Polaznik edukativnog programa “Istraživačko novinarstvo i organizirani kriminal” NetNovinar trening centra, Branislav Grković, koji je za priču urađenu u sklopu programa dobio nagradu za istraživačko novinarstvo, opisuje frustrirajući put do vrhunske priče i priznanja.

Nisam razbio lanac distribucije dečje pornografije u Srbiji, nisam uhvatio ni nekog političara da voli da gleda golišavu decu, što se desilo u jednoj zemlji EU, ali sam napisao ozbiljan tekst na ovu temu, možda i prvi takav u Srbiji. Nekoliko meseci rada na priči višestruko se isplatilo. Osim toga, uporne sreća prati - tekst je objavljen u nedeljniku “Vreme” dan nakon što je početkom februara austrijska policija objavila da je razbila pedofilski lanac (o čemu pojma nisam imao kada sam nekoliko dana ranije predao tekst na štampu) u koju su uključeni ne samo ljudi iz Zapadne Evrope, već i sa Balkana, pa i iz Srbije. Od trenutka kada sam početkom septembra prošle godine počeo da radim na priči, u “trusnoj Srbiji” svašta se dešavalo i mislio sam da će zahvaljujući “važnijim” događajima to što sam radio ostati nezapaženo. Ispalo je drugačije. Bez zamerke kolegama, neke moje rečenice iz teksta bile su uvrštene (često precizno iskopirane) u njihove priče, koje su usledile nakon vesti iz Austrije. Naravno, bez atribucije na izvor.

Zašto baš ova tema?

Prijavio sam se na edukativni program “Istraživačko novinarstvo i organizovani kriminal” NetNovinar trening centra u Sarajevu. Program je podrazumevao konkretno petomesečno istraživanje i objavljivanje uspešne istraživačke priče, uz stalnu obuku i pomoć njihovih trenera. Međutim, ako ću pet meseci da žrtvujem svoje slobodno vreme, jer se na pričama radi uporedo sa svakodnevnim poslom, trebalo je pažljivo da odaberem na šta ću ga žrtvovati.

Maja 2005. u Srbiji se “digla velika prašina” nakon što je nekoliko osoba, i to posle dojave FBI, uhapšeno zbog razmene pornografskih materijala u kojima su snimana deca. Ta “velika prašina” trajala je desetak dana. Nekoliko meseci kasnije i vesti o presudama dobile su malo prostora u medijima. Na to bi se, otprilike, moglo svesti izveštavanje medija o događajima u Srbiji vezano za ovu pojavu.

Pre nekoliko godina, moj prijatelj je, skidajući muziku sa Interneta, sasvim slučajno pokupio i tri fotografije sa decom, i pokazao mi ih je. Ko takve fotografije nije video, ne zna šta znači reč “odvratno”. Srbija, kao i druge zemlje, nije lišena presuda za seksualno zlostavljanje dece. Kamere, što malo kvalitetnije, što na mobilnim telefonima, dostupne su svima. To je za mene predstavljalo dovoljan razlog za sumnju da se dečja pornografija snima i razmenjuje i u Srbiji u mnogo većoj meri od onoga što dolazi do policije i sudstva, pa time i do javnosti. U konsultaciji sa trenerima, doneo sam odluku i bacio se na višemesečno istraživanje. Kao što rekoh, nisam otkrio počinioce, ali jesam nešto drugo, veoma uznemirujuće: Srbija je vrlo, vrlo liberalna zemlja po pitanju dečje pornografije.

Od pretpostavki do činjenica

Pre početka temeljnog istraživanja, nisam puno znao o ovoj temi. Ne znajući koji su svi aspekti sa kojih je temu trebalo sagledati, u početku sam lutao za saznanjem o tome šta tačno želim da kažem. To se lutanje kretalo od želje za kritikom što srpska policija nema specijalnu jedinicu za suzbijanje ovog oblika kriminala, a druge zemlje je imaju, do pokušaja da se infiltriram u krugove korisnika dečje pornografije i sam ih pronađem. Od infiltriranja sam odustao. To je gotovo nemoguće postići ako nemate meni zaista nedostupne resurse, a to je ipak i posao policije. Naišao sam i na preporuke nekih stručnjaka da bih tako samo gubio vreme, jer ni korisnici dečje pornografije nisu naivni ljudi.

Najvažnija pitanja, koja su me u tom periodu mučila, nametao je osnovni dokument istraživanja, na kojem se na programu NetNovinara obavezno i detaljno radi – “Sinopsis istraživačke priče”. Taj formular je prvi test teme koju istražujete i sagledava je iz svih uglova, namećući sva ključna pitanja, od kojih zavisi “opstanak” teme kao istraživačke. Na primer, ako ne otkrijete (sopstvenim naporima) nešto što je bitno velikom broju korisnika vašeg medija, a to nije poznato, ili to neko krije, priča nije istraživačka. Sinopsis, naravno, zahteva i da se tako široka tema, kao što je problem dečje pornografije, fokusira na onaj segment u kojem je potrebno, važno i izvodljivo ostvariti otkriće, prodor koji je vredan utrošenog vremena i truda. Sinopsis vas također primorava da razvijete detaljnu i sveobuhvatnu listu izvora – dokumenata, zakona, novinskih arhiva, internet izvora, usmenih izvora – svega što vam može pružiti upravo one informacije od kojih se može napraviti kredibilno istraživanje. I najvažnije, sinopsis vam omogućava da analizom dođete do pivotalne tačke vaše teme –konkretnih informacija koje morate otkriti ako mislite da vam priča bude istraživačka.

Prvu listu od oko dvadeset sagovornika napravo sam na osnovu pretrage interneta. Osim pretrage interneta, koju sam svakodnevno radio, nisam odmah pregledao arhive novinskih tekstova. Ispostaviće se da ću baš u njima pronaći dobar trag do ključnog sagovornika koji se, istina, nije našao u tekstu, ali je razgovor sa njim bio više nego koristan za shvatanje problematike. Kao što sam već rekao, malo je tekstova o dečjoj pornografiji, ali puno onih u kojima se ona pominje. Posle čitanja oko 500 tekstova, nekoliko priručnika o zaštiti dece, stručnih tekstova i, naročito važno, svih zakona koji se iole tiču moje priče, lista sagovornika je proširena i precizirana. Iz čitavog istraživanja obimne novinske dokumentacije, dve su stvari postale kristalno jasne: vrlo malo je objavljeno o samom mehanizmu distribucije pornografskog materijala ove vrste i - niti u jednom tekstu nije pomenuto nešto što sam već ranije uočio - u Srbiji, po zakonu, posedovanje dečje pornografije nije zabranjeno. Iako mi je ova druga činjenica bila nelogična, tada još nisam razumeo sav njen značaj.

Obraćajući se mnogim organizacijama koje se bave zaštitom dece i bore se protiv trgovine ljudima, shvatio sam da se, u suštini, ne zna mnogo o problematici distribucije dečje pornografije, što je moju temu činilo još značajnijom i ekskluzivnijom. Svuda sam, međutim, dobio odgovor da se slažu da je to ozbiljan problem, kao i pohvalu što o tome želim da pišem. Kao novinar koji je tragao za informacijama, od pohvala nisam imao ništa. Shvatio sam da moram pronaći osobu kod koje ću proveriti sve svoje pretpostavke, sumnje, dileme...

Jedan od prvih intervjua uradio sam sa Ognjenom Haraminom iz MUP-a Hrvatske, velikim stručnjakom za cyber kriminal. Na sreću, bio je vrlo raspoložen za priču. Jednočasovni intervju pomogao mi je da odredim šta će biti centralna teza moje priče. Očito, nije mi bilo dovoljno da samo objasnim kako se distribucija obavlja, o čemu sam od njega najviše i saznao. Šta je, dakle, bilo ključno saznanje iz ovog intervjua? Činjenica da statistike pokazuju da 60 odsto onih koji konzumiraju dečju pornografiju, kad-tad požele i da imaju fizički kontakt sa nekim detetom. A zašto bi to bilo ključno za moju priču? Još jedno pitanje Ognjenu Haramini i sve se povezalo – zbog ove činjenice, u većini zemalja sveta praksa je da se zabranjuje i samo posedovanje ovakvih materijala. U Srbiji nije zabranjeno posedovanje. BINGO!

Mislim i da je ovo dobar trenutak da ograničim opise svoje radosti na novinarsko nestrpljenje da se, nakon dugog istraživanja o temi o kojoj gotovo da i nije pisano, a kamo li istraživano u Srbiji, dobije priča koja će nešto važno zaista i otkriti. Daleko od toga da sam se obradovao što Srbija ima ovakav zakon. U stvari sam bio duboko uznemiren.

Putovanje koje se činilo besmislenim

Vrlo brzo nakon što sam počeo istraživanje, kolegica mi je javila da je u lokalnim novinama jednog grada u Srbiji objavljena vest da je neki “klinac” uhapšen, jer je prodavao diskove s dečjom pornografijom. Odmah sam reagovao. Pronašao sam njegovog advokata i pokušao sam preko njega da stupim u kontakt sa momkom. E sad, kako nekome reći: “Ja bih hteo da mi malo popričamo o tome gde si to nabavljao i kako si prodavao?” Odlučio sam da pozovem advokata, da objasnim kakvu priču radim i da, zbog osetljivosti i ozbiljnosti tematike, ne bih želeo da detaljno razgovaramo telefonom, već da bih ja doputovao iz Beograda da on vidi ko sam i da popričamo. “Svaka čast, to poštujem,” odgovorio je. Mogao je da me primi samo tokom radnih dana, na moju veliku “radost”, jer sam priču radio pored svog posla na radiju. Tog dana moja smena je bila od 5 sati ujutro, do 11 pre podne, pa sam na put otišao posle posla, i sreo se sa advokatom.

Na moj predlog da lično razgovaram sa njegovim klijentom uz garancije apsolutne anonimnosti sagovornika, dobio sam odgovor da se momak stidi, sramota ga je i da ne bi voleo da se ovo pročuje, ali da će on njega još jednom pitati... Na kraju, otišao sam kući samo sa izjavom njegovog klijenta datom istražnom sudiji.

Iako se put činio besmislim, isplatio se. Sa advokatom sam ostao u kontaktu, pratio slučaj. U međuvremenu je doneta presuda od 6 meseci zatvora (uslovno na godinu dana) za distribuciju pornografskog materijala, u kojem su upotrebljena deca. Presuda je u medijima, naravno, opet ostala nezapažena. Bio sam jedini koji je objavio da su u Srbiji ukupno donete tri, a ne dve presude za distribuciju dečje pornografije.

Činjenica je da nikada nisam uspeo da se sretnem sa tim momkom i da mu postavim pitanja o tome kako funkcioniše distribucija onoga zbog čega je osuđen, bar iz njegovog iskustva. Ali, ako postoji i malo šanse da se dođe do insajdera u istraživanju, moj savet je - ne treba odustajati. Jer, sam rad na uspostavljanju kontakta i dijalogu sa insajderom donosi informacije i materijal (izjava istražnom sudiji, kakva god da je, takođe je ekskluziva) i mnoge druge koristi, a ako cela stvar na kraju uspe, čitava istraživačka priča se diže na potpuno novi nivo. Za sve vreme rada na priči bio sam u kontaktu sa advokatom ovog mladića, podsećao ga na moj predlog. Iako nisam dobio susret sa momkom, ispoštovao sam želju da mu ne objavim ime i grad u kojem se sve ovo desilo. Osim što je to bilo etično i dosledno učiniti, jednog dana, kada prođe vreme... Ko zna? Možda se dečko predomisli. Ko zna šta sve nije ušlo u izjavu istražnom sudiji.

Strpljenje nema kraja  

Koliko dugo bi trebalo da traje istraživanje? Smatram da ne može doveka. Ja sam nekako rešio da za tri meseca, od septembra do decembra, istražujem, pa sad, šta uradim - uradim. Ali, istražuje se dok svi glavni pravci istraživanja ne stignu do zaključka. U mom slučaju, bilo je neophodno da razgovaram sa nekim iz policije prije nego što priča bude gotova, jer bez sagovornika iz MUP-a, tekstu kao da je nedostajala jedna noga. Pišem o problemu u Srbiji kojim se primarno bavi policija, a jedini policajac kojeg imam u priči je iz MUP-a Hrvatske! Bio sam spreman da i takav tekst pustim u štampu, naravno uz napomenu da sam dva meseca čekao da mi se javi neko iz MUP-a Srbije, slao nekoliko zahteva, zvrckao telefonom, pokušavao da nađem sagovornika preko kontakata kolega sa „hronika“ raznih beogradskih medija... Bukvalno su me dani delili od predaje prve verzije teksta, kada su mi se, nekoliko dana pred novogodišnje praznike, iz MUP-a javili, i odobrili mi intervju. Ovo je bila odlična prilika da se dodatno proveri teza da je Srbija, zahvaljujući svojim zakonima, praktnično „rupa“ u kojoj se može izgubiti trag međunarodnog lanca pedofila.

Vredelo je otići na intervju. Jedno je kada ja napišem da propusti u zakonu otežavaju posao policiji, ali to ima sasvim drugu težinu ako to izgovori policajac. Naravno, ne bilo koji, već visoko rangiran u službi. Osim toga, činjenica da je policajac i izrekao potvrdu moje teze cementirala je validnost moje tvrdnje. Kasnije sam pomislio da bih možda mogao i da kažem “hvala” policijskoj službi za odnose sa novinarima. Jer se ovaj intervju ipak zahvaljujći njima dogodio tek pred sam kraj rada na priči. Da su mi želju ispunili odmah, intervju bi se desio prerano, a ja bih možda propustio priliku da postavim prava pitanja do kojih sam došao tokom meseci istraživanja.

Nakon razgovora sa srpskom policijom, moja priča je, bar za mene, bila kompletna. Objašnjeno je kako funkcioniše distribucija dečje pornografije. Objašnjeno je i koliko je ozbiljan propust u zakonu. Prikupljene su činjenice koje jasno govore da se, iako je država prema zakonu obavezna da formira organe za borbu protiv cyber kriminala (u koju spada i distribucija dečje pornografije), iako je novac za to dobijen iz inostranstva i izdvojen iz budžeta, to nije dogodilo. Reklo bi se, po standardima svakodnevnog novinarstva - sasvim dovoljno za dobru novinsku priču. Međutim, treneri programa “Istraživačko novinarstvo i organizovani kriminal” NetNovinar trening centra su, pošto najviše kritikujem zakon, insistirali da imam i autora ili predlagača zakona. Da i oni kažu zašto posedovanje dečje pornografije nije zabranjeno. “Ako su već napisali zakon, zašto bih ih ja sada nešto zapitkivao”, pomislio sam. Za mene je njihovo mišljenje - zakon koji su napisali. Što se mene tiče, dovoljno su pokazali. Ali, argumentacija jednog od trenera bila je: “Zakaži razgovor, pitaj ljude, ko zna šta ćeš čuti. Štete ne može da bude, a ja bih kao čitalac očekivao da čujem onog ko je ceo problem i napravio, zar ne?” Pristajem da još i to uradim. Iskreno, posle nekoliko meseci rada, s ove tačke gledišta, imao sam još jedan razlog da oklevam s obraćanjem autorima zakona - počeo sam da postajem i pomalo ostrašćen. “Ako je u čitavoj Evropi ovo zabranjeno, kako je moguće da kod nas nije,” pitao sam se sve češće i češće.

Pronašao sam profesora Pravnog fakulteta u Beogradu koji je bio na čelu tima koji je pisao Krivični zakonik. Iako mislim da je mnogo bolje, čak i obavezno, intervju uraditi lično, a ne telefonom, ovde sam zbog obaveza profesora i činjenice da već mesecima radim na priči, što urednike ume da učini prilično nervoznima, morao da postupim na ovaj drugi način.

Prvi poziv profesoru. Objasno sam o čemu pišem i o čemu želim da razgovaram. Nisam mnogo okolišao, uostalom, samo je jedno pravo pitanje: „Zašto, kada ste pisali zakon, posedovanje dečje pornografije nije uvršteno u njega kao krivično delo?“ „Da li ste sigurni da je to zabranjeno i u drugim zemljama,“ pitao je profesor. „Prilično siguran,“ bio je moj odgovor, što za jednog doktora pravnih nauka nije bilo dovoljno definitivno - dogovorili smo se da se ponovo čujemo za sat, kako bi on to proverio. I zaista, u sledećem razgovoru, profesor mi je rekao da sam u pravu, da se to dogodilo jer je Krivčni zakonik napisan za kratko vreme i da, što je još važnije, ni javnost, ni stručnjaci koji su pre usvajanja čitali zakon, nisu uočili propust. Za mene još jedna potvrda. Iako sam mislio da će razgovor biti mnogo oštriji, u stvari sam stekao utisak da je profesoru iskreno žao zbog očitog propusta. Napomenuo je, povrh svega, da zakon što pre treba promeniti. Problem je što sam ja, kao potpuni laik, za dva meseca istraživanja pronašao rupetinu u zakonu, a „javnost i stručnjaci“ nisu. Još jedna „pobedica“ za novinara, ali priličan poraz za zakonodavstvo moje zemlje.

Neobičan susret

Kao što sam već rekao, čitanje arhive novinskih tekstova, ali pažljivo i detaljno, nije mi bio prvi korak u istraživanju, a upravo sam tu pronašao dobar trag. Agent FBI u penziji, koji je godinama radio na suzbijanju pedofilije u SAD, boravi u Beogradu. Imam li boljeg sagovornika za priču koji radim? Iznenadilo me koliko ga je bilo lako pronaći, a on je odmah prihvatio razgovor. Zbog nekih proceduralnih razloga i svojstva u kojem je boravio u Beogradu, razgovor smo odredili kao „nezvaničan“. Ništa iz tog razgovora nisam iskoristio u tekstu, ali sat i po susreta sa njim omogućio mi je da shvatiim širi kontekst i problematiku pojave distribucije dečje pornografije. Stekao sam čak i saznanja koja će mi možda biti od veće koristi za neku narednu priču. Da kažem i ovde - bio je veoma iznenađen činjenicom da posedovanje dečje pornografije nije zabranjeno u Srbiji i sam je predložio da upravo to bude polazna, ili osnovna tačka moje priče.

Iskustvo sa penzionisanim agentom FBI me je naučilo: arhive se ne čitaju površno i ništa se ne preskače. Pominjanje ovog čoveka u novinskim vestima bilo je uzgredno i da sam prema naslovima birkao koju ću vest čitati, a koju ne, promakao bi mi. Ne postoje nevažni razgovori ako je sagovornik stručan za temu, pa makar bili i „nezvanični“. Ako nisam iskoristio činjenice koje sam saznao od njega, znao sam neuporedivo bolje kako da upotrebim one koje sam pronašao na drugim mestima.

Rezultat istraživanja bio je moj prvi novinski tekst (ja sam prvenstveno radijski novinar, a radio sam i kao TV novinar), koji je uz to objavljen 8. februara 2007. godine u uglednom nedeljniku „Vreme“ na četiri strane. Za mene, kao pre svega novinara u elektronskim medijima, velika čast. To mi je bilo sasvim dovoljno, verujte, ali došla je i druga vest: za ovaj tekst dobio sam NUNS-ovu nagradu za istraživačko novinarstvo, drugu godinu za redom [Grković je i prethodne godine u istoj kategoriji dobio nagradu NUNS za radio emisiju, prim. red.]. Meseci rada i istraživanja isplatili su se na različite i neočekivane načine.