije i tragate za onim ključnim, ispravljate greške, pa čak i da spremate prava pitanja za intervjue, stalno težeći da iz teme izvučete maksimum.

Dilema naših urednika na televiziji je bila - koliko sagovornika će pristati da govori. Svi smo znali da će produkcija serijala biti prilično skupa za srpsku televiziju, ali i da je tema više nego bitna za javnost, pa je jedini uslov da krenemo u istraživanje bila potvrda da ćemo pred kamerama imati tri ključna sagovornika.

To su bili nekadašnja direktorka Beogradske banke Borka Vučić, koja je osmislila ceo mehanizam, današnji predsednika Kipra Tasos Papadopulos, koji je tokom 90-tih kao advokat otvarao srpske firme na ostrvu, i bivšei, post-režimski guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić (u vreme rada na serijalu bio je Ministar finansija u Vladi Srbije). Dinkić se najviše bavio ovom temom, najviše obećavao građanima povrat preostalog novca sa Kipra i oko njega se plelo najviše kontroverzi u vezi sa činjenicom da novac nikada nije pronađen. Mislili smo da nam neće biti problem da ih imamo pred kamerama.

Kada je istraživanje konačno i počelo, nakon selekcije poznatih izvora koje smo smatrali relevantnim, u stvari nismo imali ništa osim spiska od 50 potencijalnih sagovornika i izveštaja Mortena Tolkidstena.

Taj je spisak sagovornika, međutim, stalno rastao kako su se u dokumentima i svedočanstvima drugih sagovornika pojavljivala nova imena. Više od dva meseca razgovarali smo sa ljudima koji su na bilo koji način imali veze sa kiparskim parama. Svako od nas troje ima svoje izvore, sve je trebalo proveriti. Zatim, mnogo toga su znali i u policiji. Mnogi političari su se bavili ovom temom, ili su i sami bili bliski centrima odlučivanja u vreme Miloševića.

Pravno gledano, na početku ne znate ni koji su to zakoni kršeni, a ekonomsku logiku cele priče tek je trebalo objasniti javnosti. Neki mehanizmi ni nama nisu bili jasni.

Praktično, od svakog sagovnika svako od nas morao je da dobije pomoć u pojašnjenju mehanizma iznošenja i korišćenja državnog novca, a od svakoga smo tražili i da nas uputi na nove izvore. Svi su oni na početku bili saradnici koji otvaraju novi deo priče.

Počelo je i čitanje desetina zakona, što srpskih, što kiparskih, bilo je bitno pronaći sve rezolucije UN o sankcijama, kao i propise o pranju novca koji se primenjuju u Evropskoj Uniji i svetu.

Malo po malo, ma koliko sporo i mukotrpno, klupko je počelo da se razmotava.

Imena i dokazi

Novac građana Srbije, ispostavilo se, polagan je na nekoliko navodno privatnih, a zapravo državnih offshore preduzeća. Njihove prave vlasnike bilo je teško otkriti jer se kao predstavnici firmi pojavljuju kiparski advokati. Ta preduzeća su preuzela ulogu banaka, a sredstvima su, prema nalozima iz Beograda, upravljali radnici Beogradske banke na Kipru.

Ova banka bila je pod kontrolom Miloševićeve prve bankarke Borke Vučić, a funkcionisala je u kiparskoj offshore zoni već od kraja 80-tih. Nekoliko bankara koji su prethodnih godina radili na Kipru dobro su poznavali posao, propise, a imali su i dobre veze u kiparskim advokatskim krugovima. Borka Vučić je kao vlasnice ovih preduzeća upisala nekoliko žena koje izgleda, kako su kasnije svedočile, nisu ni znale da su vlasnice, pa se tako nisu ni mešale u posao.

Tako je stvoren paravan iza kojeg će se državnom novcu brzo po ulasku na Kipar izgubiti trag.

Režim je koristio taj novac i da se održava na vlasti, krpeći „rupe“ nastale pre uvođenja sankcija UN besomučnim trošenjem državnih para na ratne poduhvate i propagandu, ali i sopstveno brzo bogaćenje.

Istovremeno, mehanizam iznošenja novca bio je idealan put da privrednici bliski režimu kupuju robu široke potrošnje i da je po višestruko većim cenama prodaju u zemlji pod sankcijama, ali i da devize do kojih su došli različitim privilegijama polože na račune u inostranstvu.

“Kiparski poslovi” postali su privilegija koja se režimu i njegovim eksponentima plaćala skupo. Novcem, odanošću, procentima od poslova… Čitav posao bio je toliko isplativ ljudima bliskim režimu da se sumnja da je iz države nestalo više milijardi dolara.

Na Kipar nije iznošen samo novac sa carine. Sumnja se da je rekordna inflacija koja je gotovo uništila državu podsticana, a možda i veštački izazvana od strane same države. Po toj teoriji, ovo je učinjeno da bi stanovništvo, da bi preživelo, trošilo svoje devizne rezerve kod organizovanih uličnih dilera, čiji su šefovi, koji su radili za režim ili sa režimom, ovaj istinski ogroman i potpuno nelegalano stečen novac, isisan iz populacije, iznosili na Kipar i dalje poslovali s njim. Tamo je verovatno odlazio i deo novca od šverca cigaretama, kojim su se takođe na račun države bogatili ljudi koji su radili sa dozvolom režima.

Prva, gruba računica govorila je da je od 1992. do 2000. iz zemlje izneto 11 milijardi američkih dolara, da je potrošeno oko 7 milijardi i da je nepoznato šta se desilo sa preostale 4 milijarde. Ove tvrdnje izneli su državni službenici koji su pokušavali da nađu bar deo novca posle demokratskih promena u Srbiji.

„Insajder“ je preko dokumenata do kojih smo došli tokom istraživanja uspeo da dokaže iznošenje više od 2,5 milijarde tadašnjih nemačkih maraka, ali to je samo jedan deo dokumentacije koja se odnosi uglavnom na novac sa carine. Dokazi su u nekim slučajevima i spaljivani, pa i kradeni 2000. godine, u vreme demokratskog prevrata.

Ne zna se kolike su istinske razmere „državne pljačke naroda“, ali je izvesno da mogu biti samo veće. Verovatno mnogo, mnogo veće.

Prvo među obećanjima demokratske koalicije pred rušenje režima Slobodana Miloševića, kao i prvo obećanje koje su po dolasku na vlast ponovili njeni predstavnici, bilo je da će te četiri milijarde preostalog novca vratiti u zemlju. U potragu za njime išle su u više navrata desetine državnih službenika.

Novac, međutim, ni posle 7 godina nije pronađen. Niko nikada nije izašao pred građane da zaista objasni kako je to moguće. Sve se završilo na nemuštim saopštenjima, osnivanjima komisija, predaji materijala MUP-u, sve to bez ikakvih konkretnih rezultata - bilo optužnica, bilo vraćenog novca.

Ključni sagovornici

Zvali smo odmah Borku Vučić. Bilo je neophodno nekoliko poziva, pa potom nekoliko sastanaka da bi Miloševićeva bankarka pristala da govori. Poricala je da je ona, kao bankar, učinila bilo šta nelegalno. Banku poreklo novca ne interesuje, ona samo radi s klijentima, tvrdila je. Njeno prisustvo u serijalu bilo je neobično važno jer je ona osmislila principe mehanizma i bila mozak cele operacije.

Što se tiče Mlađana Dinkića, Brankica to nikada zapravo nije priznala, ali činilo se da ga je zvala bar pet puta dnevno tokom više od dva meseca i mnogo puta s njim razgovarala u pokušaju da dogovore intervju. Stvar je otišla dotle da su njegovi bliski saradnici pitali da li ćemo slučajno doći na Glavni odbor stranke i pokušati da ga „presretnemo“ tamo gde će se sigurno pojaviti. Odgovor je bio da posle više od sto poziva na koje nije odgovorio to ne dolazi u obzir i da će morati sam da se javi.

Javio se i pristao da da intervju nakon tri meseca upornog objašnjavanja zašto je bitno da detaljno govori o toj temi pred kamerama.

Kiprani su bili potpuno druga priča. Miša, koji je sa njima nastojao da ugovori saradnju, i sam je bio iznenađen kad su mu zakazali sastanak u kancelariji Tasosa Papadopulosa, pošto je njegov tim do tada izbegavao da da pristanak na intervju.

Miša je duže od mesec dana bio u neprestanom kontaktu sa velikim brojem Kiprana koji su imali bilo kakva saznanja o srpskim parama. Malo njih je pristalo na intervju od prve, a ugovaranje TV intervja s predstavnikom advokatske kancelarije Tasosa Papadopulosa bilo je više nego komplikovano. Pregovori između „Insajdera“ i ove advokatske kancelarije znali su da budu i igra gluvih telefona.

Papadopulos je danas predsednik Kipra koji je za kiparski list „Polis“ izjavio da je, kao advokat, „imao nalog od Miloševića“ da pronađe način za zaobilaženje sankcija UN, iako su one i na Kipru bile zakon.

Najbliži saradnik Papadopulosa, gospodin Pambos Joanides, koji je potpisivao najveći broj dokumenata iz vremena kiparskih mahinacija i koji je kao advokat otvarao srpske offshore kompanije na Kipru, je stariji, iskusan poslovni čovek. Kada je primio ekipu „Insajdera“, bilo je potrebno više od pola sata da mu Brankica i Miša objasne da nisu došli da otvore offshore kompaniju, već da naprave intervju.

Razmišljao je dva dana. Dva dana smo čekali da neko drugi odluči da li ćemo imati emisiju kakva treba da se snimi, ili ne. Dok sam ja sedela u Beogradu i analizirala deo dokumentacije, sa Kipra mi je stigla SMS poruka: “Imamo Pambosa”!

Imali smo serijal.

Osim glavnih sagovornika, za potrebe serijala bilo je neophodno razgovarati sa još više od stotinu ljudi. Veliki broj njih nikada nije, ili je retko imao kontakte sa novinarima. Neka imena za nas su bila samo imena na papiru - trebalo ih je pronaći.

Ljudi su sumnjičavi: „Kako ste me pronašli? Ko vam je dao moj broj telefona?“ Više puta sam morala da objašnjavam da, ako znate nečije ime i prezime, eventualno zanimanje i približno adresu stanovanja, nije problem naći telefon i da se izvinjavam što sam uspela, ali da mi je takav posao.

Neki od njih su se samo pojavljivali u dokumentima, drugi su pokušavali da dokažu da su prevareni, a pojedini su kao radnici Beogradske banke nosili na Kipar novac srpkih građana verujući da rade posao koristan za državu.

Više od 50.000 dokumenata

Mnogo informacija vodilo je ka pogrešnim tragovima. Mnoge su, međutim, bile i krajnje korisne.

Tako smo u analizi i ukrštanju iskaza više anonimnih sagovonika shvatili jedan od ključnih delova priče: u ulozi posrednika u nabavkama različite robe i opreme, koji su za sebe uzimali neopravdane i ogromne provizije, pojavljivala su se u stvari imena koja su nam bila dobro poznata. Bili su to ljudi bliski režimu.

Nakon proračuna, uvek bi se ispostavljalo isto – ti su ljudi, zarad nabavke svega što režim smatra za potrebno Srbiji, nakon jednog jedinog posla postajali vrlo bogati.

Pošto je ideja bila da se svaki sagovornik i izvor pita za dokaze za svoje tvrdnje, za sve papire kojima može da potkrepi svoju priču, arhiva koju smo donosili u kancelariju svakog dana je rasla. Sa mnogo podataka o postupcima i događajima lako je bilo i pisati zahteve različitim državnim institucijama da nam po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja dostave dokumenta.

Išli smo toliko daleko da smo od Haškog tribunala tražili da skine oznaku tajnosti sa niza dokumenata za koje smo smatrali da nam mogu biti korisni. Neki od ovih zahteva su rezultirali uspehom, neki ne. Ali arhiva je i dalje brzo i postojano rasla.

U jednom momentu imali smo, po mišljenju naših izvora koji su se bavili konkretnim istraživanjem ovih poslova, dobar deo bankarskih transakcija koje su obavljene preko Kipra tokom 90-tih. Dobili smo ih od više izvora, a najviše od onih koji su mislili da je njihovo objavljivanje bitno za javnost i koji u tome nisu imali lične interese. Za sada je nemoguće reći koliki su iznosi ostatka transakcija, za koje je dokumentacija ukradena ili uništena.

Uz dokumentaciju o transakcijama, nakupila se i gomila manje ili više bitnih državih odluka iz vremena Miloševićevog režima. Zatim strogo poverljive analize finansijskih transakcija rađene u tužilaštvima i policiji, pa e-mail prepiske, molbe, zahtevi, faks-poruke… Sve u svemu, nešto više od 50.000 dokumenata.

Naš pristup bio je koliko jednostavan, toliko i zahtevan – ni jedan dokument ne sme da ostane nepročitan i svi se dokumenti moraju međusobno ukrstiti. I to je posao koji je na kraju dao konkretne rezultate - iznose novca, dokumentima vezane za imena.

Ta dokumentacija svedočila je o nabavkama svega i svačega, od igle do lokomotive. U tom trenutku, međutim, više nismo mogli da za informacije o raznim robama tražimo pomoć od izvora. Više nismo mogli nikome da verujemo - svi učesnici u priči, oni koji su se pojavljivali pred kamerama, kao i oni koji nisu, na sebi svojstven način su za nešto bili krivi, ili su to mogli biti.

Tako smo u jednom trenutku ostali „sami“ sa prikupljenim intervjuima, pisanim izvorima i svojim moćima rasuđivanja. Svaka izjava izvora od tada je predmet intenzivne sumnje i preispitivanja. Za dovršetak posla, od tog trenutka je, čini mi se, potrebno biti veoma profesionalan i imati mnogo samopouzdanja.

Uspeli smo da rekonstruišemo sve što se dešavalo u Upravi carina, koja je bila zadužena da gotov novac daje državi. Leglo korupcije Miloševićevog režima moglo se pratiti kroz stotine odluka koje je bivši direktor Uprave carina Mihalj Kertes nezakonito potpisivao i za sobom ostavljao jasne “papirne tragove” o načinu na koji je novac, umesto u državni budžet, odlazio na Kipar. Imali smo pomoć nekadašnjeg saveznog budžetskog inspektora Milutina Cekića, koji je godinama preko institucija pokušavao da ukaže na zloupotrebe. Pošto je shvatio da se uzalud trudi, razgovarao je sa nama i mnogo stvari objasnio pred kamerama.

Najveći problem nastao je sa tumačenjem bankarskih transakcija obavljenih preko Kipra. Ne samo da ih je bilo na desetine hiljada, već i zbog toga što su bile različite, pravno, finansijski, poslovno… To je zaista izgledalo kao neizvesna ekspedicija na Severni pol. Danas, kada se setim toga, smatram da kao novinar moraš biti malo lud da se uhvatiš u koštac sa tim. Ali, ni bez ove analize nismo mogli da imamo priču.

Pomoglo je i to što smo se tokom istraživanja međusobno motivisali, nekad bučno raspravljali, i često jedva isčekivali nova saznanja koja su papiri otvarali, i tako istraživali nepreglednu šumu prljavih finansijskih tajni.

Luksuzne jahte i tajkunski milioni

Postoji više destina različitih formula po kojima se novac prebacuje kroz bankarske račune. Praktično, to rezultira celodnevnim gledanjem u kompjuter sa mnogo sabiranja i oduzimanja, mnogo “guglovanja” da se proveri kome se i šta plaćalo. Koja je to roba, da li je bila neophodna, koliko je koštala u vreme transakcije, koliko je zapravo plaćena, koliko je novca preostalo posredniku... Proveravate šta su i za šta služe rude, vojna oprema, a onda naiđete i na činjenicu da je u sred bombardovanja SR Jugoslavije od strane NATO, državna firma za nekoga kupila luksuznu 16-metarsku jahtu.

Inače, i finansijski laik u ovim transakcijama može da vidi da vlasti u Srbiji još od 2001. godine imaju mnoštvo podataka o tome ko je koliko provizija uzeo u „kiparskim transakcijama“. Ispostavilo se da ih niko nikada nije detaljno obrađivao.

Mi smo ih dobili, ali samo zato što smo na razne načine kontaktirali više od 100 ljudi i insistirali na tome. Tako smo, na primer, kao posrednika otkrili i Borislava Miloševića, brata Slobodana Miloševića. Vidi se kako na njegov račun ležu pare, kako on plaća proizvođačima helikoptera i kako je samo za njega iz tog jednog posla ostalo 700 hiljada dolara. Nikada nikakva istraga protiv njega nije sprovedena.

Kada dođete do takvih saznanja, počnete još jednom da se pitate - šta je uopšte država? Da li neko namerno neće da razotkrije ove zastrašujuće podatke?

Osim toga, u ovim papirima postoje fascinantni podaci o tome kako su današnji srpski tajkuni prebacivali svoje prve milione na Kipar. Njima je ovaj državni mehanizam iznošenja novca dobro došao da pare koji su najčešće zaradili zahvaljujući privilegijama koje im je dao režim, sklone iz zemlje, polože na račune svojih offshore kompanija i dalje ga koriste i umnožavaju.

Postoji nekoliko neverovatnih koincidencija. Isti oni koji su radili na Kipru počeli su svoje imperije da grade u vreme kada je ekonomija u Srbiji bila gotovo potpuno pod kontrolom vrha države i Slobodana Miloševića. Isti ljudi bili su kasnije na crnim listama EU i SAD, potom na listama ekstraprofitera u Srbiji (ljudi koji su u vreme režima uzimali od države ogromne kredite, pretvarali ih u devize, a zatim ih, nakon što inflacija obezvredi dinarski iznos, vraćali i tako se bogatili). Mnogi su danas pripadnici male grupe ljudi koja se u medijima često karakteriše izrazom “vlasnici Srbije”, pošto su na različite, a često i sporne načine, nakon pada režima uspeli da kupe stotine preduzeća u zemlji. Za njih danas granice država na Balkanu ne postoje i oni svoje poslove šire po celoj teritoriji bivše SFRJ.

Pritisci i zaštita

Udariti na tajkune u Srbiji i opisati šta se dešavalo sa njihovim novcem u kontekstu Kipra bilo je hrabro. Bar tako se činilo. Mediji u Srbiji inače ne izveštavaju o tome.

Nas troje smatramo da tajkuni nikako ne smeju da budu nedodirljivi. Tako je u serijalu više od pola vremena posvećeno njima i pitanjima da li su novac kraden od građana Srbije iskoristili za privatizaciju nekih preduzeća. Država Srbija kasno je donosila zakone o pranju novca i investicionim fondovima, a mnogi zakoni imaju velike manjkavosti. Nama je bilo preostalo samo da na to ukažemo. Jedno od pitanja koje smo kroz emisiju postavili bilo je i ko je brinuo o tome da se za tajkunsko pranje para i privatizaciju tim novcem stvore toliko pogodne okolnosti.

Ovu kompleksnu priču, u okruženju u kojem tajkuni i finansijski moćnici na različite načine kontrolišu mnoge medije u Srbiji, verovatno ne bi bilo moguće uraditi na nekoj drugoj televiziji, osim na B92.

Gledaoci su nas, u komentarima serijala na web portalu B92.net, pitali da li nas neko čuva i da li se plašimo. Mi smo samo imali podršku i jednu više nego bitnu tihu zaštitu kuće. Naime, do nas nisu dopirali različiti pritisci, za koje sad znamo da su postojali. Tajkunima nije bilo u interesu da se uopšte spominju, političari su se raspitivali u kakvom su kontekstu pomenuti. Mi se nismo osvrtali, rukovodstvo kuće nam nije ni prenosilo „intervencije“ i pretnje. Uradili smo serijal onako kako smo hteli i isključivo na osnovu činjenica.

U ovom kontekstu, i kada radite jednu na više načina “opasnu” priču, ogromnu pomoć možete dobiti od pravnika, a mi smo je imali od advokata televizije B92. Posle ovoliko rada bili smo svesni da više ljudi mora čitati skriptove, da su greške zbog velikog broja podataka moguće i da je nam najmanje treba tužba zbog nekog malog previda.

Tako su advokati pre svakog emitovanja pažljivo analizirali skriptove emisija. I sami smo obraćali pažnju na to da svaka reč bude na svom mestu, ali smo i kroz komunikaciju sa njima dobili nekoliko dobrih i novih sugestija. Ponekad su advokati i sami dodatno proveravali podatke, na primer da li je neki tajkun i zaista vlasnik preduzeća koje smo naveli. A na kraju, kada smo od njih dobijali zeleno svetlo, bilo je, u pravom smislu te reči, lakše spavati.

Početak epiloga

Pravljenje serijala o iznošenju državnog novca na Kipar ni malo ne liči na novinarske priče koje mogu da se vide na filmu. Nema tajnih saradnika, nema tajnih sastanaka, nigde na vidiku ne postoji “duboko grlo”. Napravi smo ga tako što smo mesecima radili temeljan novinarski posao, više od 12 sati dnevno.

Dnevni listovi prenose naša otkrića, neki čak preuzimaju i prepisuju naša saznanja kao svoja. Kolege se, međutim, ne takmiče se sa nama. Ni jedna televizija ne ide dalje od već objavljenog i poznatog o „kiparskim parama“ i drugim otkrićima „Insajdera“.

Kada je, delimično i kao rezultat emitovanja emisije, u smislu “podgrevanja” klime u kojoj je to postalo moguće, policija napravila pomak, pa posle neverovatnih 7 godina od prvih saznanja uhapsila Mihalja Kertesa, napravili smo sastanak ekipe „Insajdera“. Iz našeg ugla, to je izgledalo kao dobar, ali ne i sasvim dovoljan potez države. Mnogo je krivih. Mnogo je upetljanih. Mnogo je sumnjivih. Njihove uloge treba istražiti.

Nedavno smo imali novi redakcijski sastanak. Ono što je o „kiparskim parama“ objavljeno u „Insajderu“ sadrži mnogo tragova za dalji rad.

Dogovorili smo se da priču radimo dalje.

Transkripte emisija serijala „Državna pljačka države“ možete pročitati na portalu B92.net na sledećim linkovima: I deo , II deo , III deo , IV deo, V deo , VI deo .