Reportaža je moguća samo kad postoji izvesna uskraćenost auditorijuma. Za reportažu važi ono što je Ezra Paund rekao o pisanju: ako hoćete dobro da pišete, morate pronaći nešto novo, bilo u stvarnosti, bilo u metodi. Reportaža o reportaži beogradskog novinara otkriva novo u oba slučaja.

Maj 2005

• Šta je uopšte reportaža, otkud ona i dokle

• Znamo li ko su naši najomiljeniji reporteri

• Povest reportaže u jednom poglavlju, pa i to krnjem

• Kakva sve može biti reportaža (ponekad i uprkos najboljoj reporterovoj volji)

• Šta reportaža ima o čemu esej i sonet mogu samo da sanjaju

• Bez čega nema ne dobre, nego nikakve reportaže

• Junaci reportaže (tako se kaže, čak i kad je reč o kukavicama ili nekojem šljamu)

• Šta je najveći podsticaj za jednog reportera a općenito i za svakog drugog, makar potonji ne radio ni u jednom mediju

• Da li ono što Crnjanski misli o memoarima (da mogu biti veoma zabavni, osobito kad nisu potpuno verni) unekoliko važi i za reportažu

• Treba li reporter da bude goloruk i oslonjen pretežno na svoje pamćenje ili treba da ide osamaren sa nekoliko kamera, stalaka, mikrofona kao da je turista iz zemlje izlazećeg Sunca 

• Reportaža kao izneverena nada i takoreći fatamorgana

Šta je uopšte reportaža, otkud ona i dokle

Reporter bi bio stručnjak koji se javlja sa lica mesta. Može biti i nestručnjak ako se obreo tamo gde nema eksperata. Tamo dok je, sve pomno prati, snima, zapisuje kako bi milionima koji verovatno nikad neće otići na lice mesta pomogao da "dožive" što i on: reportaža je ono što smućka razmerno visprena osoba koja se namerno, a ponekad i sasvim slučajno zadesila na licu mesta.

Ali, na licu mesta je često ogroman broj osoba, na nekoj utakmici ili demonstracijama bude više desetina hiljada očevidaca. Jedan, dakle, izveštava o onome što su mnogi videli, drugi pak sa nekog mesta na kojem se samo on, kako rekoh, najčešće namerno obreo. Ako je reportaža ekskluzivna to još ne znači nužno da je i dobra, kao što ni reportaža napravljena naporedo sa konkurencijom nije time nužno hendikepirana i ne mora ispasti nižerazredna.

Primer ekskluzivne (odlične) reportaže - porodica Kojadinović koja vlastitim unikatnim brodom zvanim "Kli-Kli" obilazi egzotična mora, otoke i luke, e, dnevnik bračnih drugova izlazi u beogradskom nedeljniku "Ilustrovana politika". Sasvim na suprotnom polu imali smo (isto odličnog!) Radivoja Markovića, sportskog reportera Radio-Beograda. Čovek je imao mikrofon, u njegovoj neposrednoj blizini bile su njegove kolege, bila je publika, mnogi od gledalaca na stadionu bili su već toliko imućni i napredni da su kupili tranzistore, slušali su rezultate drugih utakmica, ali i radio (Radivojev) prenos te utakmice. Dakle, rad reportera Radivoja Markovića bio je pod stalnom i masovnom kontrolom.

Televizija je donela nove specijaliste od kojih se očekivalo da ne melju o onome što se ionako vidi na ekranu, nego da govore ono što se ne zna i da povremeno ponavljaju ono što se desilo. Televizori su bili retkost, i radio-prenos je još dugo odolevao, tako je moj stric iz Orlovata pokraj Grundigovog televizora i dalje držao uključen radio. Šta se desilo i šta možemo na primeru prvobitne koegzistencije radija i televizije a povodom sportskih prenosa da primetimo?

Dok sam samo slušao sportskog reportera kako se upinje da govori sve brže i brže, imao sam utisak da je na terenu drama, pitanje života i smrti, reporter dakako nije lagao, a ipak je hipnotisao sve nas koji smo bili beznadežno udaljeni od takozvanog lica mesta, Marakane ili Stadiona Jugoslovenske narodne armije, Maksimira, Koševa... Paradoksalno (ili ne), utakmice nisu bile uopšte tako uzbudljive kad smo blagodareći televiziji i mi postali kakvi-takvi očevici.

Ovo nas uči da je reportaža, kao i agencijsko izveštavanje, moguća samo tamo gde postoji izvesna uskraćenost auditorijuma. Što je uskraćenost žešća, dublja, oštrija, značaj reportera raste, time i njegove šanse da ga publika zapazi, zapamti i zavoli. 

Kako je zahvaljujući televiziji ta uskraćenost bivala ublažavana, tako se menjala pozicija novinara koji je izveštavao sa stadiona: umesto sportskog reportera dobili smo sportskog komentatora.

Sportska reportaža evoluira (ili mutira, ako ste ostali privrženik radija i ne vidite baš neki progres): radio reporter bio je dužan da prenese i gde je lopta i kakvo je vreme i kakav je sudija. Tek ako bi neki igrač bio povređen, reporter bi pročitao nešto iz svoje ili redakcijske arhive, koliko su se puta timovi dotad borili, koji je skor, koji je igrač najstariji, koji od tuđinskih fudbalera ima slovensko poreklo i sl. Pojava televizije ostavila je dotadašnjim reporterima neuporedivo više vremena -  nisu neposredno opisivali ono što se vidi. Dobili smo Mladena Delića i Milku Babović koji su o protagonistima znali sve živo - ko su im roditelji, ko im je kreirao suknjicu, pošto su klizaljke, da li mala potiče iz čuvene klizačke porodice...

Zašto su važni Milka i Mladen? Zato što su šanse savremenih i budućih novinara da odu negde gde niko nije bio neznatne, a kad se to nekome i posreći, da izveštava sa Olimpijade, neće taj zablistati ako o licu mesta ne bude znao znatno više od prosečnog gledaoca. Reporter je dužan da nešto otkrije, za reportažu važi ono što je Ezra Paund rekao o pisanju: ako hoćete dobro da pišete, morate pronaći nešto novo, bilo u stvarnosti, bilo u metodi.

Znamo li ko su naši najomiljeniji reporteri

Ko su najslavniji reporteri današnjice? Reporterstvo je, barem kod nas, u senci takozvanih živih emisija, kudikamo je lakše navesti petoro voditelja nego jednog reportera. Recept za talk shaw je svakom znan: pozvati nekoliko političara, servirati im voćni sok (koji ovi neće pipati kao da je pred njima kandilo), umutiti jedno ili dva pripremljena pitanja dok se gosti sami ne zakrve pa ih ostaviti da se pirjane dok ne kucne čas za reklame. U finalu pomoću omladinke-volonterke (koja bi da zapadne za oko nekome iz sveta mode) gostima uručiti kožne torbe, nesebični dar milog sponzora...

Procvat razgovornih emisija podudara se sa kolektivnim autizmom koji je zahvatio kako državni vrh tako i dobar deo stanovništa. Čovek bi pomislio da izolacija zemlje budi klaustrofobiju i želju za makar prividnim i privremenim, ali nije tako! Reportaža uvlači rogove dočim se talk-shaw (kao stvar strogo plemenska!) prepušta pravom trijumfalizmu, da ne kažem revanšizmu.

Nadajmo se, ipak, da ja grešim ili da barem preterujem (što mi ne bi bilo prvi put), i da je reportaža živa i zdrava. Da vidimo, koga ja znam da  je vrstan reporter? Kako možemo podeliti reportere? Hm: na ratne i posleratne, ratne i mirnodopske. Ratni reporteri ko su? Miroslav Lazanski i Kristina Rubin rođ. Amanpur. Odu negde gde fijuče oko ušiju da bi nama javili kako stvari stoje. Mnoge agencije tamo imaju ljude te bismo i bez ovo dvoje pre ili kasnije saznali je li neki grad osvojen, ima li epidemije i bojnih otrova, ali, ali....

Ono što nam reporteri ličnim prisustvom omogućavaju jeste da vest čujemo od pripadnika naše rase, našeg naroda i na našem jeziku, naš sunarodnik stavio je glavu u torbu da bi nam se izravno obratio. 

I za ratne reportere, međutim, važi ono što je važilo za Radivoja Markovića i Mladena Delića koji su radili u idiličnom ambijentu FNRJ: i ratni reporteri moraju znati više od onoga što vide i znatno više od onoga što će nam u par minuta reći. (Par minuta?! Pa onda oni nisu reporteri, oni su izveštači! Možda su i izveštači, granice među novinarskim formama nisu oštre, negde ih gotovo i nema.) Ali, bio njegov raport kraći ili duži, Lazanski mora prethodno puno da nauči o oružju, o geopolitici, o istoriji sukobljenih strana... To nas dovodi do novog, takoreći ostap-benderovskog  poimanja ratne reportaže: benzin vash, idei nashi! Neko ulaže supstancu, neko čistu ideju, duh: ono što je za domoroce haos i smak sveta, za reportera je polje rada, profesionalnog izazova i nade da će neku strahotu baš on ovekovečiti i obznaniti, pri čemu mu nije do para ni do Pulicera, žrtvuje sa željom da se to nikad više ne ponovi. 

Pored ratne i sportske reportaže, kakva još (sve) reportaža može da bude? Šta je nesportsko, a mirnodopsko?! Pa svinjokolji, zlatne svadbe, gargantuovski ispraćaji u JNA, rečju, to su reportaže Radovana Brankova, proslavljenog veterana RTS-a. Neka mi ne zameri ako je imao i ratni opus, mene je kupio svojim mirnodopsko-nesportskim reportažama: naglašena srdačnost i egalitarizam, galopirajuća familijarnost i trud da se publici dočara sve što je prethodilo zlatnoj svadbi, kako su se bračni drugovi upoznali, kako su bili mladi a danas, premda su, eto, još držeći, imaju praunuka koji se sprema da služi vojni rok pošto je izgubio godinu na fakultetu. 

U nesportske reportere ubrajam ove koji prate suđenje Miloševiću, jednoga sam dobro zapazio - ovde govori jedno, a kad se vine do Haga piše kao da je odseo kod Slobe u samici, a ne u hotelu.

Povest reportaže u jednom poglavlju, pa i to krnjem

Koja je prva reportaža u istoriji? Verovatno u Bibliji ima delova koji se mogu shvatiti kao reportaže, opisi kojekavih pomora i čuda, ali ko bi sad to tražio! Idemo iz glave. Je li razglednica zametak reportaže ili je, naprotiv, razglednica daleki i manje-više bezvredni odblesak reportaže? Je li reportaža literarni, pripovedački žanr koji se prišljamčio novinama, ili je rođen tek sa štampom?!

Ranije su sa godišnjeg odmora ili sa svadbenog putovanja ljudi donosili samo slike, slike behu skupe premda crno-bele, danas ljudi fotografišu jedni druge i sami sebe mobilnim telefonom, kamerom, sa puta donose sate i sate da kažemo filmskog materijala. Ako se složimo da su snimci sa letovanja i sa tropskih mora nešto najdosadnije što vas može zadesiti kad odete nekome u posetu, možemo li iz ovog amaterskog reporterstva da izvučemo kakvo gođ naravoučenije: šta je to što je toliko dosadno u slikama sa mora? Pa to što autori (koji su i protagonisti i snimatelji i vlasnici traka) nisu otkrili ništa novo - ni u stvarnosti ni u metodi.

Čitao sam, ali ne znam više autora, reportažu o njujorškim prosjacima. Ona podrazumeva mnoštvo razgovora sa pripadnicima ove profesije, prethodi joj, dabome, ideja, u ovom slučaju ideja beše da se prosjaštvo razvija, da među prosjacima postoji hijerarhija ne samo po mestima na kojima ordiniraju niti po ostvarenoj dobiti, nego (možda i pre svega) u tome ko prosjačenju prilazi kreativno a ko parazitski.Oni koji rade metro, imaju vlastitu nomenklaturu i rang-listu prosjaštva sa stanovišta imidža namenjenog publici. Ako prosto vučete nogu, metnete crni povez preko oka i ponavljate da ste sve to pogubili u Vijetnamu ili u Zalivu, vi ste ordinaran prosjak, ako smislite imidž žrtve neke nerabljene kataklizme ili uspete da prosite a da ne delujete kao bogalj, vi unapređujete prosjaštvo, ako igrate ulogu pilota otpuštenog zbog gihta i ako vaša priča prođe, bićete uzor drugim prosjacima koji nisu tako blagosloveni za marketing, ni to dakako ne ide u nedogled, čim se u vozu nađu dva ili tri giht-pilota, fah je potrošen... Šta hoću da kažem? Pa da egzotična ostrva nisu neophodna: o prosjacima se može pisati i bolje nego o vrhovima Kilimandžara.  

Kakva sve može biti reportaža (ponekad uprkos najboljoj reporterovoj volji)

Kad izmontira ono što je pripremio za televiziju, reporter se ponada da će njegovo delo na inisistiranje pretplatnika biti reprizirano te da će se naći i na jednome festivalu, jer je to više film, i to ne dokumentarac, nego bogme film koji bi mogao i pred najprobraniju publiku...

Reportaža pisana za dnevne novine pita se bi li ju i uredništvo "Književnih novina" rado štampalo, ili za nju ima mesta samo u matičnoj redakciji autorovoj koji pa odlično zna da su tuđim reportažama, ne jednom, u cajtnotu naprosto popunjavane rupe...

Da mi je bar više ovakvih tekstova, jadikuje u sebi pisac novinske reportaže, da "Galimar" to objavi, kad smo već u centru pažnje svetske javnosti, a moje reportaže nisu bez literarnih kvaliteta, dapače, ali kad nemam priliku da putujem....

Tako sam došao do "definicije" da je reportaža pripovetka pisana za novine - ko bi je drugi objavio?

Šta reportaža ima o čemu esej i sonet mogu samo da sanjaju

Reportaža nema kud van istine, sonet može kako mu drago. Od izveštaja reportažu razlikuje izvestan, kako se to kaže, autorski "lični pečat", dužina, slikovitost, pristrasnost, ali šta je, ipak, ipak, razlikuje od priče? Pa najpre i najvećma njena dokumentarnost, njezino čvrsto uporište u prostoru, a bogme i u vremenu. Radnja pripovetke je smeštena kud god i kad god, dok reportaža stiže sa lica mesta koje je strogo omeđeno. Dalje. Reportaža je efemerna, predviđena za jedno čitanje, osuđena na zaborav zajedno sa novinama koje su je štampale. Jedino što može da joj produži vek jeste stil onoga ko ju je napravio, ako je taj imao stila.

Bez čega nema ne dobre, nego nikakve reportaže

Reportaža ne može bez nečeg neočekivanog. Tu stvari stoje isto kao i sa pričom, reportaža u kojoj je sve predvidljivo liči na turistički prospekt. Tim prospektima nisu zadovoljni ni oni koji ih pišu, i oni, sirotani, pokušavaju da razbiju kliše, da udenu kakvu mukotrpno smišljenu doskočicu.

Bio sam na turneji u Engleskoj, pre nekih petnaest godina, tamo su koncerte najavljivali gradonačelnici, nisam u to doba uopšte znao engleski (i nisam se u tom pogledu baš preporodio, dapače), ali sam primetio da se nakon jednog minuta govorancije publika smeje, neka su dosetke smišljene ranije, verovatno i jesu, svejedno - tamo se smatra nepristojnim brbljati a ne zasmejati barem dvaput ili triput one koji te slušaju. Nije za reportažu obavezno da zasmeje publiku, ali je malo humora ne bi baš upropastilo.

Junaci reportaže (tako se kaže čak i kad je reč o kukavicama ili nekojem šljamu)

Junak reportaže može biti bilo ko. Čovek koji je napisao haiku (U samoću kućerka moga/Obraslog biljem/Kud niko ne zalazi/Došla je jesen) bio bi moj junak. Reporteri rado prave nostalgična svedočanstva o zanatima koji izumiru (Poslednji kotlokrpa u Kikindskom distriktu), o palanačkim eskcentricima, znatno češće nego o uspešnim privrednicima. Mada bi reporteri (prvi ja!) još kako voleli da naprave reportažu o nekome ko je slavan ili barem ozloglašen. Kakva bi to bila knjižica - Ljubomir Živkov: JEDAN DAN SLOBODANA MILOŠEVIĆA!

Za junake reportaže stalno konkuriše sve ono o čemu smo učili u školi. Planinski venci. Rečni slivovi. Zaboravljeni veterani (po uzoru na Lazu Lazarevića, samo savremeno!), Reke Latinske Amerike - krcate krokodilima i piranama a dozlaboga mutne. Krajputaši podignuti vojnicima stradalim od malarije. Pobednici Vimbldona. Verica Rakočević koja je kraj onolikih kreacija pronašla nauci dosad nepoznat parfem.

Šta je najveći podsticaj za jednog reportera a općenito i za svakog drugog, makar potonji ne radio ni u jednom mediju

Čime novinarstvo uopšte mami ljude?! Pošto se zna kako novinari zarađuju (bogati novinar je oksimoron, zar ne?), jedino što vidim i priznajem jeste ne baš tako ni zdrava želja za slavom. Već time što se upisuje na fakultet za novinare mladi čovek priznaje da je slavoljubiv, a zna predobro da do slave ne može doći igrajući košarku ili glumeći u filmu. Međutim. Želja za uspehom je dugoročni motiv, jak obol, ama spor, e, najjača, neposredna i nepodbacujuća inspiracija jeste dead-line. Rok i porudžbina su majka svih nadahnuća. To sam po sebi samome zaključio a  - slobodouman kakvim me bog stvorio - otišao sam korak dalje: tvrdim da je porudžbina bila najjača inspiracija slikarima i kompozitorima da stvore vrhunska dela. Ako te čeka kralj, koji će dobro da ti plati, onda je to nadahnuće i po, kakve ptice, kakav senokos i zalazak sunca!  (Voleo bih da mi Krunski savet da avans za delo na zadatu temu a ja da ga završim za prestolonaslednikov rođendan.)

Da li ono što Crnjanski misli o memoarima (da mogu biti veoma zabavni, osobito kad nisu potpuno verni) unekoliko važi i za reportažu

Publika je sklona da više veruje svojim očima nego svome umu. Video-sam-svojim-očima ostavilo je neizbrisiv trag, na sudu se očevici cene više od onih koji su samo čuli glasove, televiziji se upravo stoga veruje više nego novinama jer po shvatanju mnogog laika - slika ne laže. Neću dakako govoriti o tome da je danas sve moguće krivotvoriti i lažirati, velim da televizija, i kad bi htela, ne može preneti celu istinu. I ne iz rata u Iraku, nego ni sa fudbalske utakmice: uvek se radi o ličnom izboru onoga ko rukovodi kamerom i onoga ko je za montažnim stolom.

Pa ni onaj ko je zbilja na utakmici ne može obuhvatiti totalitet zbivanja, on oseća miris semenki koje je navijač pored njega kupio, ali ne razaznaje lica na suprotnoj tribini i ne vidi da će odonud neko ispaliti raketu ka njemu i ka ovome što jede suncokret.

Pisac bi da kaže sledeće: i u televizijskim snimcima imamo stalno posla sa prioritetima koji su u sportskom prenosu opšteprihvaćeni (ako se izvodi penal kamera neće prenositi svečanu ložu u kojoj sedi predsednik Tadić, premda će jedna kamera možda snimati i šta Predsednik u taj mah preživljava, što može biti udenuto tj. emitovano docnije).

Dolazim u iskušenje da klasifikujem reportaže po onome što treba da pobude u publici: lica mesta mogu biti ona

1. zbog kojih reporteru zavidimo (tropska mora, barovi sa divnom muzikom, preplanulom mladeži, kvazinaučne plovidbe kustoovskog tipa...) i ona

2. za koja smo Tvorcu Svedržitelju zahvalni što nas je stvorio podalje od njih (cunami, 11. septembar u Njujorku).

Reporteri, i jedni i drugi, znaju to i skloni su da jave ono što gledaoci očekuju, ali će dobar reporter naći makar jedan kontra-teg: u prebogatom letovalištu naći će neku babaseru, u poslednjoj faveli naći će nekoga bumbara koji reketira skupljače stare hartije i koji jedini ima motocikl.

Reportaži niko ne brani da bude "angažovana", pa opet, reportaža je retko kada subverzivna. Šta je odlika žanra a šta puka autocenzura, teško je reći (u najmanju ruku ne mogu ja!). Od reportaže se uvek više očekuje da ulepša poslepodne nego da uznemiri ili sablazni publiku.

U svim socijalističkim zemljama trošene su rolne i rolne filmske trake da se ovekoveče prizori iz života vođa, prošle godine, pak, Zlatnu palmu dobi film koji o Bušu nije imao nijednu lepu reč, i u slučaju idolatrije i u slučaju otvorene netpreljivosti imamo nametljiv i jednoznačan stav, e, to je nešto što reportera i reportažu ne bi trebalo baš da krasi.

Treba li reporter da bude goloruk i oslonjen pretežno na svoje pamćenje ili treba da ide osamaran sa nekoliko kamera, stalaka, mikrofona, kao da je turista iz zemlje izlazećeg sunca.

Reporter koji bi da snimi što više, nalik je na japanskog turistu koji u Dubrovniku samo škljoca aparatom ili snima kamerom da bi kod kuće svake nedelje popodne odgledao jednu od ne znam koliko traka. Kad bih bio tv reporter voleo bih da imam jednog ili dvojicu snimatelja koji bi snimali malo po vlastitom, malo po mom nahođenju, ali bih gledao da što više vremena provedem kao da nisam na zadatku, potrebna je barem parcijalna profesionalna amnezija - uživljavanje i delimična mimikrija (makar u turistu ako je nemoguće baš u meštanina) preduslov su da se pronikne u duh mesta ili događaja.

Napisao sam mislim pet reportaža (koje iskreno i preporučujem a koje su objavljenje u "Vremenu" i docnije u mojoj knjizi Groblje slonova koju, avaj, osim možda u knjižari "Mamut" nemate više gde da kupite jer je petsto primeraka planulo za nepunih pet godina!) i svaki put sam od sebe krio činjenicu da se iz tog mog krstarenja ili putovanja ima roditi reportaža. Dakle, pravim se kao da neću ništa ni da pišem, ne hvatam beleške, ne govorim ništa u diktafon, prepuštam da moje biće samo odbaci delove koje ne bih nikome prepričao, a da sačuva prizore, situacije i anegdote koje su obradive.

Nije svaki reporter zamlata sa rukama u džepovima, ali ne bi, po meni, trebalo da bude ni merzavec koji halapljivo skuplja građu: reporter mora unekoliko da se uklopi u ono što izveštava. Inače će biti kolonizator koji je došao samo da lađu navrat-nanos nakrca začinima, rudom i robovima - propustiće nešto važno i njegovo izvješće kraljici o tome kakva je nova zemlja ne da neće biti prvorazredno nego jedva da će biti verodostojno. 

Prvoklasnim smatram reportaže Dragana Todorovića u "Vremenu (izveštaj sa proslave godišnjice Drugog sprskog ustanka, april 2005. naslov: "Miloš započeo, Koštunica nastavio"), njegovom oku ne promakne ni kapa koju je Matiji u znak poštovanja dao Šerlok Holms, ni frizura anonimne opštinske službenice. Kad mu Matija na nekoj drugoj, ne manje patetičnoj proslavi kaže "nećete se valjda i sa ovim šegačiti", ili kad mu nesuđeni titoubica Kavaja kaže "nemoj slučajno da ovo ne napišeš, jer ja ću te naći", Todorović sve to napiše.

Ono što nekoga čini majstorom reportaže isto je ono što pisca čini odličnim piscem, a to je stalna i takoreći bojeva gotovost da se i ono što junaci ne bi voleli ipak razglasi. Antipod Todoroviću su reporteri Radio Beograda i RTS-a koji liubeznichaiut kako sa moćnicima iz državne uprave tako i sa pitoresknim likovima iz takozvane unutrašnjosti. Čim prođu PKB ili Vrčin (predgrađa Beograda) počinju da govore arhaičnim jezikom (iako seljačija, naprotiv, obožava jezik kancelarije, jezik medija i konferencije).

Reporterima državne televizije je razgovor na tobože ravnoj nozi najvažniji, publici posle kako bude, kod Todorovića je obratno. Uredno dolazi na sve opštinske, partijske, državne i crkvene svečanosti u valjevskoj i šabačkoj nahiji, zna da će malo ko od domaćina i zvanica biti oduševljen kako je ispao u reportaži, svejedno, kad sedne da piše, spreman je da proda svakoga ko se istakao udvorištvom, razmetljivošću ili naprosto poguzijaštvom. 

Usudio bih se reći da dobar reporter sme, možda i mora, papazjaniju malo da dosoli, dakle, ako neko ima dolamu, onu bavarsko-šumadijsko-bregovićevsko-bećkovićevsku, sa ruskom kragnom tj. bez kragne, reporter može reći da dolama ima četrdeset dugmadi iako je ovih zapravo svega jedanaest.

Reportaža kao izneverena nada i takoreći fatamorgana

Publika ne mora da bira između novinske i televizijske reportaže, blagorodna kako ju je Bog stvorio, ona uživa u svemu, za novinara pak bolje je da radi televizijsku reportažu, jer će televizija moći da ga pošalje tamo gde on sam sebi ne bi baš mogao da plati put i boravak, dok će novinaru zaposlenom u novinama njegov glavni urednik reći: "Šta, Janja ti se (tj. kćer) udaje za Australijanca, venčaće se u Pertu, ti bi dve nedelje neplaćenog odsustva, uzmi, ali kad si već tamo, napravi jedan razgovor sa uspešnim Srbima i sa ekstremističkom emigracijom koja se još uvek bije sa istim takvom Hrvatijom, drugo (mada je to treće), ljudi bi rado pročitali reportažu o svadbi u Australiji, zetić beše domorodac ili isto doseljenik?

Kad sam odlučio da krenem stranputicom tj. da se odam novinarstvu, reportaža je bila moja zastava: putuješ po svetu, sve ti plaćeno... Kao novinar "Ekonomske politike" dvaput sam išao u Novi Sad  i jednom u Varaždin, na studijsko putovanje o kokošinjstvu. Moj omiljeni reporter Todor(ović) putuje još manje, sa čeke u rodnom Valjevu piše o karavanima koji dolaze mahom iz Beograda, dođe više kao raporter...

Zašto sam mapu mojih reporterskih putovanja i ovo o Todoru ostavio za kraj?

Pa zato što u protivnom baš niko ne bi pročitao osam stranica.