Priču o društvenim mrežama na ovim prostorima ne možemo započeti bez Majspejsa. Ovaj poznati sajt, zaživeo je u Srbiji tokom 2005. godine i to među mlađom populacijom, uglavnom tinejdžerima. Korisnici su imali svoje profile koje su uređivali, a čitava interakcija svodila se manje više na dodavanje uglavnom nepoznatih osoba za prijatelje, menjanje pozadina, dopisivanje putem privatnih poruka i komentarisanje slika. 

 

Nepune tri godine kasnije Majspejs je polako počeo da zastareva, a u Srbiju je stigao Fejsbuk koji je prilično brzo prihvaćen i koji se uvukao pod kožu stotinama hiljada korisnika. Te 2008. živeo sam u Americi, a godinu dana pre toga sam i sam otvorio profil na ovoj društvenoj mreži kako bih bio u kontaktu sa stranim poznanicima. U jednom trenutku počeli su da stižu zahtevi i od prijatelja u Srbiji koji su u veoma kratkom roku postali veoma aktivni na sajtu koje je nešto kasnije proglašen i najvećom društvenom mrežom na svetu. Niko još nije znao da tumači ovaj fenomen, a ljudima je bilo privlačno to što su mogli jedni drugima da pišu poruke, komentarišu slike i generalno da prate živote njima dragih osoba. Čak je i moja majka 2008. otvorila nalog što je meni bio dovoljan pokazatelj kojom se brzinom ova mreža širila na domaćim prostorima.

 

 

Međutim, sve ovo dovelo je do preterane komercijalizacije Fejsbuka u Srbiji. Kako je postao previše popularan, 2009. godine pojavila se grupa ljudi koja je favorizovala novu društvenu mrežu – Tviter. Danas poznati mikro bloging servis, bio je zaista revolucionaran u to vreme ali su ljudi razvili veliku odbojnost prema njemu budući da nisu mogli da dobiju isti nivo interakcije koju je Fejsbuk pružao. No, intelektualna manjina u to vreme videla je prednost nove društvene mreže i veoma brzo uspostavila poprilično jaku zajednicu tviteraša koji su servis koristili kako za lične, tako i za poslovne svrhe. Blogeri su pored Fejsbuka dobili još jedno mesto na kome su mogli da dele svoje tekstove, a kako je takvim ljudima prevashodno važna pisana reč, Tviter im ubrzo postao sredstvo broj jedan putem koga su komunicirali sa svojom publikom.

 

 

Te 2009. i ja sam otvorio nalog na ovoj društvenoj mreži, ali se nisam previše upuštao u komuniciranje obzirom da sam uglavnom pratio vesti pojedinih domaćih portala. Nešto kasnije upisao sam studije novinarstva tako da sam dodao nekoliko profesionalnih novinara, ali je moj nivo interakcije i dalje bio premali u poređenju sa ostatkom. 

 

 

To se sve promenilo 3. novembra 2010. kada je Kraljevo (grad u centralnoj Srbiji) zadesio veliki zemljotres. Dok su medijske kuće opremale ekipe da krenu na teren, na Tviteru se već pojavio hashtag #zemljotres. Posebni kanal, sumirao je utiske i vesti korisnika širom Srbiji i regiona, a svega pet minuta nakon inicijalnog potresa tviteraši su locirali epicentar za koji se ispostavilo da je bio blizu Kraljeva. Od tog trenutka, domaće novinarstvo se promenilo iz korena, a ljudi su shvatili da će društvene mreže igrati vodeću ulogu u procesu preobražavanja. 

 

 

Moje interesovanje za društvene mreže eksplodiralo je doduše onoga trenutka kada su Srbi na Kosovu počeli da postavljaju blokade. Naime, Stefan Živković, srednjoškolac iz Zvečana tvitovao je na licu mesta o situaciji na barikadama putem svog mobilnog telefona. Obzirom da ni mediji nisu znali kakva je situacija na terenu, građani i visoki srpski zvaničnici ubrzo su počeli da ga prate i to u ogromnom broju. Poseban hashtag #Kosovo služio je kako bi se pratile vesti koje su dolazile sa svih strana, a fenomen Stefana izazvao je burne reakcije među novinarima koji su u saradnji sa NUNS-om svega nekoliko dana kasnije organizovali panel diskusiju pod nazivom “Društveni mreže i mediji: Tviter na Kosovu” u beogradskom Medija Centru.

 

 

Kako sam imao priliku da prisustvujem toj diskusiji, između ostalog upoznao sam i Dragana Varagića, profesora i web stratega o kome ću više pisati u sledećim tekstovima. No, jedna od najvažnijih stvari koju sam naučio od njega jeste da je sudbina novinarstva usko vezana za Internet i da to niko ne može osporiti. Štampa je odavno u stagnaciji, a pisano novinarstvo u pravom obliku spas može naći jedino na Internetu. 

 

Današnji novinar stoga mora biti upoznat sa svim mogućnostima koje pruža web. Počevši od društvenih mreža, preko platformi za zapošljavanje (za frilensere) pa do blogova koji se jednostavno moraju voditi. Budući da ću u narednim tekstovima više pisati o ulozi Tvitera u novinarstvu, u nastavku teksta pisaću više o blogu kao formi koju apsolutno svaki novinar mora poznavati ukoliko želi da se profesionalna razvija.

 

 

Pitajte starije novinare za mišljenje o blogerima i dobar deo njih će vam reći da su to propali novinari, lezilebovići sa previše slobodnog vremena koji nemaju pametnija posla. Skraćeno od web log, blog je na Balkanu počeo da se razvija sredinom prošle decenije kada su “forumaši” počeli da zapisuju svoje misli na web stranicama. Na nedavno održanoj Blogomaniji, regionalnoj konferenciju o blogovanju, održano je više desetina predavanja i radionica koje će vam najbolje pokazati zašto je blog tako važan i zašto i novinari treba da bloguju. Toplo preporučujem da odgledate sva predavanja.

 

 

Svojevrsni online dnevnik, napravio je neviđenu revoluciju kada je novinarstvo u pitanju. Dok su na našim prostorima izrazito zastupljeni Internet portali velikih medijskih kuća, ogroman broj ljudi u svetu čita upravo blogove i to iz više razloga. Neko voli tekstove (kolumne) određene osobe jer im se sviđa njihov pogled na svet. Drugi se pak okreću specijalizovanim blogovima jer pišu o temama koje su njima interesantne.

 

 

Uzmimo za primer TangoSixBlog. Glavni urednik i autor Petar Vojinović, uspeo je za nekoliko godina da napravi pravi medij od svog bloga koji je prvobitno pokrenuo kako bi pisao o regionalnim dešavanjima u avijaciji. Iskoristivši Internet na najbolji mogući način, Petar i dalje objavljuje originalni sadržaj koji je interesantnan publici, a uspeo je i da napravi posao od kojeg je moguće živeti. Citiraju ga gotovo svi veliki medij, putuje po čitavom svetu i obilazi razne aeromitinge sa kojih izveštava i što je najvažnije, piše o onome što voli. On je savršeni primer novinara koji piše isključivo za web medij (blog), a koji je istovremeno uspeo da sačuva dostojanstvo ove profesije.

 

Kada su u pitanju strani blogeri/novinari ne treba da gledamo dalje od velikih medijskih kuća koje su odavno prepoznale značaj bloga. Nju Jork Tajms već deceniju unazad neguje svoj blog koji okuplja mnoga poznata imena, od kojih je nekolicina došla do te pozicije upravo zahvaljujući sopstvenim blogovima. Kvalitetnim tekstovima i originalnim sadržajem, ovi autori izborili su se za publiku koja ih danas može čitati čak i u štampanim izdanjima najvećih svetskih listova. Jedan od mojih omiljenih blogera čije tekstove rado čitam jeste upravo Robert Skoble. Zahvaljujući svom blogu Scobleizer, on je danas jedan od najpriznatijih tehnoloških novinara čiji tekstovi odjekuju širom planete i koji se redovno pojavljuje kao gost na ABC-ju. Nije loše za nekoga ko je počeo da vodi blog iz ljubavi prema tehnologiji? 

 

 

Iako većina ljudi koji budu čitali ovaj tekst verovatno neće krenuti Petrovim ili Robertovim stopama, važno je upamtiti da blogovanjem postajete vidljivi jednoj zajednici za koju do sada niste znali, a koja deli vaše interese i koja može biti vaša ciljana publika. Upravo to je moć Interneta i snaga društvenih mreža. Redovnim vođenjem bloga i anganžmanom na Fejsbuku i Tviteru, možete stvoriti veoma pozitivnu sliku o sebi. Sliku o novinaru koji je uvek u toku sa dešavanjima.

 

Ako ste stariji novinar, krenite da vodite blog jer ćete zadobiti poštovanje mlađih kolega koji su odrasli uz Internet, a otkrićete i nove izvore za vaše buduće priče. Kako je Darvin rekao, ne preživljavaju oni koji su najjači niti najpametniji, već oni koji se najbrže prilagode promenama. Ako ste student, počnite da blogujete o temama koje su vama bliske i o kojima bi želeli da pišete jednog dana. Šansa da dobijete praksu u medijskoj kući po izboru biće značajno veća kada urednik pročita vaše tekstove i vidi da ste već upoznati sa materijom. Vođenje bloga takođe izoštrava vašu sposobnost pisanja, a nakon nekoliko postova primetićete da je i sama interakcija sa publikom znatno izraženija. Dodatna dobrobit je i to što ćete naučiti kako da obogatite vaše tekstove multimedijalnim materijalom. 

 

 

Blog danas možete pokrenuti uz veoma malo finansijskih sredstava, pa čak i besplatno. Ako se odlučite za prvu varijantu, trebaće vam domen, hosting i neko ko će vam instalirati platformu za blogovanje poput Vordpresa. Druga varijanta iziskuje od vas da odete na sajtove poput Blogger.com ili Wordpress.com na kojima možete otvoriti lične blogove i to potpuno besplatno.

 

 

Kada sumiramo sve, dolazimo do zaključka da novinar današnjice itekako mora biti prisutan na Internetu ukoliko želi da na vreme bude obavešten u aktuelnim dešavanjima. Vođenjem naloga na društvenim mrežama i redovnim blogovanjem, pruža vam se mogućnost da se povežete sa ljudima koji će u kratkom vremenskom periodu postati vaša publika, vaši saradnici, vaši izvori. 

 

Voleo bih još da spomenem i LinkedIn, društvenu mrežu namenjenu profesionalcima putem koje je moguće povezati se sa saradnicima, te okačiti online rezime za sve buduće konekcije. Iako je na LinkedInu interakcija između korisnika uglavnom slaba, nije loše imati svoj CV na webu koji će zainteresovani moći da pogledaju. Vrlo je moguće da će vaš budući poslodavac doći do vas upravo preko ove mreže, a svi znamo koliko su poslovi neizvesni ukoliko ste frilenser. Takođe, treba biti svestan i Elance platforme namenjene frilenserima putem koje je moguće doći do raznih poslova. Po nedavno objavljenim brojkama, Srbija je na dvanaestom mestu u svetu a na petom u Evropi kada je u pitanju poslovanje preko ove platforme. Više o njoj, možete pročitati na blogu Ivana Minića.

 

Za kraj, počnite da koristite sve servise koji su navedeni u tekstu, zauzmite dobru poziciju pre nego što postane kasno. Online novinarstvo je već uveliko tu, a na vama ostaje hoćete li na najbolji način iskoristiti alate koji vam se pružaju.